Kraljica Jakinta/42

Kraljica Jakinta
Pisac: Jovan Subotić
JEDANAJESTI PRIZOR

JEDANAJESTI PRIZOR
(Dvorana u kraljevskom dvoru. Veče je. Sveće goru. Kralj Vladimir noseći list u ruci naglo uđe s desne strane, za njim kraljica Krunoslava.)

KRALj VLADIMIR (daje joj list):
Čitaj sama...
KRALjICA KRUNOSLAVA (uzme list i čita).
KRALj:
Ima l' kog pred vrati?
DVORANIN (uđe).
KRALj:
Kaži knezu, nek mi taki dođe...
DVORANIN (stoji).
KRALj:
Što ne ideš?
DVORANIN:
Kog da zovem, kralju?...
KRALj:
Ne rekoh l' ti...
DVORANIN:
Ne kaza mi imena...
KRALj:
Idi zovi kneza... Morimira.
DVORANIN (ode).
KRALj:
Tako lepo sve b’jah umirio,
Pa sad da se sve s nova uzmuti!
KNEZ MORIMIR (uđe).
KRALj:
Ti ćeš uzet’ nekoliko ljudi
Pa ćeš odmah kralja Dobroslava
U sigurnu odvesti tamnicu...
Ali samo tiho i bez huke.
MORIMIR:
Dobro, kralju.
KRALj:
Pa mi odmah javi.
Al' se dobro na um uzmi, kneže...
Može biti da sam biti neće...
MORIMIR (ode).
KRALjICA:
Zovni jošt kog amo prijatelja.
KRALj (uzme pismo od kraljice i čita):
„Kralju, čuvaj svoju rusu glavu,
„Dobroslav ti o životu radi!“
Ta dva reda, ta dva mala redka
Svu u žilah krv mi uzmutiše.
Planu mašta u vrućem mi mozgu;
Kud pogledim, nož vidim obnažen,
Od svud oči dušmanske sevaju,
Trube čujem i zveku oružja...
Krik buntovni i šapat izdaje
Probija mi u uši i srdce...
I Dobroslav bijaše uveren
Da ga ljubi narod i vlastela
I tek dva tri da ima dušmana...
Pa Radoslav... onaj kralj svetitelj,
Ko na njega smede zažaliti,
Te i opet pade na izdaji...
Od kud ja sam da budem siguran?
Ha! kraljevi hoće da su bogovi
A nemaju sedišta takova
Kom pristupit’ samo može mis'o;
Ni bog nebi bogom biti mog’o
Da mu nema neba njegovoga!
Glas mi puca... grlo mi je suho...
Ima l’ tu gde koi gutljaj vina!
KRUNOSLAVA:
Nek ti dete donese...
VLASTEOČE (uđe).
KRALjICA:
Donesi
Kralju vina!
VLASTEOČE (iziđe).
KRALjICA:
Sedi, Vladimire!
KRALj (sedne na stolicu na desnoj strani što je).
KRALjICA (stoi kod njega):
Nemoj tako zlo viditi, dragi.
I najbolji čovek ima mrzca.
Da kraljevi tako to uzimlju
Nebi časa mirnoga imali.
MORIMIR (dođe).
VLADIMIR (koi je među tim bio na desnoj strani seo skoči):
Šta. je, kneže?
MORIMIR:
Sve je u redu, kralju!
KRALj:
A Dobroslav?
MORIMIR:
Sad je u tamnici.
KRALj:
Nađoste l’ ga samog?...
MORIMIR:
U postelji!
KRALj:
Šta vam reče?
MORIMIR:
Da se ništ’ ne plaši
Jer zna da si i blag i pravedan.
Kaznit’ nećeš dok ga ne preslušaš,
A kriv nije pa se zla ne boji.
KRALj:
I baš nikog kod njega ne beše.
MORIMIR:
Sve mu družtvo bi mrak i tišina.
KRALj:
Dobro dakle... idi... al’ ne spavaj...
Svi budite noćas na oprezu.
MORIMIR (ode).
KRALjICA:
Vidiš, dragi... Hajde umiri se.
KRALj (sedne):
Ne znam šta me to tako uzbuni?
Strah ne beše... već bura duševna...
No sad mi se po malo stišava.
Gde to dete s tim vinom ostaje?
Vlasteoče (uđe s peharom klekne pred kralja i pruži mu pehar).
(Na vrati od kud je dete došlo ukaže se oblik onog čoveka, što je od Jakinte otrov primio.)
Kraljica (primi od deteta vino i pruži ga kralju).
Kralj (uzme kupu naglo, izpije vino i vratn kupu na zdelu).
Onaj (sa vrata ukloni glavu).
Kraljica (preda detetu kupu sa zdelom).
Vlasteoče (iznese napolje).
KRALj:
Ha! baš dobro beše! kako grije!...
KRALjICA (stoi i gleda kralja).
KRALj:
Kako reče? U snu ga nađoše?
Može l’ spavat’ ko o grehu misli?
Zašto nebi... greh je ko i vino...
Najpre draži, za tim uspavljuje...
KRALjICA (videći da je kralj mirniji spusti se na stolicu s druge strane stola).
KRALj (prezne):
Ovo vino čudno razhlađuje...
(Umiri se opet).
„Dobroolav ti o životu radi!“
Kad svet počne o čemu govorit’
Uvek nešto u stvari se nađe...
Možda pravo ime ne dočuše...
(Opet mu je čudno )
Jesam li ja sada vina pio?
KRALjICA:
Morao si, što piješ, osetit’!
KRALj:
Vino bija, dok u usti beše...
Al' želudac santu leda oseća.
(Uzplahiren.)
Ljubo! Ovo nije čist posao!
KRALjICA (uplašena skoči k stolici kraljevoj).
KRALj (hoće da ustane):
Noge mi se... jezik mi se koči...
Srdce mi se steže... ah... zra... zra... ka!
Uguši... me... otvori pro... zo... re...
KRUNOSLAVA (prestrašena otrči i otvara prozor, pa se vrati kralju).
KRALj:
Što poga... si... sve... će? (S naporom.)
Kru... no... sla... vo!
(Umre.)
KRUNOSLAVA (u najvećem strahu):
Kralju! Druže! pomagajte, ljudi!
(Otvori vrata.)
Kralj umire... brže po lekara...
(Vrati se kralju i klekne kraj njega.)
MORIMIR (i drugi dotrče).
KRALjICA:
Pomažite, pomozite kralju!
LEKAR (dođe):
Šta je kralju?
KRUNOSLAVA:
Čašu vina popi
Pa eto ga sad hoće da umre.
LEKAR (pristupi):
Čašu vina... pa mu je pozleLO?
(Gledi kralja i uzme ga za ruku.)
To je vino bilo otrovano...

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.