Краљица Јакинта/12
| ←Једанајести призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ДВАНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Тринајести призор→ |
ДВАНАЈЕСТИ ПРИЗОР
Доброслав (дође допраћен свитом и поштом).
УДОБИЋ:
Клањам ти се, светли господару!
Прими круну, попни се на престо,
На ком ти је и отац сједио.
ДВА ДВОРАНИНА (скину црно сукно с престола).
ДОБРОСЛАВ (попне се на престо):
Круну примам и на престо седам,
И свим добрим бићу краљ милостив!
ЈАКИНТА:
Светла круно, и ја ти приступам
И к’о своме клањам ти се краљу.
Јесам круну за сина искала,
Ал’ је нисам силом отимала
Па кад народ теби даде престо
Клањам ти се као старијему.
ДОБРОСЛАВ:
Где је Ђорђе? Где sу краљевићи?
Зовните их, нека амо дођу.
ЈЕДАН ДВОРАНИН (оде).
ДОБРОСЛАВ (Јакинти):
Ти си мога брата удовица,
С тог се морам за тебе старати:
Много, снахо , Богу сагријеши
Уз Бодина док бија краљица,
И зато ћеш у манастир поћи
Да покајеш крваве грехове.
ЈАКИНТА:
Хоћу, краљу, радо послушат' те.
Видим сама, да право имадеш.
Тек кад коме сунце среће зађе,
Онда види понор пред очима
И ужасне грозног пакла муке;
Око му се у висину диже,
Небо тражи и на душу мисли.
Па те за то и преклињем, краљу,
Да ме пустиш у мир манастира,
Да спашавам своју грешну душу;
Само мога чувај ми јединца,
Буди њему, што теб’ би Радослав,
Више отац него ли господар.
|