Краљевска прокламација од 7. октобра 1912.
Црногорци!
Тужни вапај, који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити,
Онамо немислено кољу не само људе, него жене и нејаку ђецу српску. Гладно, јадно и плијењено, српско се робље потуца по горама и око гаришта својијех домова, кликћући вас, да га заштите и избавите.
Дужност и љубав рода налажу вам да похитате браћи у помоћ. Знам, да би сте ви то и досад учинили са урођеном вам одважношћу, да Ме нијесте слушали и шчекивали исход Мојијех мирољубивих напора за заштиту мученика преко границе.
Моје наде, да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској ослободе мука, не остварише се, те сад, колико год је Мојем срцу тешко нарушити тишину европскога мира, не остаје ми до латити се сабље — оне сабље коју су ваши очеви неустрашиво сљедовали на Вучијем Долу, Никшићу, Бару и Улцињу.
Уз нас је правда, а коцка је бачена, па што Бог да и срећа јуначка!
За мном, јунаци, да руку пружимо браћи у невољи, као и витешкој малесији, која се ево двије године лавовски бори за своја права, слободу и сједињење са Црном Гором!
Нијесмо сами. С нама је Бог, с нама су балканске хришћанске краљевине, са којима смо удружени у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и коју су све до навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских народа.
Имам тврду наду и мишице, ред и послушност синова Мојијех старијех војника, да ми ништа неће бити немогуће, но да ће сад височије него икад уздигнути углед драге Домовине и прослављено црногорско оружје новим сјајем обасјати.
Смејлост је ухватити се у коштац са једном великом царевином, али то баш приличи Мојем витезу, Мојем Црногорцу, у толико прије, што је најмилије заложити се за браћу. Пратиће нас симпатије свега образовног свијета, свега нашега српскога рода и осталога Словенства, а витешке руке са мачевима пружају нам Краљеви: Србије Бугарске и Грчке, чији су народи у овоме светоме предузећу с нама збратимљени. Ни ту царевину не затичемо из објести, већ из најплеменитијих побуда, да спријечимо коначно уништење своје прекограничне браће.
Вашијем мушкијем кораком похитајте онамо гдје се страда, гдје се мучи, гдје се плаче. Нека повезана браћа Саросрбијанци час прије угледају ваше славне барјаке; нека рекну: „Ево браће, ево осветника испод Ловћена, Кома и Дурмитора, ево синова Црне Горе гдје долијећу у наш загрљај, и сад нијесмо више ми сираци, ни робови!“
Тамо ћемо се срести са нашом драгом браћом из Србије, које предводи њен витешки Краљ, Мој љубљени зет, да се с њима жељно загрлимо, заједно носећи потлаченима слободу.
Нека се благословом Божијим и Светог Петра остваре снови из Моје младости, кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријевао српске груди вјером да оружани морамо поћ:
Онамо, онамо, за брда она!
Живјели Црногорци! Живео Балкански Савез.
На Цетињу.
25. септембра, 1912. године.
Извори
[уреди]- Глас Црногорца, бр. од 26. IX/8. Х 1912. године.
- Овај чланак или један његов део је преузет са сајта Српско наслеђе, са ове станице.
- Дозвола се може видети овде.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић, умро 1921, пре 103 године.
|