Краљевић Марко свети братову смрт

Седе мајка вечерати с Марком,
Насмеја се Краљевићу Марко.
Ал' беседи Јевросима мајка:
„Чедо моје, Краљевићу Марко,
„Ил' се смејеш мене остарелој,
„Јели, сине, злочестој вечери?
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Јевросима, моја стара мајко,
„Не смејем се злочестој вечери,
„Нит' се смејем теби остарелој,
- „Зар ја не ћу остарити , мајко? -
„Већ се смејем, моја стара мајко,
Што ми ниси брата преродила,
„Јели брата, јели милу сеју.“
Ал' говори Јевросима мајка:
„Чедо моје, Краљевићу Марко,
„Мајка ј' теби брата преродила,
„Преродила брата Андријаша,
„Брата, сине, млађег од тебека,
„Њега јесу заробили Турци
„Још нејаког у златној колевци.“
Ал' беседи Краљевићу Марко:
„Меси, мајко, пребеле колаче,
„Да ја идем брата да потражим.“
Поскочила Јевросима мајка,
П' она меси пребеле колаче.
Оде Марко у гору зелену,
Да потражи брата Андријаша.
Кад је био сред горе зелене,
Сусрео га незнани јуначе.
Беседи му Краљевићу Марко:
„Сврћи с пута, незнани јуначе!“
„Нисам жена да ти сврнем с пута,
„Веће јунак да се огледамо.“
Узеше се за плећа јуначка,
Носише се летњи дан до подне,
Обојицу пена попанула,
Па седоше мало починути
И у своје здравље упитати.
Но да рече Краљевићу Марко:
„Ој бога ти, незнани јуначе,
„Право кажи, шта ћу да те питам."
Ал' беседи незнани јуначе:
„Ако знадем, ја ћу ти казати.“
„Кога ли си рода и племена?
„Ниси л' кога од рода мојега?“
Ал' беседи незнани јуначе,
„Не знам ни ја кога ли сам рода,
„Већ сам мало чуо од Турака:
„Стара ми је Јевросима мајка,
„Отац ми је баба Матијашу
„A брат ми је Краљевичу Марко.“
Али скочи Краљевићу Марко:
„Аој мене и до бога мога,
„Кад не убих брата рођенога!“
У беле се руковаше руке,
У медна се изљубише уста.
Ту су били за три летња дана,
За три дана, за три ноћи тамне,
Док се један другог нагледали.
Ал' је Андри додијала жеђа,
Хоће Андра да закоље вранца,
Да с напије крвце од коњица.
Ал' повика иза горе вила:
„Не кољ' коња, Краљевић - Андрија,
„Не кољ' коња, не чини зијана,
„Не пиј' крви, не погани тела,
„Већ ти пођи гором унапредак,
„Окрећи се на лево, на десно,
„Па ћеш видит' камену механу,
„Пред механом крчмарица Мара,
„Па ти ишти два дуката вина,
„Један за се, други за коњица.“
Пође Андра гором у напредак,
Па с окрену са лева на десно,
И угледа камену механу.
Право иде пред механу Андра,
Пред механом крчмарица Мара,
Божију јој помоћ називао:
„Божја помоћ, крчмарице Маро,
„Дај ти мене два дуката вина,
„Један за ме, други за коњица.“
Она њем у лепше одговара:
„Сиђи с коња, незнани јуначе,
„Сиђи с коња, отпаши оружје,
„Па ушећи у камен - механу,
„Напићеш се вина без новаца,
„И наљуб' се крчмарице Маре,
„Ево данас три године дана,
„Још ја не знам, шта је мушка страна,
„Нит' ту вука, нит' добра хајдука:
„Сама точим, сама рачун дајем.“
Сиће с коња Краљевић Андрија,
Сиће с коња, отпаса оружје,
Па ушета у камен-механу,
У механи дванаест Турака,
Они седе рујно вино пију:
Отсекоше на Андрији главу. -
Чекао је Краљевићу Марко,
Чекао га летњи дан до подне,
Хтед' и Марко да закоље Шарца
Да с' напије крвце од коњица.
Ал' повика иза горе вила:
„Не кољ' коња, побратиме Марко,
„Већ ти пођи гором у напредак,
„Окрећи се са лева на десно,
„Па ћеш видит' камену механу,
„Пред механом крчмарица Мара,
„Па ти ишти два дуката вина,
„Један за се, а други за Шару.“
Пође Марко гором у напредак,
Па с' окрене са лева на десно,
И угледа камену механу,
Пред механом крчмарица Мара,
Божију јој помоћ називао:
„Божја помоћ, крчмарицо Маро,
„Дај ти мене два дуката вина,
„Један за ме, други за коњица.
Она њему лепшу одговара:
„Бог ти дао, незнани јуначе,
„Сићи с коња, отпаши оружје,
„Напићеш се вина без новаца,
„И наљуб' се крчмарице Маре,
„Ево данас три године дана,
„Још ја не знам, шта је мушка страна,
„Нит' ту вука, нит' добра хајдука:
„Сама точим, сама рачун дајем.“
Иде Марко у механу белу,
Иде Марко, с коња не силази,
Heг' на коњу иде у механу.
А кад уђе у механу Марко,
Али седе дванаест Турака,
Они седе рујно вино пију,
Играју се са Андријном главом,
Као деца са зрелом јабуком.
А кад виде Краљевићу Марко,
Када виде чуда великога,
Да су њему брата погубили,
Веза Шару за механа врата,
Па он њему Турски проговара:
„Давор' Шаро, давор' добро моје,
„Не дај' ником у механу, Шаро.
„Нити кога пусти из механе;
„Ако ли ми ти кога пропустиш,
„Отсећу ти ноге до колена,
„Ако ли ми ти кога ухватиш
„Покрићу те чохом до копита."
П' онда уђе Марко у механу,
Па извади своју бритку сабљу,
Те исече дванаест Турака.
Узе Марко свога брата главу,
Па је зави у златну махраму,
Па је метну себи у недарца,
Па он проли сузе нуз образе.
Кад изиђе из механе Марко,
Ал' ту нема крчмарице Маре,
Он оседла свога коња Шару,
Угледао крчмарицу Мару,
Угледа је на сред горе чарне.
Ал' подвикну Краљевићу Марко:
„Стани, курво, утећи ми не ћеш,
„Да си пошла још лане бегати,
Ево бих те данас ухватио.“
Стаде Мара кано укопана,
П' она вади и сребро и злато:
„Шта те кошта? Ево да ти платим.“
Ухвати је Краљевићу Марко,
Извади јој оба ока чарна,
Оправи је у гору зелену:
„Иди, курво, у гору зелену,
„Па се туди од гране до гране
„К'о ја јунак без брата рођена. “

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 83-89.