Pređi na sadržaj

Kraljević Marko sveti bratovu smrt

Izvor: Викизворник

Sede majka večerati s Markom,
Nasmeja se Kraljeviću Marko.
Al' besedi Jevrosima majka:
„Čedo moje, Kraljeviću Marko,
„Il' se smeješ mene ostareloj,
„Jeli, sine, zločestoj večeri?
Al' govori Kraljeviću Marko:
„Jevrosima, moja stara majko,
„Ne smejem se zločestoj večeri,
„Nit' se smejem tebi ostareloj,
- „Zar ja ne ću ostariti , majko? -
„Već se smejem, moja stara majko,
Što mi nisi brata prerodila,
„Jeli brata, jeli milu seju.“
Al' govori Jevrosima majka:
„Čedo moje, Kraljeviću Marko,
„Majka j' tebi brata prerodila,
„Prerodila brata Andrijaša,
„Brata, sine, mlađeg od tebeka,
„Njega jesu zarobili Turci
„Još nejakog u zlatnoj kolevci.“
Al' besedi Kraljeviću Marko:
„Mesi, majko, prebele kolače,
„Da ja idem brata da potražim.“
Poskočila Jevrosima majka,
P' ona mesi prebele kolače.
Ode Marko u goru zelenu,
Da potraži brata Andrijaša.
Kad je bio sred gore zelene,
Susreo ga neznani junače.
Besedi mu Kraljeviću Marko:
„Svrći s puta, neznani junače!“
„Nisam žena da ti svrnem s puta,
„Veće junak da se ogledamo.“
Uzeše se za pleća junačka,
Nosiše se letnji dan do podne,
Obojicu pena popanula,
Pa sedoše malo počinuti
I u svoje zdravlje upitati.
No da reče Kraljeviću Marko:
„Oj boga ti, neznani junače,
„Pravo kaži, šta ću da te pitam."
Al' besedi neznani junače:
„Ako znadem, ja ću ti kazati.“
„Koga li si roda i plemena?
„Nisi l' koga od roda mojega?“
Al' besedi neznani junače,
„Ne znam ni ja koga li sam roda,
„Već sam malo čuo od Turaka:
„Stara mi je Jevrosima majka,
„Otac mi je baba Matijašu
„A brat mi je Kraljeviču Marko.“
Ali skoči Kraljeviću Marko:
„Aoj mene i do boga moga,
„Kad ne ubih brata rođenoga!“
U bele se rukovaše ruke,
U medna se izljubiše usta.
Tu su bili za tri letnja dana,
Za tri dana, za tri noći tamne,
Dok se jedan drugog nagledali.
Al' je Andri dodijala žeđa,
Hoće Andra da zakolje vranca,
Da s napije krvce od konjica.
Al' povika iza gore vila:
„Ne kolj' konja, Kraljević - Andrija,
„Ne kolj' konja, ne čini zijana,
„Ne pij' krvi, ne pogani tela,
„Već ti pođi gorom unapredak,
„Okreći se na levo, na desno,
„Pa ćeš vidit' kamenu mehanu,
„Pred mehanom krčmarica Mara,
„Pa ti išti dva dukata vina,
„Jedan za se, drugi za konjica.“
Pođe Andra gorom u napredak,
Pa s okrenu sa leva na desno,
I ugleda kamenu mehanu.
Pravo ide pred mehanu Andra,
Pred mehanom krčmarica Mara,
Božiju joj pomoć nazivao:
„Božja pomoć, krčmarice Maro,
„Daj ti mene dva dukata vina,
„Jedan za me, drugi za konjica.“
Ona njem u lepše odgovara:
„Siđi s konja, neznani junače,
„Siđi s konja, otpaši oružje,
„Pa ušeći u kamen - mehanu,
„Napićeš se vina bez novaca,
„I naljub' se krčmarice Mare,
„Evo danas tri godine dana,
„Još ja ne znam, šta je muška strana,
„Nit' tu vuka, nit' dobra hajduka:
„Sama točim, sama račun dajem.“
Siće s konja Kraljević Andrija,
Siće s konja, otpasa oružje,
Pa ušeta u kamen-mehanu,
U mehani dvanaest Turaka,
Oni sede rujno vino piju:
Otsekoše na Andriji glavu. -
Čekao je Kraljeviću Marko,
Čekao ga letnji dan do podne,
Hted' i Marko da zakolje Šarca
Da s' napije krvce od konjica.
Al' povika iza gore vila:
„Ne kolj' konja, pobratime Marko,
„Već ti pođi gorom u napredak,
„Okreći se sa leva na desno,
„Pa ćeš vidit' kamenu mehanu,
„Pred mehanom krčmarica Mara,
„Pa ti išti dva dukata vina,
„Jedan za se, a drugi za Šaru.“
Pođe Marko gorom u napredak,
Pa s' okrene sa leva na desno,
I ugleda kamenu mehanu,
Pred mehanom krčmarica Mara,
Božiju joj pomoć nazivao:
„Božja pomoć, krčmarico Maro,
„Daj ti mene dva dukata vina,
„Jedan za me, drugi za konjica.
Ona njemu lepšu odgovara:
„Bog ti dao, neznani junače,
„Sići s konja, otpaši oružje,
„Napićeš se vina bez novaca,
„I naljub' se krčmarice Mare,
„Evo danas tri godine dana,
„Još ja ne znam, šta je muška strana,
„Nit' tu vuka, nit' dobra hajduka:
„Sama točim, sama račun dajem.“
Ide Marko u mehanu belu,
Ide Marko, s konja ne silazi,
Heg' na konju ide u mehanu.
A kad uđe u mehanu Marko,
Ali sede dvanaest Turaka,
Oni sede rujno vino piju,
Igraju se sa Andrijnom glavom,
Kao deca sa zrelom jabukom.
A kad vide Kraljeviću Marko,
Kada vide čuda velikoga,
Da su njemu brata pogubili,
Veza Šaru za mehana vrata,
Pa on njemu Turski progovara:
„Davor' Šaro, davor' dobro moje,
„Ne daj' nikom u mehanu, Šaro.
„Niti koga pusti iz mehane;
„Ako li mi ti koga propustiš,
„Otseću ti noge do kolena,
„Ako li mi ti koga uhvatiš
„Pokriću te čohom do kopita."
P' onda uđe Marko u mehanu,
Pa izvadi svoju britku sablju,
Te iseče dvanaest Turaka.
Uze Marko svoga brata glavu,
Pa je zavi u zlatnu mahramu,
Pa je metnu sebi u nedarca,
Pa on proli suze nuz obraze.
Kad iziđe iz mehane Marko,
Al' tu nema krčmarice Mare,
On osedla svoga konja Šaru,
Ugledao krčmaricu Maru,
Ugleda je na sred gore čarne.
Al' podviknu Kraljeviću Marko:
„Stani, kurvo, uteći mi ne ćeš,
„Da si pošla još lane begati,
Evo bih te danas uhvatio.“
Stade Mara kano ukopana,
P' ona vadi i srebro i zlato:
„Šta te košta? Evo da ti platim.“
Uhvati je Kraljeviću Marko,
Izvadi joj oba oka čarna,
Opravi je u goru zelenu:
„Idi, kurvo, u goru zelenu,
„Pa se tudi od grane do grane
„K'o ja junak bez brata rođena. “

Izvor

[uredi]

B.M. 1875. Srpske narodne pesme. Pančevo, Naklada i štamparija braće Jovanovića. str. 83-89.