Краљевић Марко и момче Дукађинче
(Из Ужице)
Ој Боже мили, на свему ти хвала!
Станте браћо, да се послушамо,
Да јуначко грло окушамо,
Да по једну пјесму испјевамо;
Лако ти је пјану запјевати, 5
И жалосној мајци закукати,
И страшљивој куци залајати.
А будали жену ударити,
Младу момку пољубит’ ђевојку;
Лако ј’ зету у пунице поћи 10
И пуници пољубити руку.
Тешко нама без рујнога вина,
Тешко вуку, кога тице хране;
А јунаку, кога жене бране;
Танкој пушци у страшљивој руци, 15
И ђердану на каљаву врату,
И мустаћу на балаву старцу. —
Па сад чујте да вам пјесму кажем:
Посили се Краљевићу Марко
У Прилипу граду бијеломе, 20
Па дозива зв’језду приходницу:
„Богом сејо, зв’јездо преходницо!
„Ти преходиш брда и долине,
„И преходиш земље и градове,
„Знаш ли ђегод бољега јупака 25
„Од менека, Краљевића Марка?“
Одговара зв’језда преходница:
„Ој Бога ми, Краљевићу Марко!
„Ја незнадем бољега јунака
„Од тебека, Краљевића Марка, 30
„Сем једнога града Дукађина,
„И у њему момче Дукађипче;
„А какво је момче Дукађинче!
„Не би ти се уклонило с пута.“
Онда рече Краљевићу Марко: 35
„Ој Бога ти зв’јездо преходницо!
„Колико је дана и конака
„До тврдога града Дукађина?“
Одговара зв’језда преходница:
„Добру коњу и добру јунаку 40
„До града су петнајест конака;
„Лошу коњу и лошу јунаку
„До града су двадесет конака."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он отиде у подруме доње, 45
Па изведе из подрума Шарца.
Оседла га и заузда Марко,
И објеси тулумину вина,
С друге стране тешку топозину,
Да не клима ни тамо ни амо, 50
А кад Марко Шарца опремио,
Он се њему на рамена баци,
Па остави кулу у Прилипу,
Оде право Дукађину граду.
Иде Марко земљом и ћенаром, 55
Прође Марко земље и градове,
Док учини петнајест конака.
Кад свануло јутро шеснајесто,
Нађе Марко Дукађина града.
Па је рано поранио Марко, 60
Рано шета по пољу широку.
И по пољу Шарца наљутио,
Те му Шарац скаче на колаче.
Кад је био сред поља широка
Он угледа једно момче младо. 65
На вранчићу коњу виловиту,
Лулу пије, уз тамбуру бије,
Танко пјева, јасно подвикује.
А какво је момче на вранчићу?
На њему је дивно одијело: 70
На прсима токе позлаћене,
Златне токе од четври оке,
По токама драги каменови,
При кима се види путовати
У по ноћи као у по дана; 75
На плећима зелена долама,
На долами тријест пуца златних,
Свако пуце од по литре злата,
А што му је пуце под гроцем
Оно тегли и три литре злата. 80
На глави му калпак и челенка,
Дванест пера, девет челенака,
Пониско им пера изведена;
И сувише ноја тице крило.
Кад га згледа Краљевићу Марко, 85
Он устави Шарца од мегдана,
Па момчету Марко проговара:
„Даље, момче, уклон’ ми се с пута.“
За то момче хаје и не хаје.
Опет њему Марко говорио: 90
„Море момче уклон’ ми се спута,
„Да не вадим сабљу димискију,
„Да ја данас не гријешим душе.“
Одговара момче са вранчића:
„О; Бога ми незнани јуначе! 95
„Мене мајка била заклињала,
„Да се ником не уклањам с пута,
„Ни теби се уклонити не ћу.”
Расрди се Краљевићу Марко,
Па на Шарцу покупи двзгине, 100
И потеже топузину тешку,
Па удари момче на вранчићу;
Момче сједи како и сједило,
Њему Марко ништа не науди.
Па да видиш момче на вранчићу, 105
Потурило седефли-тамбуру,
А дохвати златна шестоперца.
Па удари Краљевића Марка;
Колико га момче ударило,
Из бојна га седла иставило 110
И са црном земљом саставило.
Паде Марко у зелену траву,
Марко паде а момче допаде,
Па нешћеде да погуби Марка,
Но ухвати његова Шарина, 115
Скиде с њега тулумину с вином,
Поред Марка сједе пити вино;
Вино пије, Марку наздрављује.
Док се Марко мало разабрао,
Па момчету Марко проговара: 120
„Ој Богати једно момче младо!
„Што те питам, право дами кажеш
„Одкуда си од кога ли града,
„Од кога ли рода и племена,
„Те си тако јунак на мегдану." 125
Говори му момче Дукађипче:
„Ој Бога ми, незнани јуначе!
„Јеси л’ чуо града Дукаћина
„И у њему момче Дукађинче!
„Ја сам главом момче Дукађипче 130
„Неимадем никога од рода,
„Сем ујака Краљевића Марка
„У Прилипу граду бијеломе.
„Па сам пошао бијелу Прилипу
„Мом ујаку Краљевићу Марку, 135
„Да ме учи боју и мегдану."
Онда рече Краљевићу Марко:
„Еј сестрићу, да од Бога нађеш!
„Ја сам главом Краљевићу Марко;
„Ја сам пошао граду Дукађину, 140
„Да ја свога потражим сестрића.“
А кад зачу момче Дуканђинче,
Проли сузе низ бијело лице,
Уста момче те подиже Марка,
Па одпаса мукадем појаса, 145
Уви Марка до грла бијела,
Посади га у зелену траву,
Примаче му тулумину с вином.
Док се ладна напојише випа,
Па легоше санак боравити, 150
Заспа момче како јагње младо.
Ал се Марку спавати не даје,
Но дохвати сабљу димискију,
Те момчету осијече главу.
Па посједе дебела Шарина, 155
Оде право у Прилипа града;
Оде Марко пољем пјевајући
Оста сестрић ногом гребкајући.
Еј неверо ниђе те не било!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
