Kraljević Marko i momče Dukađinče
(Iz Užice)
Oj Bože mili, na svemu ti hvala!
Stante braćo, da se poslušamo,
Da junačko grlo okušamo,
Da po jednu pjesmu ispjevamo;
Lako ti je pjanu zapjevati, 5
I žalosnoj majci zakukati,
I strašljivoj kuci zalajati.
A budali ženu udariti,
Mladu momku poljubit’ đevojku;
Lako j’ zetu u punice poći 10
I punici poljubiti ruku.
Teško nama bez rujnoga vina,
Teško vuku, koga tice hrane;
A junaku, koga žene brane;
Tankoj pušci u strašljivoj ruci, 15
I đerdanu na kaljavu vratu,
I mustaću na balavu starcu. —
Pa sad čujte da vam pjesmu kažem:
Posili se Kraljeviću Marko
U Prilipu gradu bijelome, 20
Pa doziva zv’jezdu prihodnicu:
„Bogom sejo, zv’jezdo prehodnico!
„Ti prehodiš brda i doline,
„I prehodiš zemlje i gradove,
„Znaš li đegod boljega jupaka 25
„Od meneka, Kraljevića Marka?“
Odgovara zv’jezda prehodnica:
„Oj Boga mi, Kraljeviću Marko!
„Ja neznadem boljega junaka
„Od tebeka, Kraljevića Marka, 30
„Sem jednoga grada Dukađina,
„I u njemu momče Dukađipče;
„A kakvo je momče Dukađinče!
„Ne bi ti se uklonilo s puta.“
Onda reče Kraljeviću Marko: 35
„Oj Boga ti zv’jezdo prehodnico!
„Koliko je dana i konaka
„Do tvrdoga grada Dukađina?“
Odgovara zv’jezda prehodnica:
„Dobru konju i dobru junaku 40
„Do grada su petnajest konaka;
„Lošu konju i lošu junaku
„Do grada su dvadeset konaka."
Kad to začu Kraljeviću Marko,
On otide u podrume donje, 45
Pa izvede iz podruma Šarca.
Osedla ga i zauzda Marko,
I objesi tuluminu vina,
S druge strane tešku topozinu,
Da ne klima ni tamo ni amo, 50
A kad Marko Šarca opremio,
On se njemu na ramena baci,
Pa ostavi kulu u Prilipu,
Ode pravo Dukađinu gradu.
Ide Marko zemljom i ćenarom, 55
Prođe Marko zemlje i gradove,
Dok učini petnajest konaka.
Kad svanulo jutro šesnajesto,
Nađe Marko Dukađina grada.
Pa je rano poranio Marko, 60
Rano šeta po polju široku.
I po polju Šarca naljutio,
Te mu Šarac skače na kolače.
Kad je bio sred polja široka
On ugleda jedno momče mlado. 65
Na vrančiću konju vilovitu,
Lulu pije, uz tamburu bije,
Tanko pjeva, jasno podvikuje.
A kakvo je momče na vrančiću?
Na njemu je divno odijelo: 70
Na prsima toke pozlaćene,
Zlatne toke od četvri oke,
Po tokama dragi kamenovi,
Pri kima se vidi putovati
U po noći kao u po dana; 75
Na plećima zelena dolama,
Na dolami trijest puca zlatnih,
Svako puce od po litre zlata,
A što mu je puce pod grocem
Ono tegli i tri litre zlata. 80
Na glavi mu kalpak i čelenka,
Dvanest pera, devet čelenaka,
Ponisko im pera izvedena;
I suviše noja tice krilo.
Kad ga zgleda Kraljeviću Marko, 85
On ustavi Šarca od megdana,
Pa momčetu Marko progovara:
„Dalje, momče, uklon’ mi se s puta.“
Za to momče haje i ne haje.
Opet njemu Marko govorio: 90
„More momče uklon’ mi se sputa,
„Da ne vadim sablju dimiskiju,
„Da ja danas ne griješim duše.“
Odgovara momče sa vrančića:
„O; Boga mi neznani junače! 95
„Mene majka bila zaklinjala,
„Da se nikom ne uklanjam s puta,
„Ni tebi se ukloniti ne ću.”
Rasrdi se Kraljeviću Marko,
Pa na Šarcu pokupi dvzgine, 100
I poteže topuzinu tešku,
Pa udari momče na vrančiću;
Momče sjedi kako i sjedilo,
Njemu Marko ništa ne naudi.
Pa da vidiš momče na vrančiću, 105
Poturilo sedefli-tamburu,
A dohvati zlatna šestoperca.
Pa udari Kraljevića Marka;
Koliko ga momče udarilo,
Iz bojna ga sedla istavilo 110
I sa crnom zemljom sastavilo.
Pade Marko u zelenu travu,
Marko pade a momče dopade,
Pa nešćede da pogubi Marka,
No uhvati njegova Šarina, 115
Skide s njega tuluminu s vinom,
Pored Marka sjede piti vino;
Vino pije, Marku nazdravljuje.
Dok se Marko malo razabrao,
Pa momčetu Marko progovara: 120
„Oj Bogati jedno momče mlado!
„Što te pitam, pravo dami kažeš
„Odkuda si od koga li grada,
„Od koga li roda i plemena,
„Te si tako junak na megdanu." 125
Govori mu momče Dukađipče:
„Oj Boga mi, neznani junače!
„Jesi l’ čuo grada Dukaćina
„I u njemu momče Dukađinče!
„Ja sam glavom momče Dukađipče 130
„Neimadem nikoga od roda,
„Sem ujaka Kraljevića Marka
„U Prilipu gradu bijelome.
„Pa sam pošao bijelu Prilipu
„Mom ujaku Kraljeviću Marku, 135
„Da me uči boju i megdanu."
Onda reče Kraljeviću Marko:
„Ej sestriću, da od Boga nađeš!
„Ja sam glavom Kraljeviću Marko;
„Ja sam pošao gradu Dukađinu, 140
„Da ja svoga potražim sestrića.“
A kad začu momče Dukanđinče,
Proli suze niz bijelo lice,
Usta momče te podiže Marka,
Pa odpasa mukadem pojasa, 145
Uvi Marka do grla bijela,
Posadi ga u zelenu travu,
Primače mu tuluminu s vinom.
Dok se ladna napojiše vipa,
Pa legoše sanak boraviti, 150
Zaspa momče kako jagnje mlado.
Al se Marku spavati ne daje,
No dohvati sablju dimiskiju,
Te momčetu osiječe glavu.
Pa posjede debela Šarina, 155
Ode pravo u Prilipa grada;
Ode Marko poljem pjevajući
Osta sestrić nogom grebkajući.
Ej nevero niđe te ne bilo!
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg