Краљевић Марко и Вуча ђенерал

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Краљевић Марко и Вуча ђенерал

Или грми, иl’ се земља тресе?
Нити грми, нит’ се земља тресе.
Већ пуцају на граду топови,
На тврдоме граду Варадину:
Шенлук чини Вуча ђенерале, 5
Јер је Вуча шићар задобио,
Три војводе српске ухватио:
Једно јесте Милош од Поцерја
Друго јесте Топлица Милане,
А треће је Косанчић Иване; 10
Бацио их на дно у тавницу,
Гдјено лежи вода до кољена,
А јуначке кости до рамена.
Цвили јунак Милош од Пqцерја,
Цвили Милош како љута гуја, 15
Јер се Милош није научио
Подносити муку и невољу;
Цвили Милош кано љута гуја,
Привлачи се на пенџер тавници.
Те он гледа јунак по сокацих, 20
Не би л' кога знанца опазио,
Ал’ припази пошту књигоношу,
Па дозивље Милош од Поцерја:
"Богом брате, пошта књигоноша!
Донеси ми један лист хартије, 25
Да ти градим једну ситну књигу!"
То је пошта за Бога примио,
Донесе му један лист хартије:
Сједе Милош ситну књигу писат
У Прилипа у бијела града 30
Своме побру Краљевићу Марку:
Богом брате, Краљевићу Марко,
Ил’ не чујеш, ил’ не хајеш за ме?
Тешке сам ти муке допануо.
Побратиме, у маџарске руке. 35
Ухвати ме Вуча ђенерале,
И још моја два побратима;
Бацио нас на дно у тавницу,
Гдјено лежи вода до кољена,
И јуначке кости до рамена, 40
Лежим, брате, три бијела дана,
Ако будем, брате, још три. дана,
Никада ме више видјет не ћеш.
Избављај ме, побратиме Марко.
Јал’ за благо, јали за јунаштво!" 50
Па у лице пером ударио.
Од образа крви наточио,
С крви њему књигу запечати.
Па је даде пошти књигоноши,
И даде му дванаест дуката: 55
Па је пошти Милош говорио:
"Носи књигу бијелу Прилипу,
На кољено Краљевићу Марку!"
Оде пошта бијелу Прилипу,
У њег’ стиже у свету недјељу: 60
Када Србији у цркви бијаху:
Стаде пошта пред бијелом црквом,
Докле Марко изиђе из цркве.
Кад изиђе Краљевићу Марко,
Пошта капу под мишице баци, 65
Поклања се до земљице Марку,
Па му даде лист књиге танане.
Када Марко ситну књигу прими.
Стојећи је књигу проучио:
Када видје, што му књига каже, 70
Удрише му сузе од очију,
Па је онда Марко бесједио:
"Авај мени, драги побратиме.
Ту ли си ми, болан, допануо!
Ал’ тако ми моје вјере тврде, 75
Хоће тебе побро избавити,
Јал’ за благо, јали за јунаштво."
Па он оде својој танкој кули,
Сједе мало, те се напи вина,
Па припаса сабљу оковану, 80
И пригрну ћурак од курјака,
Привеза је мрком јеменијом:
Па узимље копље убојито.
Па се спушта у подруме Шарцу,
Те опреми Шарца од мејдана: 85
При теже му седморе колане,
Заузда га уздом позлаћеном;
Па наточи тулумину вина.
Објеси је о ункаш Шарину,
С десне стране тешку топузину, 90
Да не крива ни тамо ни амо:
Па се Шарцу на рамена баци,
Окрену га од Прилипа града,
Оде право стојну Биограду.
Кад је био покрај Биограда. 95
Уврати се, те се напи вина:
Па одатле поклопи Шарина,
За Дунавом скела догоди се;
Двапут Марко скелеџију викну.
Па га више ни чекати не шће, 100
Већ натјера Шарца на Дунаво,
Оде право граду Варадину,
Под Варадин у поље зелено.
Ту устави Шарца од мејдана,
Па удари копље у ледину, 105
За копље је привезао Шарина,
Тулумину скиде са ункаша,
И врже је у зелену траву,
Па он сједе пити мрко вино.
Не пије га, чим се вино пије. 110
Већ леђеном од дванаест ока.
Пола пије, пола Шарцу даје.
Кад у јутру јутро освануло,
Пошетала Велимировица,
Мила снаха Вуче ђенерала. 115
По бедему града Варадина.
Она гледа низ поље зелено,
У пољу је опазила Марка.
Кад угледа Краљевића Марка
Трољетна је ухвати грозница. 120
Па побјеже у бијеле дворе.
Њу ми пита Вуче ђенерале:
"Што је теби, моја снахо драга?"
Казује му Велимировица:
"О мој свекре, Вуче ђенерале, 125
Сједи јунак у пољу широку,
У ледину копље ударио,
За копље је коња привезао,
А пред њиме стоји тулум вина;
Не пије га, чим се пије вино, 130
Већ леђеном од дванаест ока.
Пола пије, пола коњу даје.
Коњ му није, каквино су коњи,
Веће шарен, као и говече;
Јунак није, какви су јунаци: 135
На плећима ћурак од курјака,
На глави му капа од курјака,
Привезо је мрком јеменијом:
Нешто црно држи у зубима
Колик’ јагње од пола године." 140
Вели њојзи Вуча ђенерале:
"Не плаши се, моја снахо драга!
Ја онаких имам у тавници,
И њега ћу сада добавити."
Па дозива сина Велимира: 145
"Велимире, моје чедо драго,
Узми сине, за триста катана,
Иди доље у поље широко,
Доведи ми онога јунака!"
Велимир је на ноге скочио, 150
Па узима триста катаније,
Он усједе вранца, помамнога,
И изиђе граду на капију.
Сколи Марка са четири стране.
Марко сједи, пије мрко вино, 155
Ал’ катане Шарац опазио,
Поче ногом’ о земљицу тући.
Примиче се свому господару.
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал’ катане њега опколише: 160
Попи Марко леђеницу вина,
Баци леђен у зелену траву,
Па се тури на рамена Шарцу,
А катане на њег’ ударише,
Да је коме погледати било, 165
Кад удари у катане Марко
Како соко међу голубове:
Што погуби сабљом окованом,
Што погази Шарцем од мејдана,
Што подави у тихом Дунаву: 170
Побјеже му Велимир дијете,
Тјера њега на Шарину Марко,
Достиже га у пољу широку,
Дохвати га мало топузином,
Паде дијете у зелену траву; 175
Одја Марко од коња Шарина,
Савеза му и ноге и руке,
Па он оде својој тулумини,
Баци дијете у зелену траву,
А он опет сједе пити вино! 180
То гледала Велимировица,
Па отиде Вучи ђенералу:
"Зло ти вино, Вуча денерале,
Зло ти вино, а горе ти било!
Све катане теби изгибоше. 185
Велимиру јунак свеза руке,
Па г’ објеси Шарцу о ункашу,
Па ено га, пије рујно вино,
А Велимир у травици лежи."
Проговара Вуча ђенерале: 190
"Не бој ми се, моја снахо драга!
Сад ћеш видјет, док се старац крене."
Па он дрмну на граду топове,
Три хиљаде састави катана,
Па посједе своју бедевију, 195
И изиђе граду на капију:
Он нареди низ поље катане,
Опколише са четири стране;
А то ништа и не види Марко,
Ал’ припази Шарац од мејдана, 200
Па ногама о земљицу туче
Примиче се своме господару.
Кад погледа Краљевићу Марко,
Ал’ катане њега опколиле.
Он поскочи на ноге лагане, 205
Па се маши Шарцу на рамена.
Да је коме сјести и видјети,
Кад потјера по пољу катане!
Сабља му је у десници руци,
У лијевој копље убојито, 210
У зубима дизген од Шарина;
Кога Марко сабљом удараше,
По двојицу од једног грађаше;
Кога Марко копљем удараше,
Преко себе њега претураше; 215
Док с’ окрену неколико пута.
Оде к врагу млада катанија:
Побјеже му Вуча ђенерале
На његовој танкој бедевији.
Потјера га на Шарину Марко; 220
Брза му је пуста бедевија,
Шћаше утећ граду Варадину:
Љуљну Марко тешком топузином,
Па је пушта за њим преко поља,
Удари га сапом од топуза, 225
Паде Вуча у зелену траву,
Тад допаде од Прилипа Марко,
Свеза Вучи руке наопако,
Савеза му и ноге и руке,
Објеси га Шарцу о ункашу, 230
И ухвати танку бедевију,
Па он оде сину Велимиру,
Привеза их једног за другога,
Па пребаци преко бедевије,
Бедевију свеза за Шарина, 235
Оде право бијелу Прилипу,
Обојицу баци у тавницу.
Књигу пише ђенераловица.
Те је шаље бијелу Прилипу:
"Богом брате, Краљевићу Марко, 240
Не губи ми Вуче ђенерала
И мојега сина Велимира;
Ишти Марко, што је теби драго."
Дође књига Краљевићу Марку.
Када видје, што му књига пише; 245
Онда Марко другу књигу пише;
"Вјерна љубо Вуче ђенерала!
Пусти мени до три побратима,
И подај им три товара блага;
И пусти ми старога Топлицу. 250
И подај му три товара блага.
Јер је јунак много дангубио:
И дај мени три товара блага;
Што сам мога мучио Шарина.
Иза тога, ђенераловице, 255
Ето тамо Милош од Поцерја.
Па ви с њиме како начините!"
Оде књига граду Варадину:
Када дође ђенераловици,
Књигу гледа ђенераловица. 260
Шаље благо од Прилипа Марку.
Па узимље од тавнице кључе.
Те отвори проклету тавницу.
И извади три војводе младе.
И са њима старога Топлицу[1], 265
Па их води на бијелу кулу:
Па бербере хитре добавила:
Једни мију, други косу брију,
А трећи им нокте сарезују.
Донесе им вина и ракије, 270
И лијепе сваке ђаконије;
Показа им, што учини Марко,
Па говори Милошу војводи:
"Богом брате, војвода Милошу.
Пустите ми мога господара 275
И мојега сина Велимира!"
Њој говори Милош од Поцерја:
"Не бој ми се, ђенераловице,
Дај ми вранца Вуче ђенерала,
Што га јаше једном у години. 280
Када иде у Текију цркви,
Опреми га, како г’ Вуча спрема.
Да поиграм преко Њемадије;
И дај мени од злата каруце,
И у њима дванаест вранаца. 285
Сто их преже Вуча ђенерале,
Када иде од Беча цесару,
Да м’ однесу старога Топлицу:
Дај ми рухо Вуче ђенерала,
Што носи о васкрсенију, 290
Да обучем мојега Топлицу."
Све му даје ђенераловица,
И свакому хиљаду дуката,
Што ће пити вино до Прилипа,
И одоше бијелу Прилипу. 295
Лијепо их је дочекао Марко;
Пусти Марко Вучу ђенерала,
И његова сина Велимира
И даде му многе пратиоце
До његова града Варадина. 300
А војводе дијелише благо,
Па се рујна накитише вина,
И у бијело изљубише лице,
Сваки Марка у бијелу руку,
Па одоше сваки своме двору.305



Референце[уреди]

  1. У другој се једној пјесми пјева, да је отац Топлице Милана од прије био затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли, да га отму, те и њих, пошто су разбили капију и ушли у град, некако ухватио Вуча ђенерал.

Извор[уреди]

Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 53-58.