Краљевић Марко и Вуча Мађарин

Извор: Викизворник


Краљевић Марко и Вуча Мађарин

Вино пију до три побратима,
Прво ти је Обилић Милошу,
А друго је Топлица Милане,
Оно треће Краљевићу Марко;
Вино пију у Топлици равној, 5
На дворове Топлице Милана.
Ту су они пили рујно вино,
Побратиме за недељу дана.
Но говори војвода Милошу:
„Побратиме Топлица Милане, 10
Вино писмо, доста гостовасмо,
Сад је време да се растајемо.
Ево дође Дмитров данак побре,
Треба нам се за зимовник спремат,
Ви остајте на ваше дворове, 15
Ја ћу ићи; од града до града
И за себе зимовника тражит!"
Оде зборит Топлица Милане:
„Остан' код нас мио побратиме,
Добро ће ти бити у Топлици 20
И код мене на мојему двору;
Ждралин има зоби и сијена,
Поред мога дебела Зеленка.
Ти ћеш са мном у совру седети,
Са мном пити руменога вина, 25
До Ђурђева дана пролетњега”.
Но говори војвода Милошу:
„Хвала тебе мио побратиме,
Не могу ти на двор останути,
Но ћу ићи по свету беломе 30
И за тебе зимовника тражит,
Пошто немам своје беле куле,
Нити поља имам ни баштине,
А нисам се јунак научио,
Што остане иза тебе пити, 35
Нит' се Ждралин научио побро,
Огризине јести од Зеленка”.
Онда збори Краљевићу Марко:
„Побратиме војвода Милошу,
Пошто нећеш остат у Топлици, 40
Хајде са мном иа мојему двору,
У Прилепу граду бијеломе."
Говори му војвода Милоше:
„Хвала тебе побратиме Марко!"
Па му редом к’о Милану каза, 45
Још додаде војвода Милошу:
„Кад осване бијел Ђурђев данак,
Каж'те побре где да с’ састанемо”?
Онда Милан оде говорити:
„На мојему двору бијеломе, 50
О Ђурђеву дану лијепоме,
Побратими да се састанемо”.
То рекоше па се растадоше,
Оде Марко у Прилепа града,
Милан оста на бијелу кулу, 55
У Топлици месту питомоме,
Милош оде сентом и свијетом,
Намера га била нанијела,
Под Варадин у земљу Мађарску;
Усред поља чадор разапео, 60
Пред чадором копље ударио,
А за копље свезао Ждралина,
Под чадором пије рујно вино.
Но изађе Велимировица,
Снаха мила Вуче Мађарина, 65
Кад угледа чадор у пољану,
Хитро с врати у бијеле дворе,
Те говори Вучи Мађарину:
„О мој свекре, Вуча генерале.
Ев' у пољу под бијела града, 70
Одседнуо незнани делија,
Насред поља чадор разапео,
Пред чадором копље ударио,
Ударио у ледину тврду
И за копље свезао коњица, 75
Страшан је коњ, а страшни’ јуначе!"
Но јој Вуча оде говорити:
„А не бој се моја снахо драга,
Сад ћу позват сина Велимира,
Да он сађе у поље широко, 80
Да доведе незнану делију,
Да ти ђецу у бешику шика!"
Па дозива сина Велимира:
„Иди узми три стотин’ катана
И отиди у поље широко, 85
Те доведи онога јунака."
У млађега поговора нема,
Скочи момче и покупи војску,
С њоме сиђе у поље широко,
Све катани на добрим коњима. 90
Кад се они примакоше близу,
Опази их Ждралин од мегдана,
Стаде рзат и зват господара,
Ногом копа а ушима стриже,
А зубима црну земљу гризе, 95
Примиче се своме господару.
Кад је Милош углед’о катане
Скочи јунак на ноге лагано
И притеже колан на Ждралину,
Узе собом копље убојито, 100
Па се баци у седло Ждралину
И поћера по пољу катане,
Као соко 'тице голубове!
Нешто Милош сабљом посијече,
Нешто Ждралин погазио туна, 105
Нешто копљем Милош набадаше,
Преко себе у облак бацаше,
А нешто се од стра' разбољело
И побеже млади Велимире.
Бежи момче граду на капију. 110
За њиме се Милош натурио,
Нехте њему главу одрубити,
Но га лупи тешком топузином,
Из седла га бојна избацио,
Момче паде у зелену траву, 115
А допаде Милош на Ждралину,
У’вати га жива на ледину,
Савеза му пребијеле руке
И привеза, за реп од Ждралина,
Одведе га пред чадором својим, 120
Па га баци у зелену траву,
Опет поче пити рујно вино.
Но ишета Велимировица
И видела шта се направило,
Виђе мужа везаније’ руку, 125
Како лежи у зелену траву,
Па се брзо у кулу поврати
И дозива свекра генерала:
„Зло ти вино, а горе ти било,
Ти не видиш шта се урадило, 130
У нашему пољу широкоме,
Све катане растера јуначе,
А у’вати мога Велимира,
Везао му пребијеле руке,
Пред шатором бацио у траву, 135
Па му здрави, вино му не даје,
Од катана нема ниједнога!"
Онда Вуча оде говорити:
„А не бој се моја снахо драга,
Нема ништа док се старац крене!" 140
Па на слуге заповијед даде,
Да у поље сва изађе војска.
Док се спреми Вуча генерале,
Изађе и војска у пољану,
Ту преброји војску генерале, 145
На тевтеру три хиљад’ катана.
Он распоред беше учинио:
С једне стране коњица да пође,
А са друге пешадија млада,
Силна војска поље у’ватила. 150
То гледаше Ждралин пред чадором,
Поче вриштат и ногом копати.
Скочи Милош на ноге лагане
И колане притеже Ждралину,
Па се Ждралу у рамена баци 155
И потера по пољу катане,
Ту се бише неколико сата.
Куда Милош Ждрала прогоњаше,
Све крвава и земље и трава!
Он посече више од пол' војске, 160
Ко ће сили божјој одолети!
Кад навали Вуча Мађарине,
Са коњицом јуриш учинеше
И сабљама на њ' га навалише.
Што је вајде сабљама га тући, 165
Кад за њега сабља не приоња,
Он имаше панцијер кошуљу,
Од челичне жице оплетену.
Тад Мађари на муке се дали,
Са копљима на њ’ га навалише, 170
Беше копља као горе чарне!
Освојише војводу Милоша,
Од Ждралина њега раздвојише,
Па на њега јуриш направише
И живога туна уватише, 175
Везаше му и ноге и руке,
Преко Ждрала коња пребацише,
Његов чадор они подигоше,
Велимиру руке о'пустише.
Па одоше граду Варадину, 180
Бацише га у ледну тавницу,
Од нога му ланце опустише
И бијеле руке одрешише,
На тавници врата затворише,
Девет брава, девет катанаца, 185
На тавници тој проклетој било!
Још кака је проклета тавница,
Ту бијаше воде до појаса,
А јуначке кости до колена,
У њој шевар беше до рамена, 190
А кроз воду пролијећу гује,
’Оће гује очи да попију,
А акрепи лице да нагрде!
Ту он лежа три бијела дана,
Па се више досади Милошу, 195
Те изађе тавници на пенџер
И он гледа тамо на сокаку,
Не би л’ иког угледао жива!
Све гледаше, никог не виђаше,
У зло доба угледао беше, 200
Некакога црног Циганина,
Па га зове тавници на пенџер:
„Оди ближе, црни Циганине.”
Приђе Цига ријеч не чињаше,
Побратимом њега Милош виче, 205
То је Цига за бога примио
И за бога и за брата свога!
Онда Милош вади дукат жути
И даје га Кости Циганину:
„Иди Коста и напи’ се вина 210
И донес' ми један лис' хартије
И калема чим се књиге пишу’.
’Оће Коста, ријеч не чињаше,
Одма’ оде доле у чаршију,
Донесе му један лис' хартије 215
И калема чим се књиге пишу.
Рече њему Обилић Милошу:
„Побратиме, Коста Циганине,
Кад напишем ситну бурунтију,
Дођи к мене богом побратиме, 220
Да ти дадем књигу шаровиту”.
’Оће Коста ријеч не чињаше.
Из образа крви наточио,
Узе писат војвода Милошу,
Књигу пише свомо побратиму, 225
Побратиму Топлици Милану.
У књизи га ’вако поздрављаше.
„Побратиме војвода Милане,
Јеси л' чуо, је л' ти ко казао,
Да сам побро зап’о у тавницу, 230
У тврдоме граду Варадину,
Код проклетог Вуче Мађарина?
Још каква је Вучина тавница,
Да је горе у вас свијет нема,
У њој вода побро до појаса, 235
А јуначке кости до кољена,
Шевар трава побро до рамена,
А кроз воду пролијећу гује,
’Оће гује очи да попију,
А акрепи лице да нагрде! 240
Спаси мене из овог зиндана,
Ил' за благо или на јунаштво,
Ја те молим драги побратиме;
Овде ће ми кости останути.
Ако ли ме ти спасити нећеш, 245
Из проклете Вучине тавнице”.
Књигу Кости даде Циганину
И даде му три дуката жута:
„Носи књигу побратиме Којо,
Код јунака Топлице Милана, 250
Он ће тебе лепо дочекати
И дивним те даром даровати".
Узе књигу Коста Циганине,
Па отитиде сентом и свијетом,
Право, здраво у Топлицу дође, 255
Пред дворова Топлице Милана,
Капу скиде под десницу руку,
У дворове Цига улазио.
Пред њим слуге хитре изађоше,
Питаше га ко је и о'кле је, 260
Кога тражи у Топлицу равну?
Коста њима оде говорити,
Да он иде из земље Мађарске
И да носи ситну бурунтију,
За војводу Топлицу Милана. 265
Слуге одма’ њега поведоше,
У бијеле дворе Миланове.
Милан онда Косту дозиваше,
Да му дође право у одају,
Где са прима ситна бурунтија. 270
Коста дође к’ војводи Милану,
Пред њиме се смерно поклонио,
Испод руке књигу предаваше.
Кад је Милан књигу при'ватио
И видио што му књига пише, 275
Бога ми му мила не бијаше,
Ал му друге бити не могаше!
Туна Косту дивно почастио
И даде му двадесет дуката,
Па га посла натраг у Мађарску, 280
Он остаде на двору се спремат,
Свлачи са себ’ дивно одијело,
Дивно свлачи, а боље облачи:
Прво узе свилену кошуљу,
Врз кошуљу панцијер кошуљу, 285
Па остало рухо и оружје.
Слуге спрем'ше Дора од мегдана,
Још узима копље убојито,
Па изађе из бијела двора,
Пред њим слуге коња извадише 290
Прекрсти се уседе Дорина,
Ошину га плетеном канџијом
И отиде сентом и свијетом.
Куд год иде за Варадин пита.
Право, здраво под Вардин дође, 295
У широку пољу варадинском,
Усред поља шатор разапео,
Пред шатором копље ударио
И за копље привез’о Дорина,
Под шатором пије рујно вино. 300
Но ишета Велимировица,
По чардаку на бијелу кулу,
Па угледа у поље чадора,
Пред чадором копље и Дорина,
Па се млада у кулу поврати 305
И говори свекру генералу:
„О чујеш ли, свекре генерале,
Под кулом је у пољу широку,
Опет неко чадор разапео,
Пред чадором копље ударио 310
И за копље привез’о Дорина."
Говори јој Вуча гонерале:
„О не бој се моја снахо драга,
Па ја таког имам у тавницу!"
Па позива сина Велимира: 315
„Велимире, моје чедо драго,
Узми војске три стотин’ катана,
Доводи ми онога јунака,
Што је чадор доле разапео,
Испод куле у пољу широку." 320
Оће момче ријеч не чињаше,
Узе војске три стотин’ катана
И он сађе у поље широко,
Опколише Топлицу Милана.
Но то Милан ни абера нема, 325
Јер не види војску из чадора,
Мислио је ту ноћ заноћити,
А ујутру на градску капију,
Да потражи Вучу генерала.
Но Дорин је војску осетио, 330
Поче вриштат и ногама копат,
А зубима земљу гристи црну,
Привлачи се своме господару.
Онда скочи војвода Милане
И до Дора прилазио брзо, 335
Колане му притеже Милано,
Копље узе, уседе Дорина,
Па он срете у пољу катане.
Стаде звека оштрије’ сабаља,
Стаде јека љута рањеника! 340
Боже мили да је погледати,
Како Милан разгони катане,
Као соко 'тице голубове!
Бој се био три — четири сата,
Док катани обруч направише, 345
Са свих страна копља уперише,
Уморише коња и јунака,
Освојише па га савезаше.
У Вардин њега поведоше,
Бацише га на дно у тавницу, 350
Код његова богом побратима.
Кад се побре у тавницу нашли,
Руке шире у лице се љубе.
После тога савет направише,
Да позову неког побратима, 355
Ко ј’ би мого из тавнице спасит,
Све мислише на једно смислише,
Да позову Краљевића Марка.
То рекоше па се послушаше
И тражише младо књигоношче. 360
Но се јавља Коста Циганине,
Он се јавља побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
Милош њему оде говорити:
„Богом брате, Коста Циганине, 365
Донеси ми један лис' хартије
И калема чим се књиге пишу,
Да напишем ситну бурунтију,
Да је носиш Краљевићу Марку.”
Хоће Коста, ријеч не чињаше, 370
Скочи Цига преко низ улицу,
Ни по’ часа није оставио,
Он донесе лис' хартије беле
И калема чим се књиге пишу.
Узе Милош књигу састављати, 375
Удари се пером у образе,
Из образа крви наточио,
Па он пише побратиму своме:
„Побратиме од Прилепа Марко,
Јеси л’ чуо, је л' ти ко казао, 380
Да смо побро допали тавнице,
У проклету граду Варадину,
У тавници Вуче Мађарина?
Још да знадеш проклету тавницу!
До појаса вода до'ватила, 385
До кољена кости од јунака,
До рамена шевар до'ватио,
А кроз воду сијевају гује,
’Оће гује очи да попију,
А акрепи лице да нагрде. 390
Овде смо ти побро запанули,
Нас двојица твоји побратими,
Но нас спаси ако бога знадеш,
Јл' за благо или на јунаштво,
Овде ће нам кости окапати!" 395
Својом крвљу књигу запечати
Још потписе своје ударише,
Па је даше Кости Циганину
И даше му двадосет дуката:
Иди Коста за Прилепа града, 400
Тражи дворе Краљевића Марка.
Узе књигу Коста Циганине,
Па отиде сентом и свијетом,
Куд год иде за Прилепа пита.
Право, здраво у Прилепа дође, 405
Пред дворове Краљевића Марка.
Али Марко дома не бијаше,
Но у цркву беше на јутрењу,
Јер је Коста стиго у недељу,
Оде Коста пред бијелу Дркву 410
И он чека Краљевића Марка.
Кад из цркве излазио Марко,
Пред њим дође Коста Циганине,
Капу скида поклони се смерно
И даде му књигу шаровиту. 415
Узе књигу Краљевићу Марко,
На књиги је печат саломио,
Оде читат књигу шаровиту.
Кад видио што му она пише,
Од очи му сузе полетеше, 420
Па се врати на бијелу кулу,
Те он другу књигу отписује,
И у књизи 'вако говораше:
„Слушајте ме моји побратими,
Ево примих вашу бурунтију, 425
Скоро ћу вам доћи у индата."
Кости даде тридесет дуката
И даде му књигу шаровиту.
Оде Коста граду Варадину
Марко оста на дворове с' спремат, 430
Спреми Марко себе и Шарина.
Кад се Марко добро опремио,
Узе Марко тулумину с’ вином
И легена чиме пије вино;
Још узима копље убојито, 435
Па се Шарцу у обручје баци,
Ошину га плетеном канџијом,
А отиште про Македоније,
На Ристовцу одморио Шарца,
Дан данио и ноћ преноћио! 440
Друго јутро на пут окренуо.
Путовао три бијела дана,
Докла дође Варадину граду,
Усред поља чадор разапео,
Пред чадором копље ударио, 445
А за копље привез'о Шарина,
Ту је Марко ноћцу преноћио.
Кад ујутру јутро освануло
И кад жарко сунце огријало.
И'шетала Велимировица 450
И угледа у пољу јунака,
Страшан јунак на овоме свету!
Па се брзо у кулу поврати,
Те говори свекру генералу:
„Јао свекре, Вуча генерале, 455
Ево доље у поље широкоо.
Страшан јукак у пољу широку,
Усред поља чадор ударио,
Пред чадором свезао коњица,
Из легена с коњем пије вино! 460
Јунак није к’о што су јунаци,
Мрка брка крвава погледа,
Нешто црно држи у зубима,
Као јагње од пола године!
Коњ му није к'о остали коњи. 465
Но је шарен к’о неко говече!"
Насмеја се Вуча генерале:
„О не бој се моја снахо драга,
Ја такијех имам у тавницу."
Па дозива сина Велимира: 470
„Узми сине три стотин' катана,
Доведи ми онога јунака.”
Оће момче ријеч не чињаше,
Узе брже три стотин’ катана,
Па он сађе у поље широко. 475
Кад опколи Краљевића Марка,
Марко за то ни 'абера нема.
Но се Шарац стаде примицати,
Ка чадору свога господара,
Вришти Шарац као љута гуја, 480
Ногом копа а ушима стриже,
А зубима црну земљу гризе.
Зачуди се од Прилепа Марко:
„Шта је Шаро те си с' помамио?”
Па протури главу из чадора 485
И угледа у пољу катане.
Скочи Марко као соко сиви,
Те притеже колан на Шарину,
Мет'у на њ’ га тешку топузину,
А на раме копље убојито, 490
Прекрсти се уседе Шарина.
У то доба дођоше катани
И на Марка загон направише,
Алабанда заметну се кавга!
Е да ти је било погледати, 495
Како Марко разагна катане!
Што је Марку пред сабљом побегло,
То је Шарац под ноге мет'уо!
Он потуче три стотин катана,
’Ма побеже момче Велимире, 500
Ками мајци да побећи може!
За њиме се натурио Марко,
Пред капијом за врат г’ у'ватио
И његову танку бедовију,
Па му руке свеза наопако 505
И свеза га за реп бедовији,
А њу Шарцу за реп привезао,
Поведе га пред чадора свога,
Бацио га у зелену траву.
Опет Марко поче пити вино 510
И наздравља младом Велимиру,
Но му вино не даваше Марко,
Него поји Шарца од мегдана!
Но ишета Велимировица,
Кад видела шта се учинело 515
У дворе се брзо повратила
И казује свекру генералу:
„Зло ти вино, а горе ти било,
Војска ти је побијена цела,
Побио их јунак до једнога, 520
У’ватио мога Велимира,
Бацио га везана у траву,
Пред његовим свиленим чадором,
Ено јунак пије рујно вино
И наздравља моме Велимиру, 525
А не да му вина руменога,
Но пол’ пијо из легена вина,
Пола пије, пола коњу даје!"
Ал' говори Вуча генерале:
„А не бој се моја снахо драга, 530
Нема ништа док се старац крене!"
Па на слуге заповијес’ даде:
„Дедер одма' војску окупите,
Три хиљаде спремите катана,
Пола пешак' пола коњаника, 535
Чекајте ме у поље широко,
Док се спремим на бијелу кулу.”
Одма’ слуге војску окупише,
Испод куле војску постројише,
У то доба Вуча на Зеленку, 540
Он разреди војску за мегдана,
С једне стране посла коњанике,
С друге посла пешадију младу,
Опколише усред поља Марка.
То не види Краљевићу Марко, 545
Али виде Шарац од мегдана,
Вришти Шарац као гуја љута,
Чуди му се Краљевићу Марко:
„Шта је Шаро, моје добро драго,
Каква ти је голема негвоља?" 550
Па протури из чадора главу
И угледа војску са свих страна,
Брзо приђе Шарцу од мегдана,
Притеже му ту колане Марко,
Још га напи са легеном вина, 555
Један Марко попи леген вина,
Па уседе дебела Шарина,
Па поћера по пољу катане.
Боже мили чуда великога,
Растерује по пољу катане, 560
Стотине их Шарац погазио,
Неке Марко копљем доваћаше,
Преко себе у облак бацаше,
Неке сабљом на двоје кидаше,
А некога топузом уд'рио. 565
Оно што је мало остануло,
Плећи даде, а бежати стаде,
Још побеже Вуча ђенерале,
Но му Марко бежат не даваше,
Него за њим натера Шарина 570
И заиста побећи 'оћаше,
Да га Марко топузом не гађа,
Међу плећи њега погодио,
Из седла га бојна избацио
И у траву пануо на главу,575
Док му Марко скочи са Шарина,
Свезао му руке наопако,
Поведе га до чадора свога,
Баци њега у зелену траву.
Опет поче Марко пити вино. 580
Но изађе Велимировица,
Кад видела шта се догодило,
Брзо се је у двор повратила,
Зове одма’ генераловицу:
„Свекрвице, генераловице, 585
Видиш шта се с' нама учинило.
Обојицу повеза јуначе,
Оће њима главе окинути!”
Поплаши се генераловица,
Поче писат ситну бурунтију: 590
„Богом брате незнани јуначе,
Пусти нама Вучу генерала
И мојега сина Велимира,
Тражи блага што је за откупе,
Немој њине одрубити главе”. 595
Но јој Марко оде говорити,
У његову ситну бурунтију:
„О, госпођо, генераловице,
Што ме питаш за њихове главе,
Засада им ништа фалит неће, 600
Док не пустиш сужње из тавнице,
Па се с њима за откуп погоди,
За мене ти само госпо тражим,
Арча само што сам потрошио,
Док сам довде госпо долазио. 605
Док сам коња мога уморио,
Ти ћеш дати три хиљад' дуката,
А више ти ништа тражит нећу.
А кад пустиш из тавнице сужње,
Они ће ти услов поставити, 610
Кад им будеш све по реду дала
И они ми јаве за намиру,
Онда ћу ти пустит обојицу."
Књигу прими генераловица,
Хитро зове слуге на дворове: 615
„Одма' брзо слуге похитајте,
Из тавнице сужње доведите."
Она зове свога ризничара
И овако њему говорила:
„Одброј брзо три хиљад’ дуката." 620
Хитре слуге госпу послушаше,
Једни сужње воде из тавнице,
А ризничар одброио благо,
Одброио три хиљад’ дуката,
Те их посла Краљевићу Марку, 625
А Марково писмо њима пружа.
Милош чита писмо Краљевића,
Па га даје Топлици Милану.
Кад је Милан писмо разумио,
Онда госпи сташе говорити: 630
„О слушај нас генераловице,
Даћеш нама три товара блага
И даћеш нам од злата кочије,
У кочије осам бедевија,
Што их Вуча једном упрезаше, 635
Упрезаше једном у годину,
Када иде у бијелу цркву;
У кочије да носимо благо,
Вратићеш нам наше добре коње
И даћеш нам од злата синију, 640
На којој су гује извезене
И у уста држе драги камен,
Те му светли кад год вечерава,
У по ноћи као у по дана!
И оружје наше да се врати." 645
Кад погодбу таку направише,
Онда побре Марку отидоше
И рекоше шта со погодише.
Слуге за њ’ма благо изнесоше,
У кочије благо поставише, 650
А на благо од злата синију.
Онда Марко отпустио старца
И његова сина Велимира,
Отидоше граду Варадину,
А војводе своме вилајету. 655
'Оће Марко, весела му мајка.
Њему мајка а мени дружина."



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Татомир П. Вукановић: Српске народне епске песме, Народни музеј у Врању, Врање, 1972., стр. 38-52.