Kraljević Marko i Vuča Mađarin
Vino piju do tri pobratima,
Prvo ti je Obilić Milošu,
A drugo je Toplica Milane,
Ono treće Kraljeviću Marko;
Vino piju u Toplici ravnoj, 5
Na dvorove Toplice Milana.
Tu su oni pili rujno vino,
Pobratime za nedelju dana.
No govori vojvoda Milošu:
„Pobratime Toplica Milane, 10
Vino pismo, dosta gostovasmo,
Sad je vreme da se rastajemo.
Evo dođe Dmitrov danak pobre,
Treba nam se za zimovnik spremat,
Vi ostajte na vaše dvorove, 15
Ja ću ići; od grada do grada
I za sebe zimovnika tražit!"
Ode zborit Toplica Milane:
„Ostan' kod nas mio pobratime,
Dobro će ti biti u Toplici 20
I kod mene na mojemu dvoru;
Ždralin ima zobi i sijena,
Pored moga debela Zelenka.
Ti ćeš sa mnom u sovru sedeti,
Sa mnom piti rumenoga vina, 25
Do Đurđeva dana proletnjega”.
No govori vojvoda Milošu:
„Hvala tebe mio pobratime,
Ne mogu ti na dvor ostanuti,
No ću ići po svetu belome 30
I za tebe zimovnika tražit,
Pošto nemam svoje bele kule,
Niti polja imam ni baštine,
A nisam se junak naučio,
Što ostane iza tebe piti, 35
Nit' se Ždralin naučio pobro,
Ogrizine jesti od Zelenka”.
Onda zbori Kraljeviću Marko:
„Pobratime vojvoda Milošu,
Pošto nećeš ostat u Toplici, 40
Hajde sa mnom ia mojemu dvoru,
U Prilepu gradu bijelome."
Govori mu vojvoda Miloše:
„Hvala tebe pobratime Marko!"
Pa mu redom k’o Milanu kaza, 45
Još dodade vojvoda Milošu:
„Kad osvane bijel Đurđev danak,
Kaž'te pobre gde da s’ sastanemo”?
Onda Milan ode govoriti:
„Na mojemu dvoru bijelome, 50
O Đurđevu danu lijepome,
Pobratimi da se sastanemo”.
To rekoše pa se rastadoše,
Ode Marko u Prilepa grada,
Milan osta na bijelu kulu, 55
U Toplici mestu pitomome,
Miloš ode sentom i svijetom,
Namera ga bila nanijela,
Pod Varadin u zemlju Mađarsku;
Usred polja čador razapeo, 60
Pred čadorom koplje udario,
A za koplje svezao Ždralina,
Pod čadorom pije rujno vino.
No izađe Velimirovica,
Snaha mila Vuče Mađarina, 65
Kad ugleda čador u poljanu,
Hitro s vrati u bijele dvore,
Te govori Vuči Mađarinu:
„O moj svekre, Vuča generale.
Ev' u polju pod bijela grada, 70
Odsednuo neznani delija,
Nasred polja čador razapeo,
Pred čadorom koplje udario,
Udario u ledinu tvrdu
I za koplje svezao konjica, 75
Strašan je konj, a strašni’ junače!"
No joj Vuča ode govoriti:
„A ne boj se moja snaho draga,
Sad ću pozvat sina Velimira,
Da on sađe u polje široko, 80
Da dovede neznanu deliju,
Da ti đecu u bešiku šika!"
Pa doziva sina Velimira:
„Idi uzmi tri stotin’ katana
I otidi u polje široko, 85
Te dovedi onoga junaka."
U mlađega pogovora nema,
Skoči momče i pokupi vojsku,
S njome siđe u polje široko,
Sve katani na dobrim konjima. 90
Kad se oni primakoše blizu,
Opazi ih Ždralin od megdana,
Stade rzat i zvat gospodara,
Nogom kopa a ušima striže,
A zubima crnu zemlju grize, 95
Primiče se svome gospodaru.
Kad je Miloš ugled’o katane
Skoči junak na noge lagano
I priteže kolan na Ždralinu,
Uze sobom koplje ubojito, 100
Pa se baci u sedlo Ždralinu
I poćera po polju katane,
Kao soko 'tice golubove!
Nešto Miloš sabljom posiječe,
Nešto Ždralin pogazio tuna, 105
Nešto kopljem Miloš nabadaše,
Preko sebe u oblak bacaše,
A nešto se od stra' razboljelo
I pobeže mladi Velimire.
Beži momče gradu na kapiju. 110
Za njime se Miloš naturio,
Nehte njemu glavu odrubiti,
No ga lupi teškom topuzinom,
Iz sedla ga bojna izbacio,
Momče pade u zelenu travu, 115
A dopade Miloš na Ždralinu,
U’vati ga živa na ledinu,
Saveza mu prebijele ruke
I priveza, za rep od Ždralina,
Odvede ga pred čadorom svojim, 120
Pa ga baci u zelenu travu,
Opet poče piti rujno vino.
No išeta Velimirovica
I videla šta se napravilo,
Viđe muža vezanije’ ruku, 125
Kako leži u zelenu travu,
Pa se brzo u kulu povrati
I doziva svekra generala:
„Zlo ti vino, a gore ti bilo,
Ti ne vidiš šta se uradilo, 130
U našemu polju širokome,
Sve katane rastera junače,
A u’vati moga Velimira,
Vezao mu prebijele ruke,
Pred šatorom bacio u travu, 135
Pa mu zdravi, vino mu ne daje,
Od katana nema nijednoga!"
Onda Vuča ode govoriti:
„A ne boj se moja snaho draga,
Nema ništa dok se starac krene!" 140
Pa na sluge zapovijed dade,
Da u polje sva izađe vojska.
Dok se spremi Vuča generale,
Izađe i vojska u poljanu,
Tu prebroji vojsku generale, 145
Na tevteru tri hiljad’ katana.
On raspored beše učinio:
S jedne strane konjica da pođe,
A sa druge pešadija mlada,
Silna vojska polje u’vatila. 150
To gledaše Ždralin pred čadorom,
Poče vrištat i nogom kopati.
Skoči Miloš na noge lagane
I kolane priteže Ždralinu,
Pa se Ždralu u ramena baci 155
I potera po polju katane,
Tu se biše nekoliko sata.
Kuda Miloš Ždrala progonjaše,
Sve krvava i zemlje i trava!
On poseče više od pol' vojske, 160
Ko će sili božjoj odoleti!
Kad navali Vuča Mađarine,
Sa konjicom juriš učineše
I sabljama na nj' ga navališe.
Što je vajde sabljama ga tući, 165
Kad za njega sablja ne prionja,
On imaše pancijer košulju,
Od čelične žice opletenu.
Tad Mađari na muke se dali,
Sa kopljima na nj’ ga navališe, 170
Beše koplja kao gore čarne!
Osvojiše vojvodu Miloša,
Od Ždralina njega razdvojiše,
Pa na njega juriš napraviše
I živoga tuna uvatiše, 175
Vezaše mu i noge i ruke,
Preko Ždrala konja prebaciše,
Njegov čador oni podigoše,
Velimiru ruke o'pustiše.
Pa odoše gradu Varadinu, 180
Baciše ga u lednu tavnicu,
Od noga mu lance opustiše
I bijele ruke odrešiše,
Na tavnici vrata zatvoriše,
Devet brava, devet katanaca, 185
Na tavnici toj prokletoj bilo!
Još kaka je prokleta tavnica,
Tu bijaše vode do pojasa,
A junačke kosti do kolena,
U njoj ševar beše do ramena, 190
A kroz vodu prolijeću guje,
’Oće guje oči da popiju,
A akrepi lice da nagrde!
Tu on leža tri bijela dana,
Pa se više dosadi Milošu, 195
Te izađe tavnici na pendžer
I on gleda tamo na sokaku,
Ne bi l’ ikog ugledao živa!
Sve gledaše, nikog ne viđaše,
U zlo doba ugledao beše, 200
Nekakoga crnog Ciganina,
Pa ga zove tavnici na pendžer:
„Odi bliže, crni Ciganine.”
Priđe Ciga riječ ne činjaše,
Pobratimom njega Miloš viče, 205
To je Ciga za boga primio
I za boga i za brata svoga!
Onda Miloš vadi dukat žuti
I daje ga Kosti Ciganinu:
„Idi Kosta i napi’ se vina 210
I dones' mi jedan lis' hartije
I kalema čim se knjige pišu’.
’Oće Kosta, riječ ne činjaše,
Odma’ ode dole u čaršiju,
Donese mu jedan lis' hartije 215
I kalema čim se knjige pišu.
Reče njemu Obilić Milošu:
„Pobratime, Kosta Ciganine,
Kad napišem sitnu buruntiju,
Dođi k mene bogom pobratime, 220
Da ti dadem knjigu šarovitu”.
’Oće Kosta riječ ne činjaše.
Iz obraza krvi natočio,
Uze pisat vojvoda Milošu,
Knjigu piše svomo pobratimu, 225
Pobratimu Toplici Milanu.
U knjizi ga ’vako pozdravljaše.
„Pobratime vojvoda Milane,
Jesi l' čuo, je l' ti ko kazao,
Da sam pobro zap’o u tavnicu, 230
U tvrdome gradu Varadinu,
Kod prokletog Vuče Mađarina?
Još kakva je Vučina tavnica,
Da je gore u vas svijet nema,
U njoj voda pobro do pojasa, 235
A junačke kosti do koljena,
Ševar trava pobro do ramena,
A kroz vodu prolijeću guje,
’Oće guje oči da popiju,
A akrepi lice da nagrde! 240
Spasi mene iz ovog zindana,
Il' za blago ili na junaštvo,
Ja te molim dragi pobratime;
Ovde će mi kosti ostanuti.
Ako li me ti spasiti nećeš, 245
Iz proklete Vučine tavnice”.
Knjigu Kosti dade Ciganinu
I dade mu tri dukata žuta:
„Nosi knjigu pobratime Kojo,
Kod junaka Toplice Milana, 250
On će tebe lepo dočekati
I divnim te darom darovati".
Uze knjigu Kosta Ciganine,
Pa otitide sentom i svijetom,
Pravo, zdravo u Toplicu dođe, 255
Pred dvorova Toplice Milana,
Kapu skide pod desnicu ruku,
U dvorove Ciga ulazio.
Pred njim sluge hitre izađoše,
Pitaše ga ko je i o'kle je, 260
Koga traži u Toplicu ravnu?
Kosta njima ode govoriti,
Da on ide iz zemlje Mađarske
I da nosi sitnu buruntiju,
Za vojvodu Toplicu Milana. 265
Sluge odma’ njega povedoše,
U bijele dvore Milanove.
Milan onda Kostu dozivaše,
Da mu dođe pravo u odaju,
Gde sa prima sitna buruntija. 270
Kosta dođe k’ vojvodi Milanu,
Pred njime se smerno poklonio,
Ispod ruke knjigu predavaše.
Kad je Milan knjigu pri'vatio
I vidio što mu knjiga piše, 275
Boga mi mu mila ne bijaše,
Al mu druge biti ne mogaše!
Tuna Kostu divno počastio
I dade mu dvadeset dukata,
Pa ga posla natrag u Mađarsku, 280
On ostade na dvoru se spremat,
Svlači sa seb’ divno odijelo,
Divno svlači, a bolje oblači:
Prvo uze svilenu košulju,
Vrz košulju pancijer košulju, 285
Pa ostalo ruho i oružje.
Sluge sprem'še Dora od megdana,
Još uzima koplje ubojito,
Pa izađe iz bijela dvora,
Pred njim sluge konja izvadiše 290
Prekrsti se usede Dorina,
Ošinu ga pletenom kandžijom
I otide sentom i svijetom.
Kud god ide za Varadin pita.
Pravo, zdravo pod Vardin dođe, 295
U široku polju varadinskom,
Usred polja šator razapeo,
Pred šatorom koplje udario
I za koplje privez’o Dorina,
Pod šatorom pije rujno vino. 300
No išeta Velimirovica,
Po čardaku na bijelu kulu,
Pa ugleda u polje čadora,
Pred čadorom koplje i Dorina,
Pa se mlada u kulu povrati 305
I govori svekru generalu:
„O čuješ li, svekre generale,
Pod kulom je u polju široku,
Opet neko čador razapeo,
Pred čadorom koplje udario 310
I za koplje privez’o Dorina."
Govori joj Vuča gonerale:
„O ne boj se moja snaho draga,
Pa ja takog imam u tavnicu!"
Pa poziva sina Velimira: 315
„Velimire, moje čedo drago,
Uzmi vojske tri stotin’ katana,
Dovodi mi onoga junaka,
Što je čador dole razapeo,
Ispod kule u polju široku." 320
Oće momče riječ ne činjaše,
Uze vojske tri stotin’ katana
I on sađe u polje široko,
Opkoliše Toplicu Milana.
No to Milan ni abera nema, 325
Jer ne vidi vojsku iz čadora,
Mislio je tu noć zanoćiti,
A ujutru na gradsku kapiju,
Da potraži Vuču generala.
No Dorin je vojsku osetio, 330
Poče vrištat i nogama kopat,
A zubima zemlju gristi crnu,
Privlači se svome gospodaru.
Onda skoči vojvoda Milane
I do Dora prilazio brzo, 335
Kolane mu priteže Milano,
Koplje uze, usede Dorina,
Pa on srete u polju katane.
Stade zveka oštrije’ sabalja,
Stade jeka ljuta ranjenika! 340
Bože mili da je pogledati,
Kako Milan razgoni katane,
Kao soko 'tice golubove!
Boj se bio tri — četiri sata,
Dok katani obruč napraviše, 345
Sa svih strana koplja uperiše,
Umoriše konja i junaka,
Osvojiše pa ga savezaše.
U Vardin njega povedoše,
Baciše ga na dno u tavnicu, 350
Kod njegova bogom pobratima.
Kad se pobre u tavnicu našli,
Ruke šire u lice se ljube.
Posle toga savet napraviše,
Da pozovu nekog pobratima, 355
Ko j’ bi mogo iz tavnice spasit,
Sve misliše na jedno smisliše,
Da pozovu Kraljevića Marka.
To rekoše pa se poslušaše
I tražiše mlado knjigonošče. 360
No se javlja Kosta Ciganine,
On se javlja pobratimu svome,
Pobratimu vojvodi Milošu.
Miloš njemu ode govoriti:
„Bogom brate, Kosta Ciganine, 365
Donesi mi jedan lis' hartije
I kalema čim se knjige pišu,
Da napišem sitnu buruntiju,
Da je nosiš Kraljeviću Marku.”
Hoće Kosta, riječ ne činjaše, 370
Skoči Ciga preko niz ulicu,
Ni po’ časa nije ostavio,
On donese lis' hartije bele
I kalema čim se knjige pišu.
Uze Miloš knjigu sastavljati, 375
Udari se perom u obraze,
Iz obraza krvi natočio,
Pa on piše pobratimu svome:
„Pobratime od Prilepa Marko,
Jesi l’ čuo, je l' ti ko kazao, 380
Da smo pobro dopali tavnice,
U prokletu gradu Varadinu,
U tavnici Vuče Mađarina?
Još da znadeš prokletu tavnicu!
Do pojasa voda do'vatila, 385
Do koljena kosti od junaka,
Do ramena ševar do'vatio,
A kroz vodu sijevaju guje,
’Oće guje oči da popiju,
A akrepi lice da nagrde. 390
Ovde smo ti pobro zapanuli,
Nas dvojica tvoji pobratimi,
No nas spasi ako boga znadeš,
Jl' za blago ili na junaštvo,
Ovde će nam kosti okapati!" 395
Svojom krvlju knjigu zapečati
Još potpise svoje udariše,
Pa je daše Kosti Ciganinu
I daše mu dvadoset dukata:
Idi Kosta za Prilepa grada, 400
Traži dvore Kraljevića Marka.
Uze knjigu Kosta Ciganine,
Pa otide sentom i svijetom,
Kud god ide za Prilepa pita.
Pravo, zdravo u Prilepa dođe, 405
Pred dvorove Kraljevića Marka.
Ali Marko doma ne bijaše,
No u crkvu beše na jutrenju,
Jer je Kosta stigo u nedelju,
Ode Kosta pred bijelu Drkvu 410
I on čeka Kraljevića Marka.
Kad iz crkve izlazio Marko,
Pred njim dođe Kosta Ciganine,
Kapu skida pokloni se smerno
I dade mu knjigu šarovitu. 415
Uze knjigu Kraljeviću Marko,
Na knjigi je pečat salomio,
Ode čitat knjigu šarovitu.
Kad vidio što mu ona piše,
Od oči mu suze poleteše, 420
Pa se vrati na bijelu kulu,
Te on drugu knjigu otpisuje,
I u knjizi 'vako govoraše:
„Slušajte me moji pobratimi,
Evo primih vašu buruntiju, 425
Skoro ću vam doći u indata."
Kosti dade trideset dukata
I dade mu knjigu šarovitu.
Ode Kosta gradu Varadinu
Marko osta na dvorove s' spremat, 430
Spremi Marko sebe i Šarina.
Kad se Marko dobro opremio,
Uze Marko tuluminu s’ vinom
I legena čime pije vino;
Još uzima koplje ubojito, 435
Pa se Šarcu u obručje baci,
Ošinu ga pletenom kandžijom,
A otište pro Makedonije,
Na Ristovcu odmorio Šarca,
Dan danio i noć prenoćio! 440
Drugo jutro na put okrenuo.
Putovao tri bijela dana,
Dokla dođe Varadinu gradu,
Usred polja čador razapeo,
Pred čadorom koplje udario, 445
A za koplje privez'o Šarina,
Tu je Marko noćcu prenoćio.
Kad ujutru jutro osvanulo
I kad žarko sunce ogrijalo.
I'šetala Velimirovica 450
I ugleda u polju junaka,
Strašan junak na ovome svetu!
Pa se brzo u kulu povrati,
Te govori svekru generalu:
„Jao svekre, Vuča generale, 455
Evo dolje u polje širokoo.
Strašan jukak u polju široku,
Usred polja čador udario,
Pred čadorom svezao konjica,
Iz legena s konjem pije vino! 460
Junak nije k’o što su junaci,
Mrka brka krvava pogleda,
Nešto crno drži u zubima,
Kao jagnje od pola godine!
Konj mu nije k'o ostali konji. 465
No je šaren k’o neko goveče!"
Nasmeja se Vuča generale:
„O ne boj se moja snaho draga,
Ja takijeh imam u tavnicu."
Pa doziva sina Velimira: 470
„Uzmi sine tri stotin' katana,
Dovedi mi onoga junaka.”
Oće momče riječ ne činjaše,
Uze brže tri stotin’ katana,
Pa on sađe u polje široko. 475
Kad opkoli Kraljevića Marka,
Marko za to ni 'abera nema.
No se Šarac stade primicati,
Ka čadoru svoga gospodara,
Vrišti Šarac kao ljuta guja, 480
Nogom kopa a ušima striže,
A zubima crnu zemlju grize.
Začudi se od Prilepa Marko:
„Šta je Šaro te si s' pomamio?”
Pa proturi glavu iz čadora 485
I ugleda u polju katane.
Skoči Marko kao soko sivi,
Te priteže kolan na Šarinu,
Met'u na nj’ ga tešku topuzinu,
A na rame koplje ubojito, 490
Prekrsti se usede Šarina.
U to doba dođoše katani
I na Marka zagon napraviše,
Alabanda zametnu se kavga!
E da ti je bilo pogledati, 495
Kako Marko razagna katane!
Što je Marku pred sabljom pobeglo,
To je Šarac pod noge met'uo!
On potuče tri stotin katana,
’Ma pobeže momče Velimire, 500
Kami majci da pobeći može!
Za njime se naturio Marko,
Pred kapijom za vrat g’ u'vatio
I njegovu tanku bedoviju,
Pa mu ruke sveza naopako 505
I sveza ga za rep bedoviji,
A nju Šarcu za rep privezao,
Povede ga pred čadora svoga,
Bacio ga u zelenu travu.
Opet Marko poče piti vino 510
I nazdravlja mladom Velimiru,
No mu vino ne davaše Marko,
Nego poji Šarca od megdana!
No išeta Velimirovica,
Kad videla šta se učinelo 515
U dvore se brzo povratila
I kazuje svekru generalu:
„Zlo ti vino, a gore ti bilo,
Vojska ti je pobijena cela,
Pobio ih junak do jednoga, 520
U’vatio moga Velimira,
Bacio ga vezana u travu,
Pred njegovim svilenim čadorom,
Eno junak pije rujno vino
I nazdravlja mome Velimiru, 525
A ne da mu vina rumenoga,
No pol’ pijo iz legena vina,
Pola pije, pola konju daje!"
Al' govori Vuča generale:
„A ne boj se moja snaho draga, 530
Nema ništa dok se starac krene!"
Pa na sluge zapovijes’ dade:
„Deder odma' vojsku okupite,
Tri hiljade spremite katana,
Pola pešak' pola konjanika, 535
Čekajte me u polje široko,
Dok se spremim na bijelu kulu.”
Odma’ sluge vojsku okupiše,
Ispod kule vojsku postrojiše,
U to doba Vuča na Zelenku, 540
On razredi vojsku za megdana,
S jedne strane posla konjanike,
S druge posla pešadiju mladu,
Opkoliše usred polja Marka.
To ne vidi Kraljeviću Marko, 545
Ali vide Šarac od megdana,
Vrišti Šarac kao guja ljuta,
Čudi mu se Kraljeviću Marko:
„Šta je Šaro, moje dobro drago,
Kakva ti je golema negvolja?" 550
Pa proturi iz čadora glavu
I ugleda vojsku sa svih strana,
Brzo priđe Šarcu od megdana,
Priteže mu tu kolane Marko,
Još ga napi sa legenom vina, 555
Jedan Marko popi legen vina,
Pa usede debela Šarina,
Pa poćera po polju katane.
Bože mili čuda velikoga,
Rasteruje po polju katane, 560
Stotine ih Šarac pogazio,
Neke Marko kopljem dovaćaše,
Preko sebe u oblak bacaše,
Neke sabljom na dvoje kidaše,
A nekoga topuzom ud'rio. 565
Ono što je malo ostanulo,
Pleći dade, a bežati stade,
Još pobeže Vuča đenerale,
No mu Marko bežat ne davaše,
Nego za njim natera Šarina 570
I zaista pobeći 'oćaše,
Da ga Marko topuzom ne gađa,
Među pleći njega pogodio,
Iz sedla ga bojna izbacio
I u travu panuo na glavu,575
Dok mu Marko skoči sa Šarina,
Svezao mu ruke naopako,
Povede ga do čadora svoga,
Baci njega u zelenu travu.
Opet poče Marko piti vino. 580
No izađe Velimirovica,
Kad videla šta se dogodilo,
Brzo se je u dvor povratila,
Zove odma’ generalovicu:
„Svekrvice, generalovice, 585
Vidiš šta se s' nama učinilo.
Obojicu poveza junače,
Oće njima glave okinuti!”
Poplaši se generalovica,
Poče pisat sitnu buruntiju: 590
„Bogom brate neznani junače,
Pusti nama Vuču generala
I mojega sina Velimira,
Traži blaga što je za otkupe,
Nemoj njine odrubiti glave”. 595
No joj Marko ode govoriti,
U njegovu sitnu buruntiju:
„O, gospođo, generalovice,
Što me pitaš za njihove glave,
Zasada im ništa falit neće, 600
Dok ne pustiš sužnje iz tavnice,
Pa se s njima za otkup pogodi,
Za mene ti samo gospo tražim,
Arča samo što sam potrošio,
Dok sam dovde gospo dolazio. 605
Dok sam konja moga umorio,
Ti ćeš dati tri hiljad' dukata,
A više ti ništa tražit neću.
A kad pustiš iz tavnice sužnje,
Oni će ti uslov postaviti, 610
Kad im budeš sve po redu dala
I oni mi jave za namiru,
Onda ću ti pustit obojicu."
Knjigu primi generalovica,
Hitro zove sluge na dvorove: 615
„Odma' brzo sluge pohitajte,
Iz tavnice sužnje dovedite."
Ona zove svoga rizničara
I ovako njemu govorila:
„Odbroj brzo tri hiljad’ dukata." 620
Hitre sluge gospu poslušaše,
Jedni sužnje vode iz tavnice,
A rizničar odbroio blago,
Odbroio tri hiljad’ dukata,
Te ih posla Kraljeviću Marku, 625
A Markovo pismo njima pruža.
Miloš čita pismo Kraljevića,
Pa ga daje Toplici Milanu.
Kad je Milan pismo razumio,
Onda gospi staše govoriti: 630
„O slušaj nas generalovice,
Daćeš nama tri tovara blaga
I daćeš nam od zlata kočije,
U kočije osam bedevija,
Što ih Vuča jednom uprezaše, 635
Uprezaše jednom u godinu,
Kada ide u bijelu crkvu;
U kočije da nosimo blago,
Vratićeš nam naše dobre konje
I daćeš nam od zlata siniju, 640
Na kojoj su guje izvezene
I u usta drže dragi kamen,
Te mu svetli kad god večerava,
U po noći kao u po dana!
I oružje naše da se vrati." 645
Kad pogodbu taku napraviše,
Onda pobre Marku otidoše
I rekoše šta so pogodiše.
Sluge za nj’ma blago iznesoše,
U kočije blago postaviše, 650
A na blago od zlata siniju.
Onda Marko otpustio starca
I njegova sina Velimira,
Otidoše gradu Varadinu,
A vojvode svome vilajetu. 655
'Oće Marko, vesela mu majka.
Njemu majka a meni družina."
