Краљевић Марко и Бјелогорка Вила

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Краљевић Марко и Бјелогорка Вила

(Из Драгачева)

Поранио Краљевићу Марко,
Прије зоре и бијела дана,
Нит' с' умио ни Богу молио
Па опреми дебелога Шарца,
И њему се на рамена баци; 5
Па окрете друмом широкијем,
Право ходе уз Шару планину.
Кад је био уз планину Марко,
Он потреви Бјегогорку Вилу,
Ја каква је шинула је гуја; 10
До појаса сва је урошена,
Русе косе Вила помрсила,
А у глави очи помутила,
Прорамена дојке претурила,
О рамену стрелу обесила, 15
Кад је срете Краљевићу Марко,
Враг не даде мировати Марку,
Већ се Марко нашалио Вили,
Нашалио па се насмејао.
Беседи му Бјелогорка Вила: 20
„О куpвићу Краљев сине Марко!
„Нашто си се ашик учинио?
„Ал' на оке ал' на моје дојке,
„Ал' на моје рухо урошено,
„Ал' на моју косу помршену. 25
Па дохвати са рамена стрелу,
Те стријеља Краљевића Марка,
Ту је Марко допануо рана.
Кад изиђе на планину Марко,
Он одсједе својега Шарина, 30
Па он леже под зелену јелу.
Док долеће Орле Аџијашу,
Од Косова поља широкога,
Од Кунаре високе планине,
И бијела Вучитрна града, 35
Па се вије и тамо и амо,
Изнад јадног болестнога Марка.
Проговара болујући Марко:
„Побратиме Орле Аџијашу!
„Иди побро за гору зелену, 40
„Донеси ми један буков листак,
„Спусти њега низ јелове гране,
„Да ја пишем књигу шаровиту,
„Вилиндару белом манастиру,
„Моме куму Игуману Сави.“ 45
Тад' је тица послушала Марка,
Донесе му један буков листак,
Кад се Марко листа добавио,
Одмах седе ситну књигу писат,
Своме куму Игуману Сави, 50
У књизи му проговара Марко:
„Јао куме Игумане Саво!
„Да ли чујеш да л' не хајеш за ме?
„Ја сам грдних допануо рана,
„Обрани ме Бјелогорка Вила, 55
„Сад ја мислим умријети куме.
„Него куме ако Бога знадеш!
„Брже да си у Шару планину,
„На планину на прву лазину,
„Неби ли ме застануо жива.“ 60
Кад је Марко књигу направио,
Он је даде Орлу Аџијашу,
„Слатки побро Орле Аџијашу!
„Носи књигу светој Гори славној,
„А на име Вилиндару цркви, 65
„Моме Куму Игуману Сави.
„Па кад дођеш Вилиндару цркви,
„Ти ћеш пасти на бијелу цркву,
„Ту ће доћи слуге н ашчије,
„Гађаће те дрвљем и камењем, 70
„Па ће теби вако говорити:
„„Иди даље Орле Аџијашу!
„„Не погани нашег манастира,
„И не коби нашег господара.“
„Тад ћ' изићи самоуци ђаци, 75
„И за њима триста калуђера,
„Гађаће те дрвљем и камењем,
„И они ће теби говорити:
„„Иди даље Орле Аџијашу!
„„Не погани нашег манастира, 80
„И не коби нашег господара.“
„Кад изађе Игумане Саво,
„Подај њему књигу испод крила,
„Па отиди куд је теби драго.“
Одатле је тица полазила, 85
Када дође Вилиндару цркви,
Она паде на бијелу цркву,
Тад излазе слуге и ашчије,
И са њима самоуци ђаци,
Гађају га дрвљем и камењем, 90
Па говоре Орлу Аџијашу:
„Иди даље Орле Аџијашу!
„Не погани нашег манастира.“
Док изиђе Игумане Саво,
Из бијелог Вилиндара цркве, 95
И са њима триста калуђера,
Кад то виђе Орле Аџијашу,
Он му даде књигу испод крила.
Када Саво ситну књигу прими,
Проли сузе низ бијело лице, 100
Па он викну лаког кочијаша:
„Кочијашу моје дете драго!
„Ти опреми од злата кочије,
„И упрегни осам бедевија,
„Па ти иди на Шару планину, 105
„На планину на прву лазину,
„Ту ћеш наћи Краљевића Марка,
„Гди је грдних допануо рана,
„Мети њега у кочије сине,
„Донеси га цркви Вилиндару.“ 110
Кочијаш га одмах послушао,
Он опреми од злата кочије,
И упрегну осам бедевија,
Па он ходе у Шару планину,
Те донесе Краљевића Марка. 115
Кад се Саво добавио Марка,
Он добавља свакојако биље,
Те излечи Краљевића Марка.
Кад се Марко добавио здравља,
Он припаса свијетло оружје, 120
Па опреми дебелога Шарца,
Па поведе хрте и керове,
И понесе сиве соколове,
И са њима утве златокриле,
Па отиде у Шару планину, 125
Гди је љутих допануо рана.
И ту нађе Бјелогорку Вилу,
Па он пусти хрте и керове,
Да ухвате Бјелогорку Вилу.
Потрчаше хрти и керови, 130
Доиста је ухватити шћаху.
Кад се виђе на невољи Вила,
Она разви крила и окриље,
Па побеже небу под облаке.
Кад то виђе Краљевићу Марко, 135
Он попушта сиве соколове,
Те погнаше по облаку Вилу,
Доиста је ухватити шћаху.
Кад се виђе на невољи Вила.
Она сави крила и окриље, 140
Па побеже у тихо језеро.
Марко пусти утве златно-криле,
Те погнаше по језеру Вилу,
Доиста је ухватити шћаху.
Кад се виђе на невољи Вила, 145
Тад искочи на обалу сама,
Баш у руке Краљевићу Марку,
Кад је Марко ухватио Вилу,
Он потеже троструку камџију,
Удари јој хиљаду камџија, 150
И узе јој хиљаду дуката,
Па он ходе те се напи вина.

Записао: Милан Ђ. Станић
Певач:
Записано у Драгачеву

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне песме (јуначке), скупио их и на свет издао Милан Ђ. Станић, Част I, у Београду, Штампарија Николе Стефановића, 1870, стр. 97-102, № 15