Kraljević Marko i Bjelogorka Vila
(Iz Dragačeva)
Poranio Kraljeviću Marko,
Prije zore i bijela dana,
Nit' s' umio ni Bogu molio
Pa opremi debeloga Šarca,
I njemu se na ramena baci; 5
Pa okrete drumom širokijem,
Pravo hode uz Šaru planinu.
Kad je bio uz planinu Marko,
On potrevi Bjegogorku Vilu,
Ja kakva je šinula je guja; 10
Do pojasa sva je urošena,
Ruse kose Vila pomrsila,
A u glavi oči pomutila,
Proramena dojke preturila,
O ramenu strelu obesila, 15
Kad je srete Kraljeviću Marko,
Vrag ne dade mirovati Marku,
Već se Marko našalio Vili,
Našalio pa se nasmejao.
Besedi mu Bjelogorka Vila: 20
„O kupviću Kraljev sine Marko!
„Našto si se ašik učinio?
„Al' na oke al' na moje dojke,
„Al' na moje ruho urošeno,
„Al' na moju kosu pomršenu. 25
Pa dohvati sa ramena strelu,
Te strijelja Kraljevića Marka,
Tu je Marko dopanuo rana.
Kad iziđe na planinu Marko,
On odsjede svojega Šarina, 30
Pa on leže pod zelenu jelu.
Dok doleće Orle Adžijašu,
Od Kosova polja širokoga,
Od Kunare visoke planine,
I bijela Vučitrna grada, 35
Pa se vije i tamo i amo,
Iznad jadnog bolestnoga Marka.
Progovara bolujući Marko:
„Pobratime Orle Adžijašu!
„Idi pobro za goru zelenu, 40
„Donesi mi jedan bukov listak,
„Spusti njega niz jelove grane,
„Da ja pišem knjigu šarovitu,
„Vilindaru belom manastiru,
„Mome kumu Igumanu Savi.“ 45
Tad' je tica poslušala Marka,
Donese mu jedan bukov listak,
Kad se Marko lista dobavio,
Odmah sede sitnu knjigu pisat,
Svome kumu Igumanu Savi, 50
U knjizi mu progovara Marko:
„Jao kume Igumane Savo!
„Da li čuješ da l' ne haješ za me?
„Ja sam grdnih dopanuo rana,
„Obrani me Bjelogorka Vila, 55
„Sad ja mislim umrijeti kume.
„Nego kume ako Boga znadeš!
„Brže da si u Šaru planinu,
„Na planinu na prvu lazinu,
„Nebi li me zastanuo živa.“ 60
Kad je Marko knjigu napravio,
On je dade Orlu Adžijašu,
„Slatki pobro Orle Adžijašu!
„Nosi knjigu svetoj Gori slavnoj,
„A na ime Vilindaru crkvi, 65
„Mome Kumu Igumanu Savi.
„Pa kad dođeš Vilindaru crkvi,
„Ti ćeš pasti na bijelu crkvu,
„Tu će doći sluge n aščije,
„Gađaće te drvljem i kamenjem, 70
„Pa će tebi vako govoriti:
„„Idi dalje Orle Adžijašu!
„„Ne pogani našeg manastira,
„I ne kobi našeg gospodara.“
„Tad ć' izići samouci đaci, 75
„I za njima trista kaluđera,
„Gađaće te drvljem i kamenjem,
„I oni će tebi govoriti:
„„Idi dalje Orle Adžijašu!
„„Ne pogani našeg manastira, 80
„I ne kobi našeg gospodara.“
„Kad izađe Igumane Savo,
„Podaj njemu knjigu ispod krila,
„Pa otidi kud je tebi drago.“
Odatle je tica polazila, 85
Kada dođe Vilindaru crkvi,
Ona pade na bijelu crkvu,
Tad izlaze sluge i aščije,
I sa njima samouci đaci,
Gađaju ga drvljem i kamenjem, 90
Pa govore Orlu Adžijašu:
„Idi dalje Orle Adžijašu!
„Ne pogani našeg manastira.“
Dok iziđe Igumane Savo,
Iz bijelog Vilindara crkve, 95
I sa njima trista kaluđera,
Kad to viđe Orle Adžijašu,
On mu dade knjigu ispod krila.
Kada Savo sitnu knjigu primi,
Proli suze niz bijelo lice, 100
Pa on viknu lakog kočijaša:
„Kočijašu moje dete drago!
„Ti opremi od zlata kočije,
„I upregni osam bedevija,
„Pa ti idi na Šaru planinu, 105
„Na planinu na prvu lazinu,
„Tu ćeš naći Kraljevića Marka,
„Gdi je grdnih dopanuo rana,
„Meti njega u kočije sine,
„Donesi ga crkvi Vilindaru.“ 110
Kočijaš ga odmah poslušao,
On opremi od zlata kočije,
I upregnu osam bedevija,
Pa on hode u Šaru planinu,
Te donese Kraljevića Marka. 115
Kad se Savo dobavio Marka,
On dobavlja svakojako bilje,
Te izleči Kraljevića Marka.
Kad se Marko dobavio zdravlja,
On pripasa svijetlo oružje, 120
Pa opremi debeloga Šarca,
Pa povede hrte i kerove,
I ponese sive sokolove,
I sa njima utve zlatokrile,
Pa otide u Šaru planinu, 125
Gdi je ljutih dopanuo rana.
I tu nađe Bjelogorku Vilu,
Pa on pusti hrte i kerove,
Da uhvate Bjelogorku Vilu.
Potrčaše hrti i kerovi, 130
Doista je uhvatiti šćahu.
Kad se viđe na nevolji Vila,
Ona razvi krila i okrilje,
Pa pobeže nebu pod oblake.
Kad to viđe Kraljeviću Marko, 135
On popušta sive sokolove,
Te pognaše po oblaku Vilu,
Doista je uhvatiti šćahu.
Kad se viđe na nevolji Vila.
Ona savi krila i okrilje, 140
Pa pobeže u tiho jezero.
Marko pusti utve zlatno-krile,
Te pognaše po jezeru Vilu,
Doista je uhvatiti šćahu.
Kad se viđe na nevolji Vila, 145
Tad iskoči na obalu sama,
Baš u ruke Kraljeviću Marku,
Kad je Marko uhvatio Vilu,
On poteže trostruku kamdžiju,
Udari joj hiljadu kamdžija, 150
I uze joj hiljadu dukata,
Pa on hode te se napi vina.
Zapisao: Milan Đ. Stanić
Pevač:
Zapisano u Dragačevu
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
