Краљева јесен

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Краљева јесен
◄   Краљева јесен   ►

Краљева јесен

Драмат у једном чину

Пролог

Срушени су дворци, копља у прах паше,
Ваше ситне мржње и велика дела
Збрисало је време. Само суза врела
Потече и тражи светле очи ваше.

Сећање ме међу ваше дане гони;
О, праштајте што вам прах дижем из мира
Износећи један дан с вашега пира,
Где уз ритам чаша звон посмртни звони.

О, праштајте, сени, васкрсните редом!
У свечаном руху нек хор ваш се креће,
Опевајте дан што вратити се неће,
Да сањамо сјај над успоменом бледом.

Ми видимо да сте често били ниски,
Па ипак смо горди, јер моћни и смели
Чинили сте што сте морали и хтели.
Волимо вас топло — били сте нам блиски.

И јер сваку стопу ове трошне груде
Којом од вајкада хорде дивље хрле,
Вечни друм на коме гомиле су мрле,
Заливасте крвљу да српскија буде.

Васкрсните гордо и верама трима
Испричајте песму из великих дана,
Песму топлих срца, хладних јатагана,
Са попришта вечног Бизанта и Рима!



ЛИЦА


КРАЉ (60 година)
КОНСТАНТИН, син краљев од прве жене (36 г.)
АНА, кћи краљева од прве жене (38 г.)
СИМОНИДА, четврта жена краљева (23 г.)1
Т?ОДОРА СМИЉАЦ, жена Стефана, сина краљева од треће жене (24 г.)
ДУШАН, њен син (7 г.)
ДАНИЛО, игуман Хиландара и дворски историк (44 г.)
НИКОДИМ, игуман, такмац Данилов (42 г.)
НОВАК ГР?БОСТР?К, војвода (50 г.)
КОНСТАНЦА МОРОЗИНИ, жена краљева синовца Владислава (37 г.)
ДИМИТРИЈ? ПАЛ?ОЛОГ, шурак краљев по четвртој жени
ГИЈОМ АДАМ, архиепископ барски, француски историописац
ПРВИ ФРАНЦИСКАНСКИ КАЛУЂ?Р (35 г.)
ДРУГИ ФРАНЦИСКАНСКИ КАЛУЂ?Р (38 г.)
ДВОРСКИ ДИЈАК (18 г.)
ПРВИ ПАЖ КРАЉИЧИН
ДРУГИ ПАЖ КРАЉИЧИН
Ј?ДНА ДВОРСКА ДАМА

Два пажа краљева, више властеле и дворских дама, отроци са зубљама и копљима.
Догађа се једно доцне поподне у дворској резиденци у Паунима, године 1314.


Позорница представља велики низак трем са шареном таваницом и мраморним подом. Два реда зиданих стубова држе таваницу. Задњи део је отворен и само на средини има велики прозор тадашње архитектуре, то јест засебну нишу, која има окна са три стране. Лево и десно од прозора воде Степенице доле, у двориште. Десни зид трема има двоја врата: једна воде у краљичине одаје, друга у ходник. Леви зид има такође двоја врата. Прва, мања, воде у краљеве одаје; друга већа, воде у Саборну дворану.
Сауда по соби украси. Све је раскошно, али са мало укуса. Велике наслоњаче с високим наслонима и арабескама, мраморне клуле.
Пре но што се завеса дигне, чује се жагор. На позорници су: Новак Гребострек, Гијом Адам, два францисканска калуђера, дијак, Ана, Иикодим, Димитрије, Констанца Морозини, неколико дворских дама, приличан број младе властеле, свештеника. .. Сви они образују разне групе, свака за себе разговара, но често једни упадају у друге и разговор скаче с једног предмета на други.

НОВАК ГРЕБОСТРЕК
(Ратник, чија су јунаштва опевали чак у Малој Азији, прича скупу младих људи. Он је снажан, крупних очију и ломовске снаге. Немарно одевен.)
Татари јашући преко Дрима хрле,
Жене вриште, беже куд их очи воде,
Друге на обали своју децу грле. . .
(Његова прича се даље не чује.)
ГИЈОМ АДАМ
(Француз, велики фанатик верски и поклоник краља Валоа. Зна света. Охол је са својих разноврсних путних доживљаја. Без морала, али жели да је увек тактичан. Прича једној дворској госпођи.)
Стотина темплара у пепео оде!
Испеше се холо на свој престо дрвен
И из густе ватре Те деум се зачу.
У небеса пламен лизао је црвен
И чуло се, кажу, како звезде плачу.
А Мајстор ди Моле клео је из дима.
Виконт де Ногари рече тад пун гнева:
サСмрт очеву светим овим палим псима!ォ
И дуго се чуло где ломача пева. . .
(На другом крају стоје Први францискански калуђер и српски дијак и живо разговарају о папи Бенедикту.)
ДИЈАК
(Млад, висок, леп.)
Тако Бенедикта отроваше смокве.
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
(Добро ухрањен, доброћудан, слабе памети.)
Папска круна, симбол смрти и живота,
Тражи низ лешева и крваве локве.
ДИЈАК
А дона Талејран?
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
(кад чује ово име папине љубазнице, сав се претвори у глос)
Божанска лепота!
Јеси ли видео море у Мисиру
И вечерње сунце кад преплави пусте?
(С болним уздахом)
Та јадног Климента посла вечном миру
И мозак му попи!
ГРЕБОСТРЕК
Моју причу чусте.
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Но, остави жене, Сатанина чеда.
Вина ко ћилибар, па ко поноћ црна,
Јаребица, рибљих пиктија из леда,
Зечева с вишњама, сокова, па срна...
(Он слади и даље, но не чује се.)
(На другом крају је Ана, најстарија кћи краљева. Удата. Има до тридесет и осам година. Без значаја; обучена просто. И Други францискански калуђер, један дуг, коштуњав човек, фанатик. Радо се прави важан.)
АНА
Зар суд после смрти? Још то нисам чула.
ДРУГИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Ах, Бонифације грешио је често.
サДуша није вечна.ォ Зар то није хула?
И рече, нафора да је просто тесто
И девица да је прељубница.
АНА
Чуда.
ДРУГИ ФРАНЦИСКАНАЦ
И за Христа рече да је шерет био.
АНА
То не беше папа. Та то беше Јуда.
ДРУГИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Па бар да је мисли, као други, крио.
АНА
Покварена душа.

ДРУГИ ФРАНЦИСКАНАЦ
А памети кратке.
Он рече да нема ни пакла ни раја.
АНА
Живог да га спале!
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
(Дијаку)
Ах, пржене патке!
Па не знаш са кога да започнеш краја,
А пијано друштво игра по салону.
ГИЈОМ АДАМ
(који чује овај разговор)
Лакше, оче, ниси сад у Авињону!
(Насмеје се)
(Други францисканац пришао је Дијаку и Првом францисканцу, а Гијом Адам прилази Гребостреку.)
ДИЈАК
Нисмо ни ми злато. А краљ наш с три жене. .
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
??
ДИЈАК
И све три живе. Сад четврту има.
ДРУГИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Како? А три оне зар су разведене?
А ова последња?
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Па шта ради с њима?
ДИЈАК
Краљ кад се женио, ова дете беше:
Тек осам година. . .
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
А њему?
ДРУГИ ФРАНЦИСКАНАЦ
А њему?
ДИЈАК
Четрдесет и пет.
ДРУГИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Зар јереји смеше. . .?
ДИЈАК
Пст! Довече ћу вам причати о свему.
ГИЈОМ АДАМ
(Гребостреку)
Тим бунама вечним кад ће краја бити?
Бар данас кад земља на врхунцу стоји. . .
ГРЕБОСТРЕК
Неред нам у крви. Никад нисмо сити.
ГИЈОМ
Па зар нема никог ког се земља боји?
ГРЕБОСТРЕК
Сабор. . . али. . .
ГИЈОМ
Лепо. Ти баш странку створи.
Виђен си и чувен. . .
ГРЕБОСТРЕК
Ја знам једно само:
Да сам с четом својом први где се бори,
Куда краљ ми рекне, ја ћу бити тамо.
НИКОДИМ
(Са његовог лица не може се много прочитати. Све што чини ради с рачуном. Уска погледа. Четрдесет и две године. Он објашњава једној од дама и скупy младих љyди и жена)
Шести манастир нашег светлог краља.
ДАМА
Зар толико?
НИКОДИМ
Равно. Красно дело биће.
ДАМА
У Бањској се диже?
НИКОДИМ
Сред наших земаља
А лепотом својом све пређашње скриће.
Сив и црвен мрамор и серпентин плави.
Ту ће мира наћи краљ ко светац прави.
ГИЈОМ
(пришао Дијаку и францисканцима)
И побожни краљ је једне ноћи лепо
Монахињу, сестру братовљеве жене. . .
ДРУГИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Зар калуђерицу?
ГИЈОМ
(с пакосним осмехом)
Залудо је слепо.
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
(прсне у смех)
Ко да је слушао оце нам црквене!
ДИМИТРИЈ? ПАЛ?ОЛОГ
(Син Андроника ИИ, један од ових многих кнежева које не чека круна, а чија је амбиција жељна власти. Гневан што му не остаје ништа друго, због ситне душе, но обичан живот; он је циник. Иначе је леп и гиздав. Уображен, а у тренуцима је песник. Он прелази преко позорнице са Констанцом Морозини.)
КОНСТАНЦА МОРОЗИНИ
(Жена Владислава, сина Драгутинова. Има тридесет и седам година, плаве, готово кестењасте косе, лица округла, пуначка, малих уста; очију мрких и смеђих обрва; правилна носа. Око косе бисерни низ, који пада чак до ушију. Бисер и око врата. Хаљина на струк загаситољубичаста, од плиша, и опточена златом. Рукави цели, на доруквицама бисер. На прстима прстење.)
ДИМИТРИЈ?
О, ви што гледате сунце кад се гасне,
Не појмите децу коју зора доји.
КОНСТАНЦА
Тај Бизант ми личи на куле из басне.
НИКОДИМ
(и даље објашњава)
Његово се име међу прве броји.
Новац му је бољи од млетачког кова,
Манастире наше даровима плави,
У Хиландару се диже кула нова,
Болницу за бедне у Продрому прави.
ДАМА
Дарове за Синај послао је, веле?
НИКОДИМ
Свима више даје но што сами желе.
ДИМИТРИЈ?
Овог попа плаћа да га тако хвали?
КОНСТАНЦА
Тиме стиче моћи.
ДИМИТРИЈ?
Бедни су и мали.
О, као охолник краљ је много чувен.
ГИЈОМ
(најстаријем краљевом сину, Константину)
А ти, кнеже, ћутиш?
КОНСТАНТИН
(Има до тридесет година. Охол са свога грчког порекла. Антипатичан.)
Све сам гад до гада!
Шта да човек рекне?
(Оде даље.)
ГИЈОМ
Празан, а надувен.
ДИМИТРИЈ?
(Констанци)
Глупи, гадни као пастир покрај стада.
Мраморни стубови, а дрвене зиде,
У дашчари ниској окна од биљура,
Под чизмама новим опанци се виде,
Под црвеном свилом вири крпа сура.
КОНСТАНЦА
А све увијено позлатом и свилом.
ДИМИТРИЈ?
Уста пуна даха на простачко јело.
КОНСТАНЦА
Ко да сам у гробу раскошном и гнилом.
ДИМИТРИЈ?
Кад је златар простак, наказно је дело.
(Степеницама из дворишта долази Данило. Пење се уза степенице. Појављује се глава. ?нергична, мушка. Црна коса и брада. Лице моћно и чисто. Сод се виде и груди снажне и развијене. Испео се. Висок је. Изгледа да нема више од тридесет и пет, мада му је четрдесет и четири. Покрети му складни, игуманско одело, но у лаком нереду. Сву елеганцију коју је допуштало одело средњовековног калуђера моћног, богатог и свесног, узео је на себе. — Циник и леден. Кад ступи у трем, поклони се.)
СВИ
(чим га спазе)
Ааа. . .
(Сва пажња је усредсређена на њега. Једино Први францисканац и дијак не обраћају на то пажње, но и даље разговарају.)
ДАМА
Сад ћемо знати. Игумане. . .
ДАНИЛО
Молим.

ДАМА
Чује се да краљ ће ослепити сина.
ДАНИЛО
(Учини покрет као да вели: サНе знамォ.)
АНА
(тихо)
Отац се поводи за тим попом холим.
КОНСТАНТИН
(такође)
Он је творац сваког краљевога чина.
ДАНИЛО
Ја знам да се данас измирење слави
Оба наша краља. И мој ум је нешто
За мир учинио.
ДИМИТРИЈ?
(тихо)
Светитељ се лрави.
КОНСТАНЦА
Све тај ђаво може.
ГИЈОМ
(чуо је то и тихо њој)
Само крије вешто.
КОНСТАНЦА
(Димитрију)
Ипак диван беше кад је код нас био
Драгутина, краља, оца мога мужа,
С Урошем да мири. Гордост није крио,
Али глас што тако много вере пружа,
Снага, лед и понос. . .
ГИЈОМ
(Данилу гласно)
Нису добри знаци:
Краљ због буне сину опроштај је дао,
Па ипак у Скопљу у кулу га баци.
Нечег има.
ДАНИЛО
Ко би дворске тајне знао?
Ја знам само псалтир и књиге црквене. . .
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
(Дијаку)
Само кад су слане и добро печене. . .
(Пошто сви гледају у Данила, нико није чуо овај гурмански испад.)
ГИЈОМ
Зар имао ниси никад црне дане?
ДАНИЛО
Било је. Но нашто? Пре пет до шест лета
Када нападоше са четири стране
Хиландар. Храм беше одсечен од света.
Ја, и братија ми, снажан отпор дамо.
Спасосмо светињу.
ДАМА
Знамо то већ, знамо.
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
(и даље прича Дијаку)
Арнолд Вила Нора, лекар неки учен,
А Сатанин слуга, Јеврејин дабогме,
Што је све црквене презирао догме,
Баш кад папа Климент беше страшно мучен.
ДИЈАК
Болешћу?
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Болест је Сатанино дело.
Камење му беше у трбух сручио.
ДИЈАК
Па?
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Ваљда се тако Провиђењу хтело:
Арнолду се страшан догађај случио.
ДИЈАК
??
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Утопио се крајЂеновске луке.
И не поможе му панцир непробојни.
Не окусив лека из ђаволске руке,
Наш сиромах папа постаде サпокојниォ.
(Споља се чује труба.)
ДАНИЛО
А! Забаве ево!
ДИЈАК
Јуначки мегдани. . .
(Галама. Све виче, трчи. . . Чује се:)
Зар Гребострек млади? Дивно. . .

ДИМИТРИЈ?
Пеливани?
ДИЈАК
Јабука се гађа са коња у лету.
ПРВИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Ја ћу мандолином гађати у мету.
(Сви одлазе журно, саплићући се. — Констанца и Димитрије остају последњи и не видећи да је Данило ту, почињу сасвим гласан разговор.)
ДИМИТРИЈ?
(подругљиво)
Дворац моје сестре!
КОНСТАНЦА
Спрам бизантског блеска.
ДИМИТРИЈ?
Где зелени мрамор и ахат и опал
Блистају и гори сва у злату фреска
И струји дах мора, мирисав и топал.
(Као да сања, сећа се Бизанта.)
Свечаности дворске! . . . Горди палатини
С капама од сребра крај џиновских врата,
Гарда с туникама где дршћу рубини,
А сав двор у велу модрога броката.
По поду ћилими од персијског платна
И просуте руже и цвеће од нара.
Престо сав у сунцу, а два лава златна
Спавају крај ногу првог светског цара.
За престолом крст од злата и корала
И платан пун златних тица. . .

КОНСТАНЦА
(занета)
А! .
ДИМИТРИЈ?
(занесен)
Цар седа!
Кб светац под круном што му чело збрала,
Једва диже очи и уморно гледа. . .
А варвар посланик из Рима, Рагузе,
Млетака, Париза. . . да из свег тог блата
Гуштера што глупо испред Папе пузе,
Осећа пред сјајем да га несвест хвата. . .
(Констанца је толико занесена причом да ничим не показује љутњу што се напада њен Рим.)
ДИМИТРИЈ?
Миг један! . . . Креће се низточкова, справа
И меденим гласом почну химну тице,
Уз фанфара јеку груне лавеж лава,
А заслепљен варвар у прах пада нице. . .
(Опис ове свечане аудијенције, која је тада била највећи светски догађај и која је вековима у Бизанту трајала, толико осваја Димитрија да он игра, глуми, сваки покрет изводи.)
Тишина одједном. Варвар диже зене.
Све ишчезло. Празно. Он дршће кб трска.
Сам у празној соби окреће се, блене. . .
Тек шедрван чује што у врту прска,
И, глупак, он мисли да сан је то био.
Те справе, та чуда, то се живот зове,
А не ова руља.
ДАНИЛО
(који је пажљиво слушао)
Ипак ти би био
Радо самодржац моћне ругве ове.
ДИМИТРИЈ?
(Сад га тек спази и насмеје се.)
КОНСТАНЦА
(постиђена)
Пожуримо, кнеже.
(Сиђу обоје низ степенице у двориште.)
(Здесна, из својих одаја наилази краљ Урош ИИ, Милутин. Он има шездесет година. Крупан, висок, још очуван, мада му се на лицу види буран живот, пун уживања и ратова. Његове очи мутне, а још вреле, говоре о вечној ватри која је увек горела у њима. Јак облак клонулости кадикад се навуче преко овог лица, чију свежину одржавају сви тада познати мириси и уља. Краљ, да би се допао, не зазире да своју већ проседу браду улепшава и своју велику, разређену косу, пуну иња украшава накитом. Цело његово одело трепти, а његов мало оронуо глас да)е тајанствену поезију овој персонификацији таштине, лепоте и страсти, кроз чији лепео пробија још само пламен љубоморе.)
КРАЉ
(који је пошао у краљичине одаје)
Ти?
ДАНИЛО
Чекам те.
КРАЉ
Шта ћеш?
ДАНИЛО
Шта чинити мислиш са Стефаном својим?
КРАЉ
(нервозно)
Краљици се журим.

ДАНИЛО
Реци.
КРАЉ
Зашто?
ДАНИЛО
Знаћеш.
Затворио си га. Зашто?
КРАЉ
Јер се бојим.
ДАНИЛО
Вечерас ће бити Сабор...
КРАЉ
Да.
ДАНИЛО
Он тражи. . .
КРАЉ
Да казним Стефана?
ДАНИЛО
Да. Што можеш строже.
КРАЉ
Шта тај Сабор хоће?
ДАНИЛО
Да земљу оснажи.

КРАЉ
Зар да га послушам?
ДАНИЛО
Јер Сабор све може.
Боље сам га казни, но по наређењу
Саборске властеле. Боље ти, но они.
КРАЉ
Не, не. Никад. Зар да таквом понижењу?
ДАНИЛО
Мораш.
КРАЉ
Ја? Краљ моћни.
ДАНИЛО
Драгутин те гони.
У Сабору више његових је људи.
КРАЉ
Кажњен је.
ДАНИЛО
Још више, јер у твојем је дворцу
Наследника много. Страх у њих разбуди.
Задај рану.
КРАЉ
Сину свом?
ДАНИЛО
Завере творцу.
Владислав, Константин, Димитрије. . .
КРАЉ
Стани.
ДАНИЛО
Сви твој престо хоће. Стефану опрости,
Шта ће бити? Убод нов на старој рани.
Сва тројица ће те ножима избости.
КРАЉ
(размишља)
Казнити. А чиме?
ДАНИЛО
Ослепи га.
(мирно)
КРАЉ
Скоте!
Подмићен си.
ДАНИЛО
(увређено)
Краљу.
КРАЉ
Ћут’!
ДАНИЛО
(мирно)
Ко сад тебе штити?
Све бојнике, људе, Драгутин ти оте.
КРАЉ
Док новаца имам и војске ће бити.

ДАНИЛО
Залуд. Народ буну с Владиславом кује.
КРАЉ
Народ, рита.
ДАНИЛО
Краљу, с њим је и властела.
КРАЉ
Мене штите цркве.
ДАНИЛО
Мач њих слабо штује,
Кад мачева немаш, скини круну с чела.
КРАЉ
Ја Бизанту претим. . .
ДАНИЛО
А земља ти трула.
Казниш ли Стефана, Срем те тад помаже.
Добићеш властелу када буде чула
Да се твоје дело с њеном жељом слаже.
КРАЉ
О! Ја слуга!
ДАНИЛО
Мораш.
КРАЉ
Шта ће све да траже?
ДАНИЛО
(опомиње га на мир који је угпавио)
Неће моћи реч ми праћена сузама
Мирити ко данас завађену браћу.
КРАЉ
(подругљиво)
Данас мир се слави! О, да грозна срама!
Ради мира, очи свога сина даћу!
Да. Можда ће сутра моје очи хтети,
А све ради мира. . .
ДАНИЛО
Бог то знаде свети.
КРАЉ
Ратовима скрхах младост пуну рада,
А сад моћ кад стекох, мноме Сабор влада.
Не. . .
ДАНИЛО
Чини шта хоћеш. Казна страшна није:
И сам Бог под старост вида нас лишава.
Биће здрав, моћи ће да једе, да пије.
Кад слеп буде, цела земља мирно спава.
Нека друге плаши. Шта може без вида?
Да живи и куле у ваздуху зида.
КРАЉ
(који је сав поезија, на ову реч прозаичног Данила рекне)
Имаш право. Крив је.
ДАНИЛО
А мени се чини,
Он маћеху своју врло радо гледа.
КРАЉ
(поверљиво)
Ти мислиш?
ДАНИЛО
Млади су.
КРАЉ
Често у тишини
Она плаче.
ДАНИЛО
?то! Младеж— врашка чеда.
КРАЉ
Од онога дана када гласе доби. . .
ДАНИЛО
Да твој Стефан чами.
КРАЉ
Јест, да Стефан чами.
(Стане, мисли дуго, много, онда одједном нагло)
Ослепи Ја! Он зар да ми срећу здроби?
Онда нек је гледа, кад у вечној тами
Буде сам лутао по рођеној соби,
Јаучући гласом од бола већ свислим. . .
ДАНИЛО
(пошто је краљ дао пристанак; мирно)
Сад иди краљици.
КРАЉ
(ипак се предомишља)
Не! Чекај да смислим.
(Место да оде краљици, он се истим путем којим је и дошао враћа у своје одаје.)
(На позорницу долази Теодора Смиљац, жена Стефана, краљева сина. То је чедна жена од двадесет и четири године, којој њена татарска крв као да није дала ни мало страсти. Она долази с двоје деце. Сва је уплакана.)
Т?ОДОРА
У тамницу бачен. . . Чух ужасне речи.
Оче, шта да чиним? Спасавај што брже.
ДАНИЛО
Шта могу?
Т?ОДОРА
О, како да се џелат спречи ?
Истина је да ће очи да му спрже?
ДАНИЛО
Краљ хоће.
Т?ОДОРА
Спасавај. Мој брат има злата.
ДАНИЛО
Шта могу?
Т?ОДОРА
Спасавај!
ДАНИЛО
Заповест је дата.
Т?ОДОРА
(јаукне)
Сине, моли Бога, он нека нас штити,
Плачи, сине, твој ће отац слепац бити.
ДУШАН
(Дете од седам година. Ништа на њему не предсказује да ће он једног дана бити サСилни цар Срба, Грка и Бугараォ; почиње サОченашォ.)
Оче наш, иже јеси.. .
ДАНИЛО
О, жено, државни мач суза не стреса.
Залуд плачеш. Бежи. . .
Т?ОДОРА
Све ледено.
ДАНИЛО
Иди.
Т?ОДОРА
?во мога ока, ево мога меса,
Нека горе, прже, само он нек види.
ДАНИЛО
Казна је за кривца.
(Гијом Адам и Други францискански калуђер прелазе преко позорнице и у живом су разговору.)
ДРУГИ ФРАНЦИСКАНАЦ
Све приче и сплетке. . .
ГИЈОМ
(наставља)
На хартију стави, па право у Млетке.
(Они одлазе десно оним ходником што води поред краљичиних одаја.)
ДАНИЛО
(Прати их погледом и смеши се. Затим Теодори)
Залуд мене молиш; краљев глас је јачи.
Иди, лепа жено, и судбину плачи!
(Она стоји и гледа. Здесна, из краљичиних одаја долазе два пажа.)
ДАНИЛО
Краљица долази?
ПРВИ ПАЖ
Да.
ДАНИЛО
(Учини Теодори резигниран покрет и силази низа степенице.)
Т?ОДОРА
(Уздахне и оде.)
ПРВИ ПАЖ
(гледа за Данилом)
Вечито исти!
ДРУГИ ПАЖ
(с уздахом)
Већи је од краља.
ПРВИ ПАЖ
(с детињском наивношћу и нешто сете)
И он паж је био.
ДРУГИ ПАЖ
Путеви за њега увек беху чисти.
ПРВИ ПАЖ
(и даље наиван и са много туге што и он не може бити као Данило)
Као паж војводских жена сласт је пио.
Кажу, као дијак, да беше лепота,
И кралзице саме љубав су му хтеле.
ДРУГИ ПАЖ
А ми? Шта нас чека? Служавка сирота.
ПРВИ ПАЖ
(тужно)
И дворкиња ружна и дадиље свеле.
ДРУГИ ПАЖ
(с дубоким уздахом)
Никад њега стићи. . . Јер нас љубав слама.
ПРВИ ПАЖ
(ослушкује долазак краљичин)
?во је! . . . Пуна је сунчанога плама.
ДРУГИ ПАЖ
(тобож филозофски)
То нам реже крила.
Јадниче, волиш је. . .
Ми имамо срца!
(Први паж гледа нетремице да се појави краљица.)
СИМОНИДА
(долази здесна; пажевима)
Зовите Данила.
(Пажеви оду.)
(Симонида седа уморно на једну столицу. Она је жена од двадесет и три године, која има тако много услова да усрећи љубављу, али брачна трагедија је у њене још детињске црте урезала бол незадовољених жеља и неодољиво заносан патнички израз ране зрелости. Тип грчки. Чело лепо и бело, скривено косом као жар успламтелом, што је на средини раздељена и као таласаста капа обавија главу. Испод косе у ушима блиста се крупан бисер. Сјајне и крупне зелене очи са великим зеницама. Врат го. Хаљииа од броката, превучена мрежом, дубоко исечена на грудма. На ногама златне чарапе и златне ципеле. Око врата низ крупног ћилибара. Она слуша оздо из дворишта тих шум и песму Првог францисканског калуђера уз мандолину, песму која је тада била јако распрострањена међу католичким епикурејцима: Винум сит апоситум мориентис ори...)
КОНСТАНТИН
(пење се уза степенице, лагано се привлачи и трзајеизсањарија)
Симонида!
СИМОНИДА
(тргне се, па озбиљно)
Кнеже. . .
КОНСТАНТИН
(и даље фамилијарно)
Искрадох се.
СИМОНИДА
(оштро)
Кнеже. . .
КОНСТАНТИН
За срећу, за живот твој ме поглед веже.
СИМОНИДА
Ћути.
КОНСТАНТИН
(хвата је за руку)
Ја те волим.
СИМОНИДА
Простак, ко и други!
КОНСТАНТИН
Волим те.
СИМОНИДА
Нашто ми сви говори дуги?
Одлази!
КОНСТАНТИН
Тај страх ти краљев поглед даде.
(убедљиво)
Та за синове те краљ и узе.
СИМОНИДА
Гаде!
(узбуђена)
Тринаест година у јазбини вука,
Где вечити мочар душу ти погребе,
Тринаест година бола, срама, мука,
И ко круна свега, шта?(Презриво) Љубав од тебе!
(Осмехне се.)
Твој отац је старац, но бар зна да воли.
А тебе зар мислиш да би хтеле икад
И дворкиње моје? — Залуд речи проли.
КОНСТАНТИН
(дрско)
Чекам те.
СИМОНИДА
Узалуд.
КОНСТАНТИН
Доћи ћеш ми.
(Опази Данила и полази.)

СИМОНИДА
(за њим тихо, да не чује Данило, али и јетко)
Никад!
(Константин оде, Данило долази, стаје пред Симониду и као да пита: サШта ћеш!ォ)
СИМОНИДА
(без увода, нагло, гледајући право у очи)
Ја хоћу Стефана.
ДАНИЛО
Стефана?
СИМОНИДА
Јест. Хоћу!
ДАНИЛО
У Скопљу, у мрачном затвору га ено!
СИМОНИДА
Уста су му слична чаробноме воћу,
Хоћу да их пијем.
ДАНИЛО
Зар пасторка. . . ? Жено!
СИМОНИДА
За пољубац његов даћу круну целу.
ДАНИЛО
(опомиње је)
Краљице. . .
СИМОНИДА
Зар увек мрачан,суров, ледан?
(Кад Данило ништа не одговара)
Младост моја труне у царском оделу,
Суровост ми дворска трује поглед чедан.
(Тужно)
Место играчака, мени муж се пружа!
(Болно)
О, како је хладна постеља мог мужа.
ДАНИЛО
Шта се мене тиче?
СИМОНИДА
За парченце круне,
Продана сам као твој Бог на Голготи.
Крај живих гробова да ми младост труне.
(Споља се чује жагор, тиха песма.)
ДАНИЛО
Мир. Напољу пир је.
СИМОНИДА
О, ти мрски скоти:
Срби масних власи и црвена врата
И с њима анжујска надута властела,
Сав нечисти запад вечно жељан злата,
Угри жутих зуба и мајмунска чела. . .
(Очајно)
Светлости!
ДАНИЛО
Нема је. Светлост је у власти.
СИМОНИДА
Има је у паклу Стефанове зене.
О, како је пуна амбиса и страсти.
У том врућем оку кб цвет живот вене.
У очима тим се мрак поноћи стере,
Прах звезда кроз који сјај смарагда продре,
У њима се блиста сјај греха и вере,
Право у смрт вуку те зенице модре.
Из њих струји песма чежње увек здраве,
Модро зелен отров у њима се точи,
И блистају горде рушевине славе.
О, дај ми да тонем у те вруће очи!
ДАНИЛО
(хладно)
Ослепљене биће.
СИМОНИДА
(Ова реч је згране. Она ћути и гледа, не разумевајући све.)
ДАНИЛО
(исто)
Вечерас.
СИМОНИДА
(прибрала се)
Авај!Спаса.
(нагло)
Не, не, лаж је. . .
ДАНИЛО
(сурово)
Истина је гола.
СИМОНИДА
(благо)
Иди, моли, спаси снагом свога гласа.
ДАНИЛО
(Као кип стоји пред њом. Гледа је оштро.)
Нећу.
СИМОНИДА
(решава се)
Ти си жељан епископска стола?
Доведи га да му пијем поглед свежи,
?пископством то ће теби да се плати.
ДАНИЛО
(као стена)
Не.
СИМОНИДА
Ноћас, док краљ ми у власима лежи,
Измолићу реч да епископат да ти.
ДАНИЛО
Не.
СИМОНИДА
Мајком Ирином заклињем се сада,
Архиепископ ћеш бити.
ДАНИЛО
(готово увређен)
Не. Ни тада.
Зар пољупци женски да ми славу стичу?
СИМОНИДА
(бесна)
Чуј, заклињем ти се: сам је нећеш стећи.
Брзо гину травке које саме ничу.
(Њене очи су црвене, недра се надимљу, усне играју, а сви удови дршћу.)
На списима твојим жива ћу те жећи,
Потроваћу чаше твоје и путире.
ДАНИЛО
(мирно)
Све што можеш, чини.
Мене ловор чека.
СИМОНИДА
Затрћу ти име ко лажне кумире.
ДАНИЛО
Ни моја мишица, госпо, није мека.
СИМОНИДА
(као змија)
Блудниче, у храму, крај најгорих жена,
Хулиш пијан Бога сред побожне таме.
Засут бићеш кишом камења и стена.
ДАНИЛО
(дрско)
Нашто крити жене? Жене дођу саме.
(Труба споља.)
Гле, почиње мегдан. И он је због жена.
Деца! Губе главе рад женских рамена.
СИМОНИДА
Сувише си охол.
ДАНИЛО
Ти — сувише проста.
СИМОНИДА
Претим ти.
ДАНИЛО
Шта хоћеш?
СИМОНИДА
(оштро)
Доведи Стефана.
ДАНИЛО
Никад.
СИМОНИДА
Шта ти хоћеш?
ДАНИЛО
(као мрамор)
Власт!
СИМОНИДА
Није ти доста?
ДАНИЛО
Никад доста није.
СИМОНИДА
Реч нек ти је дана:
Бизант власт ти даће колико ти треба,
Да челичном руком завладаш још чвршће.
ДАНИЛО
(насмеје се)
Вараш се. Мој краљ је цар земље и неба,
И твој горди Бизант испред њега дршће.
(Коо до сања.)
Да, једна је вера, Моћ је њојзи име,
Један Бог је само, Држава се зове.
СИМОНИДА
Доведи Стефана. Чим да платим? Чиме?
(Нагло)
Да ли желиш круну краљевине ове?
ДАНИЛО
(охоло)
Не. Краљ има круну, а ја моћ те круне.
СИМОНИДА
(Гледа га тужно. Гнев је са њеног лица ишчезао. Она је сад опет јадно, немоћно дете.)
Ја сам жељна само једног срећног дана.
О, рад чијег греха мене судба куне?
Смилуј се на сузе, доведи Стефана!
ДАНИЛО
(Оком које продире до у срж гледа је. Тишина стравична и пуна предосећаја. У Данилу се јавља човек, мужјак, но он као да се брани.)
СИМОНИДА
(Њено зелено велико око запазило је то. Луда, дрска мисао сене јој кроз главу и у очима, још пуним суза, блесне нешто ново, светло, моћно и смело: Жена. Приближи му се, и дрско)
Па хоћеш ли мене?
(Он се не миче, она прилази.)
На, гвуби и сиши!
Векови пут моју стварали су, ткали,
Византијско сунце са мог ока збриши.
Пиј недра где зраци сунца нису пали,
С којих нико није завесу смакао.
Дршћу кб блед љиљан усред ноћи плаве,
Ни презрели краљ их још није такао.
Из њих бије мирис мирте и агаве.
(Сва му је пришла, а њена мала нога цела се види. Пружила ка њему своје блештеће руке од мрамора, а по њима игра румена светлост сунца које залази. У пожару њене црвене косе, блеште дијаманти. — Она наставља )
Хоћеш моје усне кб јагоде тирске,
Сањиве, дрхтаве, пуне сна и росе,
Хоћеш власи, топле ко ноћи мисирске?
Дај да те обмотам жаром своје косе.
ДАНИЛО
(осећа мирис њене косе)
Као грех су вруће, кб вера црвене.
СИМОНИДА
У ложници мојој грех бије у струне
И смеје се жуд кроз прозоре шарене.
По поду ћилими од персијске вуне,
По зиду низ чудних арабијских шара,
С таваница капље сок мирисиих трава
С расточеном смолом бистрог ћилибара.
А пуна је тица таваница плава.
Постеља од бронзе мирише и чека.
Из млетачких чаша од мрка рубина
Пада тиха светлост црвена и мека,
И нија се топаз с модрог балдахина.
(Сва занета, пришла му још ближе.)
Почупај с хаљине моје тичје перје,
Скини с руку мојих два ахатна низа,
Нек се проспу руже и ситно бисерје,
На грудима блесну два мрка тиркиза.
ДАНИЛО
(мрким гласом, који је већ усталасала страст)
Раскошна си.
СИМОНИДА
Копче поломи од злата.
На ногама мојим блистају сафири,
На мишици танке змије од ахата.
ДАНИЛО
Гориш.
СИМОНИДА
Малу жишку у огањ распири.
(Она га је ухватила за руке. У собу удара румена светлост вечерња; просула се преко њених белих руку, које је Данило грчевито стиснуо.)
СИМОНИДА
Нек румени седеф од мојих ноката
У мишицу твоју зарије се врелу,
Као плави челик у мраморна врата,
Ко сребрна стрела у наранџу зрелу.
(Румен вечерња удара све јаче, обоје су као у огњу.)
ДАНИЛО
(гледа је смрвљен)
Лепа си!
(Он наслања очи на њене миришљаве руке и сања.)
СИМОНИДА
Из чаша од оникса глатка,
С дршкама од геме и од ковелина,
Пенушави нектар, пун блаженстваслатка,
Пићемо у рују ципарскога вина,
Тад пиј очи моје до рођаја дана.
ДАНИЛО
Смарагд препун сунца и греха. . .
СИМОНИДА
И среће.
ДАНИЛО
Дубоке су. . . мрачне. . .
СИМОНИДА
Доведи Стефана,
Он један у мрак тај заронити смеће.
(Припила се уз Данила и лагано, сањиво, реч по реч, тихо, заносно, слатко )
Хајде да скршимо раскошне кондире,
И кад испијемо задњи пехар вина,
И кад измрвимо бисер и сафире,
Испићемо очи безданих дубина. . .
ДАНИЛО
(Тргне се нагло, дигне очи; из својих руку пусти њене прсте. У његовим очима је она иста мирноћа, само као да се виде још трагови од ватре. Он као да се малочас понизио пред самии собом. Сад жели да поправи грешку и рекне једно моћно )
Не.
СИМОНИДА
(Запрепашћена га погледа и осетивши да је изгубила све, осећајући да ни цело ово понижење нема успеха, рекне снажно )
Ја хоћу.
ДАНИЛО
(ледено)
Никад.
СИМОНИДА
Робе, страх те хвата.
(Њене очи блистају као у младе разјарене мачке којој је лов утекао онда када је хтела, сладећи се, да га ухвати ноктима и кида део по део.)
ДАНИЛО
(мрко)
Љубав, мушке груди, дражи белих жена
Снешне су спрам брига државних и рата,
Збитија што судбу печате времена
И мрве сву ситну срећу малих бића.
(Симонида, запањена, слуша његове речи.)
Држава, тај колос моћни и крвави,
У плашту црвеном од крвопролића,
Наше ситне жеље затире и дави.
(Резигнирано)
Нас одреди судба за велика дела,
А рођена срећа здрављена је за нас;
Ми чекамо Сутра намрштена чела,
А просјак, сав ведар, сише цело Данас.
Ми бацамо ситну срећу што нас зове,
Ми, деца таштине, охоли и хладни,
Наше очи срећу нових дана лове.
(С болним осмехом)
За трпезом пуном, ми смо вечно гладни.
СИМОНИДА
(Устукла и без једне речи слуша га. Овај човек који је одбио чак њу, а који је, до сада хладан као ирамор, сада одједном отворио срце, чини јој се као апостол. Из њега говори трагедија Закона и Бол, зато она гута сваку реч.)
ДАНИЛО
(истим мирним гласом човека који зна да је у праву)
Ми смо као сунца што просипљу зраке,
Једнолика, пуста — горе сама собом.
Ми крећемо живот, реч, панцире лаке
И ми, извор моћи, постајемо робом.
И с трновим венцем смрт кад нас погребе
И прах заборава наша дела заспе,
Кајемо се што смо отисли од себе
Чашу среће, коју само једном наспе
Господ свежим вином.

СИМОНИДА
Сад се чаша пени.
(нагло)
Чека те, испиј је. . .
ДАНИЛО
(одмерено)
Ми пити не смемо.
За нас нису дани чежњиви и снени.
Рођени да зарад других сагоремо,
Ми, деца таштине, гладни среће, мремо.
СИМОНИДА
(Она је слушала ове речи сурове логике, но млада крв букне у моћном и громком протесту)
Ја живота тражим; дајте ми да живим!
За леш прикована, док ми недра пупе,
Зар да тражим искру под пепелом сивим
Краљевих очију што тамне и тупе?
(Снажно, као бедна жртва која се отима од замке)
Ја нећу ко бедни просјак да се грејем
На последњој искри зубље што се гаси.
Хоћу нове зубље, да свуд пожар вејем,
И легион звезда да ми љубав краси.
(Презриво)
О, ти жртвуј срећу за вечна времена;
Ја за венац трња не дам киту крина.
Ја не желим вечност— ја сам само жена.
ДАНИЛО
(хладно)
Ти жртвујеш љубав, краљ жртвује сина,
Стефан очи своје — ја ноћ твојих дражи.
СИМОНИДА
(гневно)
Чему све те жртве?
ДАНИЛО
Држава тотражи.
СИМОНИДА
(она, вечита жртва, сва успламти и покушава и последњи ватромет)
Ти не смеш. Да ли ће худи отрок смети
Усред ноћи или усред дана бела
Краљевскога сина довести и хтети
За раскошну цену краљичина тела. . . ?
ДАНИЛО
(прекида јој реч сав згранут)
Шта хоћеш?
СИМОНИДА
(срећна што га је збунила)
Пред војску прашњаву и бедну
Сићи ћу и рећи: サБи ли ико хтео
Да робовску усну своју, сласти жедну,
С краљичином споји у пољубац врео,
Рад услуге мале, да краљева сина
Избави из мрачних тамничких зидина?ォ
ДАНИЛО
(Смеје се отмено, тихо.)
СИМОНИДА
(Увређена. Мислила је да ће изазвати љубомору, а не подсмех.)
Шта? Мислиш, та руља, што је жељна свега,
За мој један осмех неће спасти њега?
ДАНИЛО
(Смеје се.)
СИМОНИДА
Та реч те не пече?
ДАНИЛО
(с тихим и дрским осмехом)
Руља чека. Иди.
СИМОНИДА
(Стоји пред љим неодлучна, крши руке.)
ДАНИЛО
(као да вели: サЗалуд све.ォ)
Још ноћас ће, госпо, гласник послат бити.
(Слева долазе два краљева пажа. За њима иде краљ, који се свакако упутио у краљичине собе, но чим види Данила и Симониду, застане. Он је у другом, раскошном оделу.)
ДАНИЛО
Спреман си за Сабор, како ми се види,
Јер пун знак краљевства одећу ти кити.
Шта смисли да чиниш?
КРАЉ
Чини шта се мора.
ДАНИЛО
(Поклони се и оде десно ходником.)
КРАЉ
(да пажевима руком знак да оду, па онда љубоморно Симониди)
Шта ћеш с овим?
СИМОНИДА
(збуњена)
Не знам.
КРАЉ
Лажеш. Сви ме лажу.
Ја сам сламка усред помамног вихора,
Лутак коме лице смешном бојом мажу.
Да. Ти си ме сита.
СИМОНИДА
Краљу.
КРАЉ
Јесте. Сита.
Сед сам, стар, немоћан? (Љут.) Још ја имам крви,
Славољубље моје још се грехом пита
И мој ратни палош још уме да мрви.
СИМОНИДА
Краљу мој.
КРАЉ
Зар мислиш мој се ловор суши?
Ако нема огња, још ће бити дима,
А он штипа очи и дави и гуши.
Где су ти врагови? Тешко, тешко њима!
СИМОНИДА
Краљу мој. . .
КРАЉ
Челичне наместићу браве,
Скрићу те да сунце пут ти не испече,
Ни месеца зраци да ти косу плаве,
Ни поноћни ветар да ти љубав рече.
СИМОНИДА
(као јадно, рањено дете, жељно материнске љубави)
Дај ми часак среће.
КРАЉ
Даћу ти цекина,
Одеће од злата за те ћу да скујем,
Даћу ти робиња и тица и вина,
А хоћу да само моје име чујем
Из тих малих уста, расечене трешње.
СИМОНИДА
(разочараиа)
Мртви су цекини!
КРАЉ
О, где бих те скрио?
Што седине више, свет мрзим све бешње. . .
(Нагло)
Данило погледом тело ти је пио. . .
СИМОНИДА
(тргне се)
Краљу. . .
КРАЉ
Ја га мрзим јер Сабор све може,
А тај глупи Сабор реч његова води.
Нашта моја круна, кад се црви сложе,
И у њиној глави кад се мржња роди?
Тај калуђер црни!
СИМОНИДА
Убиј га.
КРАЉ
Да. Убиј!
Он ми дела слави и за вечност пише.
Смрви га! Тад име за вечност изгуби.
А како? Његовим дахом престо дише.
Не смем, јесте, не смем. Он ми главу држи,
Он ми круну чува. Како га се гнушам!
СИМОНИДА
Он хоће Стефану зенице да спржи.
КРАЉ
(прасне)
Зар из твојих уста то име да слушам?
Мој син те опио!
СИМОНИДА
(уплашено)
Мужу мој. . .
КРАЉ
Ти молиш?
Ти му тражиш спаса, змијо отрована. . .
СИМОНИДА
Краљу мој.
КРАЉ
Блуднице, мога сина волиш?
Нека га ослепе!
СИМОНИДА
Ја мрзим Стефана!
КРАЉ
И да сав се Тартар против мене дигне
И Господње муње нада мном затутње,
Да знам да ће душа у ад да ми стигне,
Не бих утишао гнев очинске љутње
И несину подлом опроштаја дао. . .
СИМОНИДА
Краљу?
КРАЉ
И кад зину празне очне дупље
У богаља што је туђу срећу крао, —
Хоћеш ли тад хтети те дубине шупље?
СИМОНИДА
(ужаснута)
Вај!
КРАЉ
(виче)
Нек ископају, не да их ослепе!
Нек задршћу недра у светине глупе;
Још хоћу да мрави испред мене стрепе,
Мада стреле моје, зарђале, тупе
И мачеви труну и заставе рата
И у манастирској мру војводе сенци
И неми рзање убојнога хата:
Још су свежи моји ловорови венци.
(Стане, нагло отисне мисли.)
Не, доста с Државом, том иконом лажном.
Празна је сва слава. Сви моји ратници
Захвале су нашли у гробљишту влажном. . .
(Очајно)
О,како смо бедни!... Патници, патници! . .
(Важно)
Зато грех ти праштам.
СИМОНИДА
А нашта ми? Нашта?
КРАЉ
У твом дечјем оку пуном чедне лажи,
Кад збацим прах круне и крвава плашта,
Одмора град мојих рушевина тражи.
(Гледа је дуго.)
О, како си лепа!
(Седа и гледа је сањиво.)
А ја сам уморан.
Већ унуци моји мач убојни носе.
Угасле су звезде, видик ми суморан,
И јесење лишће ветрови ми косе,
А ја још сам жељан сунца и зеница.
Срамота ме, сед сам, а грехом се дојим.
(Занесено)
Бела си ко јато младих, белих тица,
Као бело иње на косама мојим. . .
(Из сањарије га прекида Данилов улазак.)
ДАНИЛО
(носи у руци замотуљак хартије)
Гласник већ је послат и ка Скопљу хита,
А овај лист нек се Сабору прочита:
(Развија хартију и чита)
サКраљевство нам жељно тишине и реда
Син буном потресе. Вишњи среће даде
Те безумни син нам не учини вреда.
У наше нам руке као кривац паде.
Кад на родитеља безумник се диже,
Ко син Псалмопевчев, и заверу кује,
Тад Господа гневи и казна га стиже:
Син у оцу мора Господа да штује.
— Милостиво увек краљевство је наше.
Над кривцем је казну преблагу изрекло,
Само да се други бунтовници плаше,
Грешно дело од њих да не би потекло.
— Гласник Скопљу хита. Јутром дан кад свиће,
Са породом својим, а што може брже,
Син нам грешни прогнан до Бизанта биће,
А ноћас ће очи да му ватром спрже.ォ
КРАЉ
(понавља махинално)
Очи да му спрже. . . (Тргне се.) Па ипак. . .
ДАНИЛО
Краљ буди.
КРАЉ
(не слуша га)
О, хоће ли једна варница кад кресне
Пасти у зеницу родитељу, Јуди,
Да ту мржњом као ратна смола блесне?
И хоће ли задњи глед, управљен мени,
Тражити да види око свога ока?
(Дошао је збуњен до прозора и погледа кроза њ.)
Авај! ?но гласник хита сав у пени,
Десет копља скаче у четири скока.
Ала јури. . . јури. . . хита у ноћ дубље. . .
Чујете ли, страшну клетву син ми шаље?
Стој! (Очајно) Он хита, јури, све даље,
(Још очајније) све даље. . .
(На позорници је јак сумрак. Краљ и даље стоји крај прозора и виче)
Магла већ га скрива. . . Мене мозак пече!
Стој, јер поноћ носиш, а не светлост дана. . .
Не куни! не куни! . . . Сабор тако рече.
Смилуј се; зар мало на мени је рана?
Стој, врати се, врати. . . Авет дворцем кружи. . .
Престо мој се љуља. . . Издале ме страже.
Лаже весник, лаже! Он Сатани служи.
(Очајно)
Вратите га!
(Полети натраг и спази Данило који стоји нем и хладан као оличење суровог закона. Сломљено)
Беше.
ДАНИЛО
(одмерено и као стена)
То потомци траже.
КРАЉ
(као суманут гледајући само у једну тачку, говори једним темпом)
Јест. Ти у утроби мајчиној што гмижу,
Ти хоће да живе! Њина реч нас плаши.
И несите жеље њине до нас стижу.
Да. Ти мали црви краљеви су наши,
(Готово резигнирано)
Јер спомен потомства од свега је дражи.
(Очајно, бесно)
Вај, кад бих могао будућност да здерем!
ДАНИЛО
(За то време је дошао до врата од Саборне дворане, отвори их, загледао унутра и пошто их затворио)
Сабор чека.
КРАЉ
(мирно)
Сад ћу док истину сперем,
Да ми лицем блесне стари осмех лажи!
(Краљ оде нагло у своје собе.)
СИМОНИДА
(За све време је као укочена, измрвљена жртва седела и гледала немо како се смркава.)
(Два пажа уносе две свеће и одлазе. Од ових свећа смтлост је једва видна и двор неосветљен бедан је. Сад се види сва истина речи Теодора Метохита, којом је карактерисао тадашњи српски двор, где се サпокушало пешке надиетање с лидијским двоколицама, али се ипак надметалос)
ДИМИТРИЈ? и КОНСТАНТИН
(Дојуре уза степенице, усплахирени, и то један десно, други лево од великог средњег прозора. Кад се виде, загледају се.)
ДИМИТРИЈ?
Шта? Стефан ослепљен?
КОНСТАНТИН
Каква је то замка?
ДИМИТРИЈ?
Ко је сад на реду?
ДАНИЛО
Страх вас је од тога?
Шта ја могу знати, ја ништавна сламка,
Смерни књигописац?
СИМОНИДА
(револтирано)
Краљ, тако ми Бога...
ДАНИЛО
(Сав се згране при помисли да ће Симонида издати. У глави види сав ужас и срамоту и зато нагло притрчи, тобож да јој поправи одећу.)
Краљице, допусти, тај свилени набор.
(Тихо њој)
Чувај ПОНОС! Ћути! (Враћа се оној двојици.)
(Труба.) Мир, почиње Сабор.
(Слева се појављује краљ с круном и багреницом. Константин и Димитрије погледају се, истрче доле, сваки за свој рачун. Краља прате пажеви и отроци са свећама и копљима Труба! — Врата се од Саборне дворане отварају и на њих улази Краљ. Данило га прати. Отроци и пажеви улазе за њима и саборска врата се затварају.
На позорници и даље само оне две свеће бацају слабу светлост. Симонида дотрчи до саборских врата. Тајац. Стаје уз ограду степеница и слуша како се кроз ноћ једва чује тиха музика мандолине и глас францисканског калуђера: Винум сит апоситум.)

(3 А В Е С А )


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.