Kraljeva jesen
| ◄ | Kraljeva jesen | ► |
Kraljeva jesen
Dramat u jednom činu
Prolog
Srušeni su dvorci, koplja u prah paše,
Vaše sitne mržnje i velika dela
Zbrisalo je vreme. Samo suza vrela
Poteče i traži svetle oči vaše.
Sećanje me među vaše dane goni;
O, praštajte što vam prah dižem iz mira
Iznoseći jedan dan s vašega pira,
Gde uz ritam čaša zvon posmrtni zvoni.
O, praštajte, seni, vaskrsnite redom!
U svečanom ruhu nek hor vaš se kreće,
Opevajte dan što vratiti se neće,
Da sanjamo sjaj nad uspomenom bledom.
Mi vidimo da ste često bili niski,
Pa ipak smo gordi, jer moćni i smeli
Činili ste što ste morali i hteli.
Volimo vas toplo — bili ste nam bliski.
I jer svaku stopu ove trošne grude
Kojom od vajkada horde divlje hrle,
Večni drum na kome gomile su mrle,
Zalivaste krvlju da srpskija bude.
Vaskrsnite gordo i verama trima
Ispričajte pesmu iz velikih dana,
Pesmu toplih srca, hladnih jatagana,
Sa poprišta večnog Bizanta i Rima!
LICA
KRALj (60 godina)
KONSTANTIN, sin kraljev od prve žene (36 g.)
ANA, kći kraljeva od prve žene (38 g.)
SIMONIDA, četvrta žena kraljeva (23 g.)1
T?ODORA SMILjAC, žena Stefana, sina kraljeva od treće žene (24 g.)
DUŠAN, njen sin (7 g.)
DANILO, iguman Hilandara i dvorski istorik (44 g.)
NIKODIM, iguman, takmac Danilov (42 g.)
NOVAK GR?BOSTR?K, vojvoda (50 g.)
KONSTANCA MOROZINI, žena kraljeva sinovca Vladislava (37 g.)
DIMITRIJ? PAL?OLOG, šurak kraljev po četvrtoj ženi
GIJOM ADAM, arhiepiskop barski, francuski istoriopisac
PRVI FRANCISKANSKI KALUĐ?R (35 g.)
DRUGI FRANCISKANSKI KALUĐ?R (38 g.)
DVORSKI DIJAK (18 g.)
PRVI PAŽ KRALjIČIN
DRUGI PAŽ KRALjIČIN
J?DNA DVORSKA DAMA
Dva paža kraljeva, više vlastele i dvorskih dama, otroci sa zubljama i kopljima.
Događa se jedno docne popodne u dvorskoj rezidenci u Paunima, godine 1314.
Pozornica predstavlja veliki nizak trem sa šarenom tavanicom i mramornim podom. Dva reda zidanih stubova drže tavanicu. Zadnji deo je otvoren i samo na sredini ima veliki prozor tadašnje arhitekture, to jest zasebnu nišu, koja ima okna sa tri strane. Levo i desno od prozora vode Stepenice dole, u dvorište. Desni zid trema ima dvoja vrata: jedna vode u kraljičine odaje, druga u hodnik. Levi zid ima takođe dvoja vrata. Prva, manja, vode u kraljeve odaje; druga veća, vode u Sabornu dvoranu.
Sauda po sobi ukrasi. Sve je raskošno, ali sa malo ukusa. Velike naslonjače s visokim naslonima i arabeskama, mramorne klule.
Pre no što se zavesa digne, čuje se žagor. Na pozornici su: Novak Grebostrek, Gijom Adam, dva franciskanska kaluđera, dijak, Ana, Iikodim, Dimitrije, Konstanca Morozini, nekoliko dvorskih dama, priličan broj mlade vlastele, sveštenika. .. Svi oni obrazuju razne grupe, svaka za sebe razgovara, no često jedni upadaju u druge i razgovor skače s jednog predmeta na drugi.
NOVAK GREBOSTREK
(Ratnik, čija su junaštva opevali čak u Maloj Aziji, priča skupu mladih ljudi. On je snažan, krupnih očiju i lomovske snage. Nemarno odeven.)
Tatari jašući preko Drima hrle,
Žene vrište, beže kud ih oči vode,
Druge na obali svoju decu grle. . .
(Njegova priča se dalje ne čuje.)
GIJOM ADAM
(Francuz, veliki fanatik verski i poklonik kralja Valoa. Zna sveta. Ohol je sa svojih raznovrsnih putnih doživljaja. Bez morala, ali želi da je uvek taktičan. Priča jednoj dvorskoj gospođi.)
Stotina templara u pepeo ode!
Ispeše se holo na svoj presto drven
I iz guste vatre Te deum se začu.
U nebesa plamen lizao je crven
I čulo se, kažu, kako zvezde plaču.
A Majstor di Mole kleo je iz dima.
Vikont de Nogari reče tad pun gneva:
ｻSmrt očevu svetim ovim palim psima!ｫ
I dugo se čulo gde lomača peva. . .
(Na drugom kraju stoje Prvi franciskanski kaluđer i srpski dijak i živo razgovaraju o papi Benediktu.)
DIJAK
(Mlad, visok, lep.)
Tako Benedikta otrovaše smokve.
PRVI FRANCISKANAC
(Dobro uhranjen, dobroćudan, slabe pameti.)
Papska kruna, simbol smrti i života,
Traži niz leševa i krvave lokve.
DIJAK
A dona Talejran?
PRVI FRANCISKANAC
(kad čuje ovo ime papine ljubaznice, sav se pretvori u glos)
Božanska lepota!
Jesi li video more u Misiru
I večernje sunce kad preplavi puste?
(S bolnim uzdahom)
Ta jadnog Klimenta posla večnom miru
I mozak mu popi!
GREBOSTREK
Moju priču čuste.
PRVI FRANCISKANAC
No, ostavi žene, Satanina čeda.
Vina ko ćilibar, pa ko ponoć crna,
Jarebica, ribljih piktija iz leda,
Zečeva s višnjama, sokova, pa srna...
(On sladi i dalje, no ne čuje se.)
(Na drugom kraju je Ana, najstarija kći kraljeva. Udata. Ima do trideset i osam godina. Bez značaja; obučena prosto. I Drugi franciskanski kaluđer, jedan dug, koštunjav čovek, fanatik. Rado se pravi važan.)
ANA
Zar sud posle smrti? Još to nisam čula.
DRUGI FRANCISKANAC
Ah, Bonifacije grešio je često.
ｻDuša nije večna.ｫ Zar to nije hula?
I reče, nafora da je prosto testo
I devica da je preljubnica.
ANA
Čuda.
DRUGI FRANCISKANAC
I za Hrista reče da je šeret bio.
ANA
To ne beše papa. Ta to beše Juda.
DRUGI FRANCISKANAC
Pa bar da je misli, kao drugi, krio.
ANA
Pokvarena duša.
DRUGI FRANCISKANAC
A pameti kratke.
On reče da nema ni pakla ni raja.
ANA
Živog da ga spale!
PRVI FRANCISKANAC
(Dijaku)
Ah, pržene patke!
Pa ne znaš sa koga da započneš kraja,
A pijano društvo igra po salonu.
GIJOM ADAM
(koji čuje ovaj razgovor)
Lakše, oče, nisi sad u Avinjonu!
(Nasmeje se)
(Drugi franciskanac prišao je Dijaku i Prvom franciskancu, a Gijom Adam prilazi Grebostreku.)
DIJAK
Nismo ni mi zlato. A kralj naš s tri žene. .
PRVI FRANCISKANAC
??
DIJAK
I sve tri žive. Sad četvrtu ima.
DRUGI FRANCISKANAC
Kako? A tri one zar su razvedene?
A ova poslednja?
PRVI FRANCISKANAC
Pa šta radi s njima?
DIJAK
Kralj kad se ženio, ova dete beše:
Tek osam godina. . .
PRVI FRANCISKANAC
A njemu?
DRUGI FRANCISKANAC
A njemu?
DIJAK
Četrdeset i pet.
DRUGI FRANCISKANAC
Zar jereji smeše. . .?
DIJAK
Pst! Doveče ću vam pričati o svemu.
GIJOM ADAM
(Grebostreku)
Tim bunama večnim kad će kraja biti?
Bar danas kad zemlja na vrhuncu stoji. . .
GREBOSTREK
Nered nam u krvi. Nikad nismo siti.
GIJOM
Pa zar nema nikog kog se zemlja boji?
GREBOSTREK
Sabor. . . ali. . .
GIJOM
Lepo. Ti baš stranku stvori.
Viđen si i čuven. . .
GREBOSTREK
Ja znam jedno samo:
Da sam s četom svojom prvi gde se bori,
Kuda kralj mi rekne, ja ću biti tamo.
NIKODIM
(Sa njegovog lica ne može se mnogo pročitati. Sve što čini radi s računom. Uska pogleda. Četrdeset i dve godine. On objašnjava jednoj od dama i skupy mladih ljydi i žena)
Šesti manastir našeg svetlog kralja.
DAMA
Zar toliko?
NIKODIM
Ravno. Krasno delo biće.
DAMA
U Banjskoj se diže?
NIKODIM
Sred naših zemalja
A lepotom svojom sve pređašnje skriće.
Siv i crven mramor i serpentin plavi.
Tu će mira naći kralj ko svetac pravi.
GIJOM
(prišao Dijaku i franciskancima)
I pobožni kralj je jedne noći lepo
Monahinju, sestru bratovljeve žene. . .
DRUGI FRANCISKANAC
Zar kaluđericu?
GIJOM
(s pakosnim osmehom)
Zaludo je slepo.
PRVI FRANCISKANAC
(prsne u smeh)
Ko da je slušao oce nam crkvene!
DIMITRIJ? PAL?OLOG
(Sin Andronika II, jedan od ovih mnogih kneževa koje ne čeka kruna, a čija je ambicija željna vlasti. Gnevan što mu ne ostaje ništa drugo, zbog sitne duše, no običan život; on je cinik. Inače je lep i gizdav. Uobražen, a u trenucima je pesnik. On prelazi preko pozornice sa Konstancom Morozini.)
KONSTANCA MOROZINI
(Žena Vladislava, sina Dragutinova. Ima trideset i sedam godina, plave, gotovo kestenjaste kose, lica okrugla, punačka, malih usta; očiju mrkih i smeđih obrva; pravilna nosa. Oko kose biserni niz, koji pada čak do ušiju. Biser i oko vrata. Haljina na struk zagasitoljubičasta, od pliša, i optočena zlatom. Rukavi celi, na dorukvicama biser. Na prstima prstenje.)
DIMITRIJ?
O, vi što gledate sunce kad se gasne,
Ne pojmite decu koju zora doji.
KONSTANCA
Taj Bizant mi liči na kule iz basne.
NIKODIM
(i dalje objašnjava)
Njegovo se ime među prve broji.
Novac mu je bolji od mletačkog kova,
Manastire naše darovima plavi,
U Hilandaru se diže kula nova,
Bolnicu za bedne u Prodromu pravi.
DAMA
Darove za Sinaj poslao je, vele?
NIKODIM
Svima više daje no što sami žele.
DIMITRIJ?
Ovog popa plaća da ga tako hvali?
KONSTANCA
Time stiče moći.
DIMITRIJ?
Bedni su i mali.
O, kao oholnik kralj je mnogo čuven.
GIJOM
(najstarijem kraljevom sinu, Konstantinu)
A ti, kneže, ćutiš?
KONSTANTIN
(Ima do trideset godina. Ohol sa svoga grčkog porekla. Antipatičan.)
Sve sam gad do gada!
Šta da čovek rekne?
(Ode dalje.)
GIJOM
Prazan, a naduven.
DIMITRIJ?
(Konstanci)
Glupi, gadni kao pastir pokraj stada.
Mramorni stubovi, a drvene zide,
U daščari niskoj okna od biljura,
Pod čizmama novim opanci se vide,
Pod crvenom svilom viri krpa sura.
KONSTANCA
A sve uvijeno pozlatom i svilom.
DIMITRIJ?
Usta puna daha na prostačko jelo.
KONSTANCA
Ko da sam u grobu raskošnom i gnilom.
DIMITRIJ?
Kad je zlatar prostak, nakazno je delo.
(Stepenicama iz dvorišta dolazi Danilo. Penje se uza stepenice. Pojavljuje se glava. ?nergična, muška. Crna kosa i brada. Lice moćno i čisto. Sod se vide i grudi snažne i razvijene. Ispeo se. Visok je. Izgleda da nema više od trideset i pet, mada mu je četrdeset i četiri. Pokreti mu skladni, igumansko odelo, no u lakom neredu. Svu eleganciju koju je dopuštalo odelo srednjovekovnog kaluđera moćnog, bogatog i svesnog, uzeo je na sebe. — Cinik i leden. Kad stupi u trem, pokloni se.)
SVI
(čim ga spaze)
Aaa. . .
(Sva pažnja je usredsređena na njega. Jedino Prvi franciskanac i dijak ne obraćaju na to pažnje, no i dalje razgovaraju.)
DAMA
Sad ćemo znati. Igumane. . .
DANILO
Molim.
DAMA
Čuje se da kralj će oslepiti sina.
DANILO
(Učini pokret kao da veli: ｻNe znamｫ.)
ANA
(tiho)
Otac se povodi za tim popom holim.
KONSTANTIN
(takođe)
On je tvorac svakog kraljevoga čina.
DANILO
Ja znam da se danas izmirenje slavi
Oba naša kralja. I moj um je nešto
Za mir učinio.
DIMITRIJ?
(tiho)
Svetitelj se lravi.
KONSTANCA
Sve taj đavo može.
GIJOM
(čuo je to i tiho njoj)
Samo krije vešto.
KONSTANCA
(Dimitriju)
Ipak divan beše kad je kod nas bio
Dragutina, kralja, oca moga muža,
S Urošem da miri. Gordost nije krio,
Ali glas što tako mnogo vere pruža,
Snaga, led i ponos. . .
GIJOM
(Danilu glasno)
Nisu dobri znaci:
Kralj zbog bune sinu oproštaj je dao,
Pa ipak u Skoplju u kulu ga baci.
Nečeg ima.
DANILO
Ko bi dvorske tajne znao?
Ja znam samo psaltir i knjige crkvene. . .
PRVI FRANCISKANAC
(Dijaku)
Samo kad su slane i dobro pečene. . .
(Pošto svi gledaju u Danila, niko nije čuo ovaj gurmanski ispad.)
GIJOM
Zar imao nisi nikad crne dane?
DANILO
Bilo je. No našto? Pre pet do šest leta
Kada napadoše sa četiri strane
Hilandar. Hram beše odsečen od sveta.
Ja, i bratija mi, snažan otpor damo.
Spasosmo svetinju.
DAMA
Znamo to već, znamo.
PRVI FRANCISKANAC
(i dalje priča Dijaku)
Arnold Vila Nora, lekar neki učen,
A Satanin sluga, Jevrejin dabogme,
Što je sve crkvene prezirao dogme,
Baš kad papa Kliment beše strašno mučen.
DIJAK
Bolešću?
PRVI FRANCISKANAC
Bolest je Satanino delo.
Kamenje mu beše u trbuh sručio.
DIJAK
Pa?
PRVI FRANCISKANAC
Valjda se tako Proviđenju htelo:
Arnoldu se strašan događaj slučio.
DIJAK
??
PRVI FRANCISKANAC
Utopio se krajĐenovske luke.
I ne pomože mu pancir neprobojni.
Ne okusiv leka iz đavolske ruke,
Naš siromah papa postade ｻpokojniｫ.
(Spolja se čuje truba.)
DANILO
A! Zabave evo!
DIJAK
Junački megdani. . .
(Galama. Sve viče, trči. . . Čuje se:)
Zar Grebostrek mladi? Divno. . .
DIMITRIJ?
Pelivani?
DIJAK
Jabuka se gađa sa konja u letu.
PRVI FRANCISKANAC
Ja ću mandolinom gađati u metu.
(Svi odlaze žurno, saplićući se. — Konstanca i Dimitrije ostaju poslednji i ne videći da je Danilo tu, počinju sasvim glasan razgovor.)
DIMITRIJ?
(podrugljivo)
Dvorac moje sestre!
KONSTANCA
Spram bizantskog bleska.
DIMITRIJ?
Gde zeleni mramor i ahat i opal
Blistaju i gori sva u zlatu freska
I struji dah mora, mirisav i topal.
(Kao da sanja, seća se Bizanta.)
Svečanosti dvorske! . . . Gordi palatini
S kapama od srebra kraj džinovskih vrata,
Garda s tunikama gde dršću rubini,
A sav dvor u velu modroga brokata.
Po podu ćilimi od persijskog platna
I prosute ruže i cveće od nara.
Presto sav u suncu, a dva lava zlatna
Spavaju kraj nogu prvog svetskog cara.
Za prestolom krst od zlata i korala
I platan pun zlatnih tica. . .
KONSTANCA
(zaneta)
A! .
DIMITRIJ?
(zanesen)
Car seda!
Kb svetac pod krunom što mu čelo zbrala,
Jedva diže oči i umorno gleda. . .
A varvar poslanik iz Rima, Raguze,
Mletaka, Pariza. . . da iz sveg tog blata
Guštera što glupo ispred Pape puze,
Oseća pred sjajem da ga nesvest hvata. . .
(Konstanca je toliko zanesena pričom da ničim ne pokazuje ljutnju što se napada njen Rim.)
DIMITRIJ?
Mig jedan! . . . Kreće se niztočkova, sprava
I medenim glasom počnu himnu tice,
Uz fanfara jeku grune lavež lava,
A zaslepljen varvar u prah pada nice. . .
(Opis ove svečane audijencije, koja je tada bila najveći svetski događaj i koja je vekovima u Bizantu trajala, toliko osvaja Dimitrija da on igra, glumi, svaki pokret izvodi.)
Tišina odjednom. Varvar diže zene.
Sve iščezlo. Prazno. On dršće kb trska.
Sam u praznoj sobi okreće se, blene. . .
Tek šedrvan čuje što u vrtu prska,
I, glupak, on misli da san je to bio.
Te sprave, ta čuda, to se život zove,
A ne ova rulja.
DANILO
(koji je pažljivo slušao)
Ipak ti bi bio
Rado samodržac moćne rugve ove.
DIMITRIJ?
(Sad ga tek spazi i nasmeje se.)
KONSTANCA
(postiđena)
Požurimo, kneže.
(Siđu oboje niz stepenice u dvorište.)
(Zdesna, iz svojih odaja nailazi kralj Uroš II, Milutin. On ima šezdeset godina. Krupan, visok, još očuvan, mada mu se na licu vidi buran život, pun uživanja i ratova. Njegove oči mutne, a još vrele, govore o večnoj vatri koja je uvek gorela u njima. Jak oblak klonulosti kadikad se navuče preko ovog lica, čiju svežinu održavaju svi tada poznati mirisi i ulja. Kralj, da bi se dopao, ne zazire da svoju već prosedu bradu ulepšava i svoju veliku, razređenu kosu, punu inja ukrašava nakitom. Celo njegovo odelo trepti, a njegov malo oronuo glas da)e tajanstvenu poeziju ovoj personifikaciji taštine, lepote i strasti, kroz čiji lepeo probija još samo plamen ljubomore.)
KRALj
(koji je pošao u kraljičine odaje)
Ti?
DANILO
Čekam te.
KRALj
Šta ćeš?
DANILO
Šta činiti misliš sa Stefanom svojim?
KRALj
(nervozno)
Kraljici se žurim.
DANILO
Reci.
KRALj
Zašto?
DANILO
Znaćeš.
Zatvorio si ga. Zašto?
KRALj
Jer se bojim.
DANILO
Večeras će biti Sabor...
KRALj
Da.
DANILO
On traži. . .
KRALj
Da kaznim Stefana?
DANILO
Da. Što možeš strože.
KRALj
Šta taj Sabor hoće?
DANILO
Da zemlju osnaži.
KRALj
Zar da ga poslušam?
DANILO
Jer Sabor sve može.
Bolje sam ga kazni, no po naređenju
Saborske vlastele. Bolje ti, no oni.
KRALj
Ne, ne. Nikad. Zar da takvom poniženju?
DANILO
Moraš.
KRALj
Ja? Kralj moćni.
DANILO
Dragutin te goni.
U Saboru više njegovih je ljudi.
KRALj
Kažnjen je.
DANILO
Još više, jer u tvojem je dvorcu
Naslednika mnogo. Strah u njih razbudi.
Zadaj ranu.
KRALj
Sinu svom?
DANILO
Zavere tvorcu.
Vladislav, Konstantin, Dimitrije. . .
KRALj
Stani.
DANILO
Svi tvoj presto hoće. Stefanu oprosti,
Šta će biti? Ubod nov na staroj rani.
Sva trojica će te nožima izbosti.
KRALj
(razmišlja)
Kazniti. A čime?
DANILO
Oslepi ga.
(mirno)
KRALj
Skote!
Podmićen si.
DANILO
(uvređeno)
Kralju.
KRALj
Ćut’!
DANILO
(mirno)
Ko sad tebe štiti?
Sve bojnike, ljude, Dragutin ti ote.
KRALj
Dok novaca imam i vojske će biti.
DANILO
Zalud. Narod bunu s Vladislavom kuje.
KRALj
Narod, rita.
DANILO
Kralju, s njim je i vlastela.
KRALj
Mene štite crkve.
DANILO
Mač njih slabo štuje,
Kad mačeva nemaš, skini krunu s čela.
KRALj
Ja Bizantu pretim. . .
DANILO
A zemlja ti trula.
Kazniš li Stefana, Srem te tad pomaže.
Dobićeš vlastelu kada bude čula
Da se tvoje delo s njenom željom slaže.
KRALj
O! Ja sluga!
DANILO
Moraš.
KRALj
Šta će sve da traže?
DANILO
(opominje ga na mir koji je ugpavio)
Neće moći reč mi praćena suzama
Miriti ko danas zavađenu braću.
KRALj
(podrugljivo)
Danas mir se slavi! O, da grozna srama!
Radi mira, oči svoga sina daću!
Da. Možda će sutra moje oči hteti,
A sve radi mira. . .
DANILO
Bog to znade sveti.
KRALj
Ratovima skrhah mladost punu rada,
A sad moć kad stekoh, mnome Sabor vlada.
Ne. . .
DANILO
Čini šta hoćeš. Kazna strašna nije:
I sam Bog pod starost vida nas lišava.
Biće zdrav, moći će da jede, da pije.
Kad slep bude, cela zemlja mirno spava.
Neka druge plaši. Šta može bez vida?
Da živi i kule u vazduhu zida.
KRALj
(koji je sav poezija, na ovu reč prozaičnog Danila rekne)
Imaš pravo. Kriv je.
DANILO
A meni se čini,
On maćehu svoju vrlo rado gleda.
KRALj
(poverljivo)
Ti misliš?
DANILO
Mladi su.
KRALj
Često u tišini
Ona plače.
DANILO
?to! Mladež— vraška čeda.
KRALj
Od onoga dana kada glase dobi. . .
DANILO
Da tvoj Stefan čami.
KRALj
Jest, da Stefan čami.
(Stane, misli dugo, mnogo, onda odjednom naglo)
Oslepi Ja! On zar da mi sreću zdrobi?
Onda nek je gleda, kad u večnoj tami
Bude sam lutao po rođenoj sobi,
Jaučući glasom od bola već svislim. . .
DANILO
(pošto je kralj dao pristanak; mirno)
Sad idi kraljici.
KRALj
(ipak se predomišlja)
Ne! Čekaj da smislim.
(Mesto da ode kraljici, on se istim putem kojim je i došao vraća u svoje odaje.)
(Na pozornicu dolazi Teodora Smiljac, žena Stefana, kraljeva sina. To je čedna žena od dvadeset i četiri godine, kojoj njena tatarska krv kao da nije dala ni malo strasti. Ona dolazi s dvoje dece. Sva je uplakana.)
T?ODORA
U tamnicu bačen. . . Čuh užasne reči.
Oče, šta da činim? Spasavaj što brže.
DANILO
Šta mogu?
T?ODORA
O, kako da se dželat spreči ?
Istina je da će oči da mu sprže?
DANILO
Kralj hoće.
T?ODORA
Spasavaj. Moj brat ima zlata.
DANILO
Šta mogu?
T?ODORA
Spasavaj!
DANILO
Zapovest je data.
T?ODORA
(jaukne)
Sine, moli Boga, on neka nas štiti,
Plači, sine, tvoj će otac slepac biti.
DUŠAN
(Dete od sedam godina. Ništa na njemu ne predskazuje da će on jednog dana biti ｻSilni car Srba, Grka i Bugaraｫ; počinje ｻOčenašｫ.)
Oče naš, iže jesi.. .
DANILO
O, ženo, državni mač suza ne stresa.
Zalud plačeš. Beži. . .
T?ODORA
Sve ledeno.
DANILO
Idi.
T?ODORA
?vo moga oka, evo moga mesa,
Neka gore, prže, samo on nek vidi.
DANILO
Kazna je za krivca.
(Gijom Adam i Drugi franciskanski kaluđer prelaze preko pozornice i u živom su razgovoru.)
DRUGI FRANCISKANAC
Sve priče i spletke. . .
GIJOM
(nastavlja)
Na hartiju stavi, pa pravo u Mletke.
(Oni odlaze desno onim hodnikom što vodi pored kraljičinih odaja.)
DANILO
(Prati ih pogledom i smeši se. Zatim Teodori)
Zalud mene moliš; kraljev glas je jači.
Idi, lepa ženo, i sudbinu plači!
(Ona stoji i gleda. Zdesna, iz kraljičinih odaja dolaze dva paža.)
DANILO
Kraljica dolazi?
PRVI PAŽ
Da.
DANILO
(Učini Teodori rezigniran pokret i silazi niza stepenice.)
T?ODORA
(Uzdahne i ode.)
PRVI PAŽ
(gleda za Danilom)
Večito isti!
DRUGI PAŽ
(s uzdahom)
Veći je od kralja.
PRVI PAŽ
(s detinjskom naivnošću i nešto sete)
I on paž je bio.
DRUGI PAŽ
Putevi za njega uvek behu čisti.
PRVI PAŽ
(i dalje naivan i sa mnogo tuge što i on ne može biti kao Danilo)
Kao paž vojvodskih žena slast je pio.
Kažu, kao dijak, da beše lepota,
I kralzice same ljubav su mu htele.
DRUGI PAŽ
A mi? Šta nas čeka? Služavka sirota.
PRVI PAŽ
(tužno)
I dvorkinja ružna i dadilje svele.
DRUGI PAŽ
(s dubokim uzdahom)
Nikad njega stići. . . Jer nas ljubav slama.
PRVI PAŽ
(osluškuje dolazak kraljičin)
?vo je! . . . Puna je sunčanoga plama.
DRUGI PAŽ
(tobož filozofski)
To nam reže krila.
Jadniče, voliš je. . .
Mi imamo srca!
(Prvi paž gleda netremice da se pojavi kraljica.)
SIMONIDA
(dolazi zdesna; paževima)
Zovite Danila.
(Paževi odu.)
(Simonida seda umorno na jednu stolicu. Ona je žena od dvadeset i tri godine, koja ima tako mnogo uslova da usreći ljubavlju, ali bračna tragedija je u njene još detinjske crte urezala bol nezadovoljenih želja i neodoljivo zanosan patnički izraz rane zrelosti. Tip grčki. Čelo lepo i belo, skriveno kosom kao žar usplamtelom, što je na sredini razdeljena i kao talasasta kapa obavija glavu. Ispod kose u ušima blista se krupan biser. Sjajne i krupne zelene oči sa velikim zenicama. Vrat go. Haljiia od brokata, prevučena mrežom, duboko isečena na grudma. Na nogama zlatne čarape i zlatne cipele. Oko vrata niz krupnog ćilibara. Ona sluša ozdo iz dvorišta tih šum i pesmu Prvog franciskanskog kaluđera uz mandolinu, pesmu koja je tada bila jako rasprostranjena među katoličkim epikurejcima: Vinum sit apositum morientis ori...)
KONSTANTIN
(penje se uza stepenice, lagano se privlači i trzajeizsanjarija)
Simonida!
SIMONIDA
(trgne se, pa ozbiljno)
Kneže. . .
KONSTANTIN
(i dalje familijarno)
Iskradoh se.
SIMONIDA
(oštro)
Kneže. . .
KONSTANTIN
Za sreću, za život tvoj me pogled veže.
SIMONIDA
Ćuti.
KONSTANTIN
(hvata je za ruku)
Ja te volim.
SIMONIDA
Prostak, ko i drugi!
KONSTANTIN
Volim te.
SIMONIDA
Našto mi svi govori dugi?
Odlazi!
KONSTANTIN
Taj strah ti kraljev pogled dade.
(ubedljivo)
Ta za sinove te kralj i uze.
SIMONIDA
Gade!
(uzbuđena)
Trinaest godina u jazbini vuka,
Gde večiti močar dušu ti pogrebe,
Trinaest godina bola, srama, muka,
I ko kruna svega, šta?(Prezrivo) Ljubav od tebe!
(Osmehne se.)
Tvoj otac je starac, no bar zna da voli.
A tebe zar misliš da bi htele ikad
I dvorkinje moje? — Zalud reči proli.
KONSTANTIN
(drsko)
Čekam te.
SIMONIDA
Uzalud.
KONSTANTIN
Doći ćeš mi.
(Opazi Danila i polazi.)
SIMONIDA
(za njim tiho, da ne čuje Danilo, ali i jetko)
Nikad!
(Konstantin ode, Danilo dolazi, staje pred Simonidu i kao da pita: ｻŠta ćeš!ｫ)
SIMONIDA
(bez uvoda, naglo, gledajući pravo u oči)
Ja hoću Stefana.
DANILO
Stefana?
SIMONIDA
Jest. Hoću!
DANILO
U Skoplju, u mračnom zatvoru ga eno!
SIMONIDA
Usta su mu slična čarobnome voću,
Hoću da ih pijem.
DANILO
Zar pastorka. . . ? Ženo!
SIMONIDA
Za poljubac njegov daću krunu celu.
DANILO
(opominje je)
Kraljice. . .
SIMONIDA
Zar uvek mračan,surov, ledan?
(Kad Danilo ništa ne odgovara)
Mladost moja trune u carskom odelu,
Surovost mi dvorska truje pogled čedan.
(Tužno)
Mesto igračaka, meni muž se pruža!
(Bolno)
O, kako je hladna postelja mog muža.
DANILO
Šta se mene tiče?
SIMONIDA
Za parčence krune,
Prodana sam kao tvoj Bog na Golgoti.
Kraj živih grobova da mi mladost trune.
(Spolja se čuje žagor, tiha pesma.)
DANILO
Mir. Napolju pir je.
SIMONIDA
O, ti mrski skoti:
Srbi masnih vlasi i crvena vrata
I s njima anžujska naduta vlastela,
Sav nečisti zapad večno željan zlata,
Ugri žutih zuba i majmunska čela. . .
(Očajno)
Svetlosti!
DANILO
Nema je. Svetlost je u vlasti.
SIMONIDA
Ima je u paklu Stefanove zene.
O, kako je puna ambisa i strasti.
U tom vrućem oku kb cvet život vene.
U očima tim se mrak ponoći stere,
Prah zvezda kroz koji sjaj smaragda prodre,
U njima se blista sjaj greha i vere,
Pravo u smrt vuku te zenice modre.
Iz njih struji pesma čežnje uvek zdrave,
Modro zelen otrov u njima se toči,
I blistaju gorde ruševine slave.
O, daj mi da tonem u te vruće oči!
DANILO
(hladno)
Oslepljene biće.
SIMONIDA
(Ova reč je zgrane. Ona ćuti i gleda, ne razumevajući sve.)
DANILO
(isto)
Večeras.
SIMONIDA
(pribrala se)
Avaj!Spasa.
(naglo)
Ne, ne, laž je. . .
DANILO
(surovo)
Istina je gola.
SIMONIDA
(blago)
Idi, moli, spasi snagom svoga glasa.
DANILO
(Kao kip stoji pred njom. Gleda je oštro.)
Neću.
SIMONIDA
(rešava se)
Ti si željan episkopska stola?
Dovedi ga da mu pijem pogled sveži,
?piskopstvom to će tebi da se plati.
DANILO
(kao stena)
Ne.
SIMONIDA
Noćas, dok kralj mi u vlasima leži,
Izmoliću reč da episkopat da ti.
DANILO
Ne.
SIMONIDA
Majkom Irinom zaklinjem se sada,
Arhiepiskop ćeš biti.
DANILO
(gotovo uvređen)
Ne. Ni tada.
Zar poljupci ženski da mi slavu stiču?
SIMONIDA
(besna)
Čuj, zaklinjem ti se: sam je nećeš steći.
Brzo ginu travke koje same niču.
(Njene oči su crvene, nedra se nadimlju, usne igraju, a svi udovi dršću.)
Na spisima tvojim živa ću te žeći,
Potrovaću čaše tvoje i putire.
DANILO
(mirno)
Sve što možeš, čini.
Mene lovor čeka.
SIMONIDA
Zatrću ti ime ko lažne kumire.
DANILO
Ni moja mišica, gospo, nije meka.
SIMONIDA
(kao zmija)
Bludniče, u hramu, kraj najgorih žena,
Huliš pijan Boga sred pobožne tame.
Zasut bićeš kišom kamenja i stena.
DANILO
(drsko)
Našto kriti žene? Žene dođu same.
(Truba spolja.)
Gle, počinje megdan. I on je zbog žena.
Deca! Gube glave rad ženskih ramena.
SIMONIDA
Suviše si ohol.
DANILO
Ti — suviše prosta.
SIMONIDA
Pretim ti.
DANILO
Šta hoćeš?
SIMONIDA
(oštro)
Dovedi Stefana.
DANILO
Nikad.
SIMONIDA
Šta ti hoćeš?
DANILO
(kao mramor)
Vlast!
SIMONIDA
Nije ti dosta?
DANILO
Nikad dosta nije.
SIMONIDA
Reč nek ti je dana:
Bizant vlast ti daće koliko ti treba,
Da čeličnom rukom zavladaš još čvršće.
DANILO
(nasmeje se)
Varaš se. Moj kralj je car zemlje i neba,
I tvoj gordi Bizant ispred njega dršće.
(Koo do sanja.)
Da, jedna je vera, Moć je njojzi ime,
Jedan Bog je samo, Država se zove.
SIMONIDA
Dovedi Stefana. Čim da platim? Čime?
(Naglo)
Da li želiš krunu kraljevine ove?
DANILO
(oholo)
Ne. Kralj ima krunu, a ja moć te krune.
SIMONIDA
(Gleda ga tužno. Gnev je sa njenog lica iščezao. Ona je sad opet jadno, nemoćno dete.)
Ja sam željna samo jednog srećnog dana.
O, rad čijeg greha mene sudba kune?
Smiluj se na suze, dovedi Stefana!
DANILO
(Okom koje prodire do u srž gleda je. Tišina stravična i puna predosećaja. U Danilu se javlja čovek, mužjak, no on kao da se brani.)
SIMONIDA
(Njeno zeleno veliko oko zapazilo je to. Luda, drska misao sene joj kroz glavu i u očima, još punim suza, blesne nešto novo, svetlo, moćno i smelo: Žena. Približi mu se, i drsko)
Pa hoćeš li mene?
(On se ne miče, ona prilazi.)
Na, gvubi i siši!
Vekovi put moju stvarali su, tkali,
Vizantijsko sunce sa mog oka zbriši.
Pij nedra gde zraci sunca nisu pali,
S kojih niko nije zavesu smakao.
Dršću kb bled ljiljan usred noći plave,
Ni prezreli kralj ih još nije takao.
Iz njih bije miris mirte i agave.
(Sva mu je prišla, a njena mala noga cela se vidi. Pružila ka njemu svoje blešteće ruke od mramora, a po njima igra rumena svetlost sunca koje zalazi. U požaru njene crvene kose, blešte dijamanti. — Ona nastavlja )
Hoćeš moje usne kb jagode tirske,
Sanjive, drhtave, pune sna i rose,
Hoćeš vlasi, tople ko noći misirske?
Daj da te obmotam žarom svoje kose.
DANILO
(oseća miris njene kose)
Kao greh su vruće, kb vera crvene.
SIMONIDA
U ložnici mojoj greh bije u strune
I smeje se žud kroz prozore šarene.
Po podu ćilimi od persijske vune,
Po zidu niz čudnih arabijskih šara,
S tavanica kaplje sok mirisiih trava
S rastočenom smolom bistrog ćilibara.
A puna je tica tavanica plava.
Postelja od bronze miriše i čeka.
Iz mletačkih čaša od mrka rubina
Pada tiha svetlost crvena i meka,
I nija se topaz s modrog baldahina.
(Sva zaneta, prišla mu još bliže.)
Počupaj s haljine moje tičje perje,
Skini s ruku mojih dva ahatna niza,
Nek se prospu ruže i sitno biserje,
Na grudima blesnu dva mrka tirkiza.
DANILO
(mrkim glasom, koji je već ustalasala strast)
Raskošna si.
SIMONIDA
Kopče polomi od zlata.
Na nogama mojim blistaju safiri,
Na mišici tanke zmije od ahata.
DANILO
Goriš.
SIMONIDA
Malu žišku u oganj raspiri.
(Ona ga je uhvatila za ruke. U sobu udara rumena svetlost večernja; prosula se preko njenih belih ruku, koje je Danilo grčevito stisnuo.)
SIMONIDA
Nek rumeni sedef od mojih nokata
U mišicu tvoju zarije se vrelu,
Kao plavi čelik u mramorna vrata,
Ko srebrna strela u narandžu zrelu.
(Rumen večernja udara sve jače, oboje su kao u ognju.)
DANILO
(gleda je smrvljen)
Lepa si!
(On naslanja oči na njene mirišljave ruke i sanja.)
SIMONIDA
Iz čaša od oniksa glatka,
S drškama od geme i od kovelina,
Penušavi nektar, pun blaženstvaslatka,
Pićemo u ruju ciparskoga vina,
Tad pij oči moje do rođaja dana.
DANILO
Smaragd prepun sunca i greha. . .
SIMONIDA
I sreće.
DANILO
Duboke su. . . mračne. . .
SIMONIDA
Dovedi Stefana,
On jedan u mrak taj zaroniti smeće.
(Pripila se uz Danila i lagano, sanjivo, reč po reč, tiho, zanosno, slatko )
Hajde da skršimo raskošne kondire,
I kad ispijemo zadnji pehar vina,
I kad izmrvimo biser i safire,
Ispićemo oči bezdanih dubina. . .
DANILO
(Trgne se naglo, digne oči; iz svojih ruku pusti njene prste. U njegovim očima je ona ista mirnoća, samo kao da se vide još tragovi od vatre. On kao da se maločas ponizio pred samii sobom. Sad želi da popravi grešku i rekne jedno moćno )
Ne.
SIMONIDA
(Zaprepašćena ga pogleda i osetivši da je izgubila sve, osećajući da ni celo ovo poniženje nema uspeha, rekne snažno )
Ja hoću.
DANILO
(ledeno)
Nikad.
SIMONIDA
Robe, strah te hvata.
(Njene oči blistaju kao u mlade razjarene mačke kojoj je lov utekao onda kada je htela, sladeći se, da ga uhvati noktima i kida deo po deo.)
DANILO
(mrko)
Ljubav, muške grudi, draži belih žena
Snešne su spram briga državnih i rata,
Zbitija što sudbu pečate vremena
I mrve svu sitnu sreću malih bića.
(Simonida, zapanjena, sluša njegove reči.)
Država, taj kolos moćni i krvavi,
U plaštu crvenom od krvoprolića,
Naše sitne želje zatire i davi.
(Rezignirano)
Nas odredi sudba za velika dela,
A rođena sreća zdravljena je za nas;
Mi čekamo Sutra namrštena čela,
A prosjak, sav vedar, siše celo Danas.
Mi bacamo sitnu sreću što nas zove,
Mi, deca taštine, oholi i hladni,
Naše oči sreću novih dana love.
(S bolnim osmehom)
Za trpezom punom, mi smo večno gladni.
SIMONIDA
(Ustukla i bez jedne reči sluša ga. Ovaj čovek koji je odbio čak nju, a koji je, do sada hladan kao iramor, sada odjednom otvorio srce, čini joj se kao apostol. Iz njega govori tragedija Zakona i Bol, zato ona guta svaku reč.)
DANILO
(istim mirnim glasom čoveka koji zna da je u pravu)
Mi smo kao sunca što prosiplju zrake,
Jednolika, pusta — gore sama sobom.
Mi krećemo život, reč, pancire lake
I mi, izvor moći, postajemo robom.
I s trnovim vencem smrt kad nas pogrebe
I prah zaborava naša dela zaspe,
Kajemo se što smo otisli od sebe
Čašu sreće, koju samo jednom naspe
Gospod svežim vinom.
SIMONIDA
Sad se čaša peni.
(naglo)
Čeka te, ispij je. . .
DANILO
(odmereno)
Mi piti ne smemo.
Za nas nisu dani čežnjivi i sneni.
Rođeni da zarad drugih sagoremo,
Mi, deca taštine, gladni sreće, mremo.
SIMONIDA
(Ona je slušala ove reči surove logike, no mlada krv bukne u moćnom i gromkom protestu)
Ja života tražim; dajte mi da živim!
Za leš prikovana, dok mi nedra pupe,
Zar da tražim iskru pod pepelom sivim
Kraljevih očiju što tamne i tupe?
(Snažno, kao bedna žrtva koja se otima od zamke)
Ja neću ko bedni prosjak da se grejem
Na poslednjoj iskri zublje što se gasi.
Hoću nove zublje, da svud požar vejem,
I legion zvezda da mi ljubav krasi.
(Prezrivo)
O, ti žrtvuj sreću za večna vremena;
Ja za venac trnja ne dam kitu krina.
Ja ne želim večnost— ja sam samo žena.
DANILO
(hladno)
Ti žrtvuješ ljubav, kralj žrtvuje sina,
Stefan oči svoje — ja noć tvojih draži.
SIMONIDA
(gnevno)
Čemu sve te žrtve?
DANILO
Država totraži.
SIMONIDA
(ona, večita žrtva, sva usplamti i pokušava i poslednji vatromet)
Ti ne smeš. Da li će hudi otrok smeti
Usred noći ili usred dana bela
Kraljevskoga sina dovesti i hteti
Za raskošnu cenu kraljičina tela. . . ?
DANILO
(prekida joj reč sav zgranut)
Šta hoćeš?
SIMONIDA
(srećna što ga je zbunila)
Pred vojsku prašnjavu i bednu
Sići ću i reći: ｻBi li iko hteo
Da robovsku usnu svoju, slasti žednu,
S kraljičinom spoji u poljubac vreo,
Rad usluge male, da kraljeva sina
Izbavi iz mračnih tamničkih zidina?ｫ
DANILO
(Smeje se otmeno, tiho.)
SIMONIDA
(Uvređena. Mislila je da će izazvati ljubomoru, a ne podsmeh.)
Šta? Misliš, ta rulja, što je željna svega,
Za moj jedan osmeh neće spasti njega?
DANILO
(Smeje se.)
SIMONIDA
Ta reč te ne peče?
DANILO
(s tihim i drskim osmehom)
Rulja čeka. Idi.
SIMONIDA
(Stoji pred ljim neodlučna, krši ruke.)
DANILO
(kao da veli: ｻZalud sve.ｫ)
Još noćas će, gospo, glasnik poslat biti.
(Sleva dolaze dva kraljeva paža. Za njima ide kralj, koji se svakako uputio u kraljičine sobe, no čim vidi Danila i Simonidu, zastane. On je u drugom, raskošnom odelu.)
DANILO
Spreman si za Sabor, kako mi se vidi,
Jer pun znak kraljevstva odeću ti kiti.
Šta smisli da činiš?
KRALj
Čini šta se mora.
DANILO
(Pokloni se i ode desno hodnikom.)
KRALj
(da paževima rukom znak da odu, pa onda ljubomorno Simonidi)
Šta ćeš s ovim?
SIMONIDA
(zbunjena)
Ne znam.
KRALj
Lažeš. Svi me lažu.
Ja sam slamka usred pomamnog vihora,
Lutak kome lice smešnom bojom mažu.
Da. Ti si me sita.
SIMONIDA
Kralju.
KRALj
Jeste. Sita.
Sed sam, star, nemoćan? (Ljut.) Još ja imam krvi,
Slavoljublje moje još se grehom pita
I moj ratni paloš još ume da mrvi.
SIMONIDA
Kralju moj.
KRALj
Zar misliš moj se lovor suši?
Ako nema ognja, još će biti dima,
A on štipa oči i davi i guši.
Gde su ti vragovi? Teško, teško njima!
SIMONIDA
Kralju moj. . .
KRALj
Čelične namestiću brave,
Skriću te da sunce put ti ne ispeče,
Ni meseca zraci da ti kosu plave,
Ni ponoćni vetar da ti ljubav reče.
SIMONIDA
(kao jadno, ranjeno dete, željno materinske ljubavi)
Daj mi časak sreće.
KRALj
Daću ti cekina,
Odeće od zlata za te ću da skujem,
Daću ti robinja i tica i vina,
A hoću da samo moje ime čujem
Iz tih malih usta, rasečene trešnje.
SIMONIDA
(razočaraia)
Mrtvi su cekini!
KRALj
O, gde bih te skrio?
Što sedine više, svet mrzim sve bešnje. . .
(Naglo)
Danilo pogledom telo ti je pio. . .
SIMONIDA
(trgne se)
Kralju. . .
KRALj
Ja ga mrzim jer Sabor sve može,
A taj glupi Sabor reč njegova vodi.
Našta moja kruna, kad se crvi slože,
I u njinoj glavi kad se mržnja rodi?
Taj kaluđer crni!
SIMONIDA
Ubij ga.
KRALj
Da. Ubij!
On mi dela slavi i za večnost piše.
Smrvi ga! Tad ime za večnost izgubi.
A kako? Njegovim dahom presto diše.
Ne smem, jeste, ne smem. On mi glavu drži,
On mi krunu čuva. Kako ga se gnušam!
SIMONIDA
On hoće Stefanu zenice da sprži.
KRALj
(prasne)
Zar iz tvojih usta to ime da slušam?
Moj sin te opio!
SIMONIDA
(uplašeno)
Mužu moj. . .
KRALj
Ti moliš?
Ti mu tražiš spasa, zmijo otrovana. . .
SIMONIDA
Kralju moj.
KRALj
Bludnice, moga sina voliš?
Neka ga oslepe!
SIMONIDA
Ja mrzim Stefana!
KRALj
I da sav se Tartar protiv mene digne
I Gospodnje munje nada mnom zatutnje,
Da znam da će duša u ad da mi stigne,
Ne bih utišao gnev očinske ljutnje
I nesinu podlom oproštaja dao. . .
SIMONIDA
Kralju?
KRALj
I kad zinu prazne očne duplje
U bogalja što je tuđu sreću krao, —
Hoćeš li tad hteti te dubine šuplje?
SIMONIDA
(užasnuta)
Vaj!
KRALj
(viče)
Nek iskopaju, ne da ih oslepe!
Nek zadršću nedra u svetine glupe;
Još hoću da mravi ispred mene strepe,
Mada strele moje, zarđale, tupe
I mačevi trunu i zastave rata
I u manastirskoj mru vojvode senci
I nemi rzanje ubojnoga hata:
Još su sveži moji lovorovi venci.
(Stane, naglo otisne misli.)
Ne, dosta s Državom, tom ikonom lažnom.
Prazna je sva slava. Svi moji ratnici
Zahvale su našli u grobljištu vlažnom. . .
(Očajno)
O,kako smo bedni!... Patnici, patnici! . .
(Važno)
Zato greh ti praštam.
SIMONIDA
A našta mi? Našta?
KRALj
U tvom dečjem oku punom čedne laži,
Kad zbacim prah krune i krvava plašta,
Odmora grad mojih ruševina traži.
(Gleda je dugo.)
O, kako si lepa!
(Seda i gleda je sanjivo.)
A ja sam umoran.
Već unuci moji mač ubojni nose.
Ugasle su zvezde, vidik mi sumoran,
I jesenje lišće vetrovi mi kose,
A ja još sam željan sunca i zenica.
Sramota me, sed sam, a grehom se dojim.
(Zaneseno)
Bela si ko jato mladih, belih tica,
Kao belo inje na kosama mojim. . .
(Iz sanjarije ga prekida Danilov ulazak.)
DANILO
(nosi u ruci zamotuljak hartije)
Glasnik već je poslat i ka Skoplju hita,
A ovaj list nek se Saboru pročita:
(Razvija hartiju i čita)
ｻKraljevstvo nam željno tišine i reda
Sin bunom potrese. Višnji sreće dade
Te bezumni sin nam ne učini vreda.
U naše nam ruke kao krivac pade.
Kad na roditelja bezumnik se diže,
Ko sin Psalmopevčev, i zaveru kuje,
Tad Gospoda gnevi i kazna ga stiže:
Sin u ocu mora Gospoda da štuje.
— Milostivo uvek kraljevstvo je naše.
Nad krivcem je kaznu preblagu izreklo,
Samo da se drugi buntovnici plaše,
Grešno delo od njih da ne bi poteklo.
— Glasnik Skoplju hita. Jutrom dan kad sviće,
Sa porodom svojim, a što može brže,
Sin nam grešni prognan do Bizanta biće,
A noćas će oči da mu vatrom sprže.ｫ
KRALj
(ponavlja mahinalno)
Oči da mu sprže. . . (Trgne se.) Pa ipak. . .
DANILO
Kralj budi.
KRALj
(ne sluša ga)
O, hoće li jedna varnica kad kresne
Pasti u zenicu roditelju, Judi,
Da tu mržnjom kao ratna smola blesne?
I hoće li zadnji gled, upravljen meni,
Tražiti da vidi oko svoga oka?
(Došao je zbunjen do prozora i pogleda kroza nj.)
Avaj! ?no glasnik hita sav u peni,
Deset koplja skače u četiri skoka.
Ala juri. . . juri. . . hita u noć dublje. . .
Čujete li, strašnu kletvu sin mi šalje?
Stoj! (Očajno) On hita, juri, sve dalje,
(Još očajnije) sve dalje. . .
(Na pozornici je jak sumrak. Kralj i dalje stoji kraj prozora i viče)
Magla već ga skriva. . . Mene mozak peče!
Stoj, jer ponoć nosiš, a ne svetlost dana. . .
Ne kuni! ne kuni! . . . Sabor tako reče.
Smiluj se; zar malo na meni je rana?
Stoj, vrati se, vrati. . . Avet dvorcem kruži. . .
Presto moj se ljulja. . . Izdale me straže.
Laže vesnik, laže! On Satani služi.
(Očajno)
Vratite ga!
(Poleti natrag i spazi Danilo koji stoji nem i hladan kao oličenje surovog zakona. Slomljeno)
Beše.
DANILO
(odmereno i kao stena)
To potomci traže.
KRALj
(kao sumanut gledajući samo u jednu tačku, govori jednim tempom)
Jest. Ti u utrobi majčinoj što gmižu,
Ti hoće da žive! Njina reč nas plaši.
I nesite želje njine do nas stižu.
Da. Ti mali crvi kraljevi su naši,
(Gotovo rezignirano)
Jer spomen potomstva od svega je draži.
(Očajno, besno)
Vaj, kad bih mogao budućnost da zderem!
DANILO
(Za to vreme je došao do vrata od Saborne dvorane, otvori ih, zagledao unutra i pošto ih zatvorio)
Sabor čeka.
KRALj
(mirno)
Sad ću dok istinu sperem,
Da mi licem blesne stari osmeh laži!
(Kralj ode naglo u svoje sobe.)
SIMONIDA
(Za sve vreme je kao ukočena, izmrvljena žrtva sedela i gledala nemo kako se smrkava.)
(Dva paža unose dve sveće i odlaze. Od ovih sveća smtlost je jedva vidna i dvor neosvetljen bedan je. Sad se vidi sva istina reči Teodora Metohita, kojom je karakterisao tadašnji srpski dvor, gde se ｻpokušalo peške nadietanje s lidijskim dvokolicama, ali se ipak nadmetalos)
DIMITRIJ? i KONSTANTIN
(Dojure uza stepenice, usplahireni, i to jedan desno, drugi levo od velikog srednjeg prozora. Kad se vide, zagledaju se.)
DIMITRIJ?
Šta? Stefan oslepljen?
KONSTANTIN
Kakva je to zamka?
DIMITRIJ?
Ko je sad na redu?
DANILO
Strah vas je od toga?
Šta ja mogu znati, ja ništavna slamka,
Smerni knjigopisac?
SIMONIDA
(revoltirano)
Kralj, tako mi Boga...
DANILO
(Sav se zgrane pri pomisli da će Simonida izdati. U glavi vidi sav užas i sramotu i zato naglo pritrči, tobož da joj popravi odeću.)
Kraljice, dopusti, taj svileni nabor.
(Tiho njoj)
Čuvaj PONOS! Ćuti! (Vraća se onoj dvojici.)
(Truba.) Mir, počinje Sabor.
(Sleva se pojavljuje kralj s krunom i bagrenicom. Konstantin i Dimitrije pogledaju se, istrče dole, svaki za svoj račun. Kralja prate paževi i otroci sa svećama i kopljima Truba! — Vrata se od Saborne dvorane otvaraju i na njih ulazi Kralj. Danilo ga prati. Otroci i paževi ulaze za njima i saborska vrata se zatvaraju.
Na pozornici i dalje samo one dve sveće bacaju slabu svetlost. Simonida dotrči do saborskih vrata. Tajac. Staje uz ogradu stepenica i sluša kako se kroz noć jedva čuje tiha muzika mandoline i glas franciskanskog kaluđera: Vinum sit apositum.)
(3 A V E S A )
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.
|