Кратовац Радоња и Јемин Карајлија[1]
Вино пије Кратовац Радоња,
Са Турчином Јемин Карајлијом,
Кад се они поднапили вина,
Онда вели Јемин Карајлија:
„О Бога ти, Кратовац Радоња, 5
„Кол'ко има одавде до Новог?“
Ал' беседи Кратовац Радоња:
„Лошу коњу и лошу јунаку
„Има ићи за три обданице,
„А меника и мом каравранцу; 10
„За дан отић' и да натраг дођем!“
Ал' беседи Јемине Турчине:
„Не будали, Кратовац Радоња!
„Ако-ли ти мени за дан одеш,
„За дан одеш и натраг ми дођеш; 15
„Ево теби моји бели двори,
„И ево ти ризнице и благо,
„И ево ти коњи са пајвана,
„И ево ти була за слушкињу,
„А најпосле на мејдане главу!“ 20
Ал' беседи Кратовац Радоња:
„Хоћеш дати, Јемине Турчине,
„Хоћеши дати, што си обрекао?!"
Одговара Јемине Турчине:
„Хоћу, Раде, што сам обрекао, 25
„Све ћу теби право издавати!“
Ал' беседи Кратовац Радоња:
„О Бога ти, Јемине Турчине,
„Ако ти ја там' за дан не одем,
„Там' не одем и натраг ти дођем: 30
„Ево теби моји бели двори,
„И ево ти ризнице и благо,
„И ево ти коњи са пајвана,
„И ево ти моје верне љубе,
„Верне љубе Колошварке Маре, 35
„Које љепше у Крајини нема,
„И најпосле на мејдане главу!"
Ту се они лепо окладише,
У оклади и вино попише.
Кад је зору опазио Раде, 40
Скочи Раде, оде двору своме,
Баш од оног двора Турчиновог,
Па он буди Колошварку Мару:
„Душо моја, Колошварка Маро,
„Устај, душо, ја сам с окладио, 45
„У оклади и вино попио,
„У оклади тебе сам попио,
„И попио наше дворе беле;
„Устај, душо, Колошварка Маро,
„Па ми седлај доброга коњица, 50
„Да ја идем у Новога бела!“
Цикну Мара коно гуја љута:
„Бог т' убио, Кратоња Радоња!
„Када пијеш у окладу вино,
„Што ти мећеш мене и коњица?" 55
Па му седла вранца, каравранца,
Сребрним га седлом оседлала,
А сребрном уздом зауздала.
Па се спрема Кратовац Радоња,
Па се вину преко поља равна, 60
Канда эвазда преко неба пређе.
Играјући Овчар поље пређе,
Играјући Ђерман гори дође,
Играјући Просечке планине,
Играјући Просечку планину, 65
Играјући Санџар земљи дође,
Играјући Санџар земљу пређе,
Играјући под Новога дође,
А под Новом бељарице младе,
Оне беле пребијело платно. 70
Божју им је помоћ називао:
„Божја помоћ, моје сестре драге!“
- „Бог ти дао, незнана делијо!“
Ал' беседи Кратовац Радоња:
„Бога вама, моје сестре драге, 75
„Је-ли вик'о оџа на џамији,
„Је-л', звонило подне у Новоме?“
Ал' беседе бељарице младе:
„Не будали, делијо незнани,
„Јоште нема ни ручано доба![2]80
Овде, Раде, у Новоме белом,
Код Турчина Осман-аге старог;
„Пију вино и ужину лепу!“
Па ти иде Кратовац Радоња,
Он ти иде Осман-аги старом 85
И узима злаћану јабуку,
Од Турчина Осман-аге старог,
Па усједе вранца, каравранца,
Играјући кроз Новога прође,
Играјући Санџар земљи дође, 90
Играјући Санџар земљу пређе,
Играјући просечкој планини,
Играјући просечку планину,
Ал' му суст'о вранац, каравранац.
Одседе га Кратовац Радоња, 95
П' онда заче сузе прољевати,
И овако кроз сузе бесједи:
„Јао моје и сребро и злато,
„Јао моји сребрни дворови!“
Бог нанесе сремске кириције, 100
Они Раду здраво упитају:
„Шта је теби, делијо незнана,
„Шта је теби, те сузе прољеваш?"
Одговара Кратовац Радоња:
„Не питајте моја браћо драга, 105
„Ево ми је коњиц посустао,
„Па не могу нит' тамо, нит' амо!“
Ал' бесједе сремске кириције:
„Не будали, делијо незнана,
„Лати твоју свилену мараму, 110
„Па га бриши и десно и лево,
„Натири му гриву над очима,
„Натежи му увa oбaдвија,
„Поводај га и тамо и амо,
„Коњиц ти је воду замануо, 115
„И на то је он ти посустао."
Кад је Раде разумео речи,
Он извади свилену мараму,
Брише свога вранца, каравранца,
Натире му гриву над очима, 120
Натеже му увa oбaдвија,
Поведе га и тамо и амо,
Коњиц му је воду пропустио;
Сину длака као сунце јарко.
Па се маша Кратовац Радоња, 125
Па се маша у свилен-џепове,
Па извади шест стотин' дуката,
Па дарива сремске кириџије:
„Најте, браћо, напите се вина!“
Играјући Ђерман гори дође, 130
Играјући Ђерман гору пређе,
Играјући Овчар пољу дође,
Играјући Овчар поље пређе,
Играјући под Кратово дође.
Ал' се шеће Јемине Турчине, 135
Испред двора Кратоња Радоње,
Па он виче Колошварку Мару:
„Душо моја, Колошварка Маро,
„Намешћај ми мекану ложницу,
„Да се млади, двоје ваљушкамо, 140
„Нема твога господара Раде!“
Истом Турчин у рјечи бијаше,
Ал' ето ти Кратовца Радоње.
Ал' беседи Јемине Турчине:
„Курво, кучко Кратовац Радоња, 145
„На путу се коњи не мјењају!“
Лати Мара свилену мараму,
Она брише вранца, каравранца,
Сину длака као сунце јарко.
Нема куда Јемине Турчине, 150
Поврати се своме двору бјелу,
П' онда даје коње са пајвана,
И он даје ризнице и благо,
И даде му пребјеле дворове,
И даде му Јемине Турчину, 155
Своју булу за вјерну слушкињу.
Не ће Рада булу да узима,
Него трза сабљу из корица,
Па погуби Јемина Турчина,
И освоји Јеминово благо. 160
После тога Раде пролазио,
По бусији Турке разбијао,
Од Турака отимао благо,
Испод јела пијо, вино хладно,
А са Маром пород породио, 165
До две ћери и седам синова,
Миле ћери за господу дао,
А синове жени од господе!
