О ђевојко, дуго боловала!
Пуно ти си мене наварала:
„Данас сјутра, ја ћу поћи за те.“
Па најпосле пође за другога,
Да за кога не бих ни жалио, 5
Но за мога дућаном комшију,
У махалу за јарана мога.
Мене јаран зове у сватове:
Једни јади у сватове поћи,
Једни поћи, а други не поћи; 10
Ак' не пођем, ја не виђох драге,
Ако пођем, нагледах се драге.
Хоћу поћи, да нећу ни доћи.
Те јарану у сватове пођох,
Метнуше ме, даје ђеверујем, 15
Прстен мећем, за руку је стискам,
Дувак мећем, а на уво шапћем:
„О ђевојко, једна невјернице!
„Камо вјера'? да би те убила!
„Некада ти тврда вјера бјеше, 20
„А садти је мекша од памука.“
Она мене шапћућ' одговара:
„Ја ти, Јово, томе крива њесам,
„Но је мене мајка силом дала,
„Ако ћеш ме, вод' ме двору твоме, 25
„Али сада али икадаре.“
Узе Мару за бијелу руку,
Одведе једвору бијеломе.
Бјежи Јово пољем широкијем;
Кад то виђе млади ђувегија, 30
За њом трче, а из грла виче:
„Врати мене лијепе ђевојке!“
Одговара челебија Јово:
„Врат' се натраг, млади ђувегија!
„Отпријед је цура моја била.“ 35
Па је води двору бијеломе,
За себе је Јово привјенчао,
Лијеп пород изродио ш њоме:
Двије ћери и четири сина.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 318-319.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 128-130.
