Ко ли ’но се брдом шеће?
Није л’ когод рода мога,
Да поздравнм милу мајку;
Нек ми секе не удаје,
За пушћенца, за удовца, 5
У матере за јединца.
У јединка зла је мајка
С’ вечер’ воду pрољевала,
Прахом кућу посипала,
Своје коне дозивала: 10
„Од’те, од’те, коне моје!
Од’те, внд’те, ’диве наше
Како ј’ 'дива неваљала:
Снноћ воде не дон’јела
Јутрос куће не помела.“ 15
Свекар вели: „удрите је!“
А свекрва: „убите је!“
Заовице: „натјерајте!“
Дјевер сједи те бесједи:
„Немојте ви ’диве наше, 20
Наша 'дива млада, луда
Млада, луда, неумјетна.“
Стаде клети млада ’дива:
„О мој свекре, жив ми био,
И на ћабу отишао, 25
Куда људи, сви одлазе,
Своме двору не долазе. —
Свекрвице, жива била
Од суботе до неђеље,
У недиљу у ледину, 30
Заовице, жива била
Жива бнла, па с’ удала
Преко мора сто конака,
Ђе ти браћа не долазе,
Твога гласа не доносе. — 35
Ој дјевере, жив ми био!
Те се добро оженио
Баш ако ћеш секу моју
Секу моју прију своју...
Нек је даје к'о и мене, 40
К’о и мене у дјевере,
У мене су три дјевера:
Кад ја пођем своме роду,
Један дјевер коња седла,
Другн дјевер узду носи, 45
Трећи дјевер у род води,
Свекар сједи те бесједи:
„Ајде, ајде, снахо моја!
Ајде, ајде, дико моја!
Када будеш близу двора, 50
Близу двора матсрина,
Ти узгрни муз доламу,
Нек се сјају сјајне паре,
И на коњу сјајна узда,
Нека рекну твоје друге; 55
„Нуто вид'те наше друге!
„Благо селу у коме је,
„Оној кући у којој је.““
