Ко зло чини, нек се добру не нада
(Из Херцеговине)
Разбоље се Нушковићу Вуче,
Првих дана поста великога,
Пак болова седам годиница,
Нити море живјет’ ни умрнјет’.
Кад изишло седам годиница, 5
Проговара Нушковићу Вуче:
„О чу ли ме, моја стара мајко!
„Ти направи дрвена носила,
„Пак ме тури на носила, мајко,
„Однеси ме на вишу планину, 10
„Ђе н’ имају двије раскрснице,
Једна десно, а друга лијево;
„Туд’ налази зв’јерка свакојака,
„Туд налазе срне и кошуте,
„И љељени високе дивине, 15
„Тури мене на високу траву
„Остави ме на планини мајко,
„Не би ли ми срећа донијела,
„Да наљезе јелен, јал’ кошута,
„Да ме дигне на розима, мајко, 20
.Не бих ли се с душом растануо;
„Јали мрки из планине вуци,
„Не би ли ми истргали т’јело,
„Више мајко живјети не могу.“
Па да видиш Нушковића мајке, 25
Све прољева сузе низ образе,
Док направи дрвена носила,
Пав метнуше Нушковића Вука,
Однесоше на вишу планину,
Ђе н’ имају двије раскрснице, 30
Једна десна а друга лијева,
Пак турише Нушковића Вука,
Турише га на зелену траву;
Пак се врати Нушковића мајка,
Она оде својој танкој кули, 35
Оста јадан на нланини Вуче.
Тако стало но године дана;
Кад изишло по године дана,
Подиже се Нушковића мајка ,
Пак изиђе на вишу планину, 40
Да укопа кости Нушковића,
Кад то јечи Нушковићу Вуче,
Њега не ће јелен ни кошута,
Нити мрки из планине вуци.
Кад опази Нушковића мајка 45
Стаде бјежат’ стрмо низ планину,
Опази је Нушковићу Вуче,
Јадно виче кроз гору зелену:
„Зар ћеш мене, да оставиш мајко?
„Мене не ће јелен ни кошута, 50
„Ни ти мрки из планине вуци,
„Врат' се мени, моја мила мајко!
„Носи мене мору дебеломе,
„Тури мене мору на обалу
„Не би ли ме рибе опазиле, 55
„Не би ли ме прождирале жива.“
Поврати се Нушковића мајка
Кад на Вуку шаровите гује,
Кроз кости му трава проникнула,
А по њој се џилитају гује, 60
На перчину љето љетоваху,
Под пазухом зиму зимоваху.
Од тога се препанула мајка,
Пак узеше на носила Вука,
Однесоше мору на обалу. 65
Тако стало по године дана,
Ал’ га не ће рибе прождирати.
Кад изађе по године дана,
Подиже се Нушковића мајка,
Да обиђе Нушковића Вука, 70
Хесабљаше да је преминуо,
Кад то јечи Нушковићу Вуче,
А по трави преметаше главу,
Опази га остарјела мајка,
Пак побјеже од мора сињега 75
Опази је Нушковићу Вуче
Јадно виче са обале мора:
„Поврати се, моја стара мајко!
„Узми мене на бијеле руке,
„Носи мене Филендару цркви, 80
„Прексутра је света неђељица,
„Неђељица и васкрсеније,
„Не би ли ме причестили мајко,
„Причестили и исповједили.“
А кад зачу Нушковића мајка, 85
Она цивну као гуја љута:
„А мој сине, Нушковићу Вуче!
„Мореш ли ми пребољети, сине?“
Па га узе на бијеле руке,
Донесоше дрвена носила, 90
Пак метнуше Нушковића Вука,
Право носе Филендару цркви.
Кад дођоше Филендару цркви,
Служила се часна литурђија;
Служила се и одслужила се. 95
Када они донесоше Вука,
Од њега се затворила црква.
Кад опази проигумне Саво,
Проговара игумане стари:
„Бог т’ убио Нушковићу Вуче! 100
„Ајде брже, од бијеле цркве!
„Од тебе се затворила црква,
„Овђе теби испов’једи нејма,
„Ти се никад причестит’ не мореш.“
Проговара Нушковићу Вуче 105
„Господине игумане стари.
„Ако мене причестити не ћеш,
„.Ја те молим, испов’једи дај ми.“
Проговара игумане стари.
»Бог т’ убио, Нушковићу Вуче! 110
„Казуј болан, шта си учинио?"
Проговара Нушковићу Вуче:
„Господине, игумане стари!
„Ја сам пуно јада учинио,
„Ја сам чету по планини вод’о, 115
„Господине, за седам година,
„Када наста седма годиница,
„Љето прође, Митров данак дође,
„У планпни мене снијег нађе,
„Са мојијех тридесет хајдука, 120
„На нама се смрзоше хаљине,
„Живијем се очи затворише,
„Један другом одговора нејма,
„Ја повиках грлом бијелијем:
„„Браћо моја, тридесет хајдука! 125
„„Није л' мајка родила јунака,
„„Јали сека брата одгојила,
„„Код мене га данас догодила,
„„Да наложи огањ ватру живу,
„„Да јуначко огријемо т’јело? 130
„Ту не има дрва ни камена,
„Не може се ватра наложити.
„Када се ја виђех на невољи,
„Ђе не имам у чети јунака,
„Ја сам срцу гајрет учинио, 135
„На пушкама цијеп’о кундаке,
„Те сам живу ватру наложио,
„Те јуначко огријасмо т’јело.
„Пак отален на ноге скочисмо
„И пођосмо низ вишу планину, 140
„Док нађосмо у Дервенти цркву
„И у цркви тридест калуђера,
„И четрест ђака и момака,
„Пак ја њима божју помоћ дајем,
„Сва ми браћа прихватише здравље, 145
„И ту наске добро дочекаше,
„И живу нам ватру наложише,
„И јуначко огријасмо т’јело;
„Донесоше пива и једива,
„Сваки писмо, док се напојисмо, 150
„А када се напојисмо пива,
„Те нам винце удари у лице,
„Пак од свашта собет отворисмо
„А највише о добру јунаштву,
„Заметнусмо игру свакојаку, 155
„А хајдуци, крвави јунаци,
„Бацају се маља и камења,
„Скакују се скока из ћустека:
„Док изађе ђаче самоуче,
„Претури нам маља и камена, 160
„Прескочи нам скока из ћустека.
„Мени врази мироват’ не дају,
„Већ одбацих кадифли доламу,
„А потурих пушку пафталију,
„Па прескочих скока из ћустека, 165
„А пребацих маља и камена,
„Пак посјекох ђака самоука.
„Ударише из горе хајдуци,
„А хајдуци, као горски вуци,
„Посјекоше тридест калуђера, 170
„И четрест ђака и момака,
„Поробисмо намастира цркву,
„Однесосмо небројено благо;
„Ту сам много јада направио."
Још говори игумане стари: 175
„Бог т' убио, Нушковићу Вуче!
„Казуј болан, шта си учинио!“
Господине, игумане стари!
„Како ћу ти јаде казивати?
„Али ваља много казивати, 180
„Јер другчије умријет’ не могу:
„Ја сам седам обљубио кума
„А три снахе прије браће своје,
„Никад Богу испоравит’ не ћу,
„Ни виђети лица божијега." 185
Проговара игумане стари:
„Бог т’ убио, Нушковићу Вуче!
„Казуј болан, шта си учинио!“
Проговара Нушковићу Вуче:
„Сватима сам скудио ђевојку." 190
Проговара игумане стари:
„Еј, несретни Нушковићу Вуче!
„Сваки би се јади опростили,
„Али тога опростит’ не могу.
„Није лако срећу затворити 195
„Ни сватима скудити ђевојку,
„Што се моли Богу до вијека
„Да добије срећу за вијека,
„Радује се суђенику своме:
„Ти се тога остајат’ не мореш. 200
„Хоћеш ли ти мене послушати?
„Мореш устат’ на ноге високе,
„Пак отиди у нову чаршицу,
„Те ти узми цијел товар праха,
„Цијел товар мркога барута 205
„Који пали топе и кумбаре
„И узима земље и градове,
„Па донеси на поље широко,
„И наспи га на једну камару,
„Поклони се пребијелој цркви, 210
„Па на барут лези на постељу
„А запали су четири стране,
„Онда ће се теби опростити."
Када зачу Нушковићу Вуче,
Он отиде у нову чаршију, 215
Па донесе цијел товар праха,
Донесе га на поље широко,
Па све сасу на једну камару,
Пак је срцу гајрет учинио,
И ето га до бијеле цркве. 220
Кад он дође пред бијелу цркву,
Опет с’ од њег’ затворила црква;
Њему вели игумане стари:
„Бог т’ убио, Нушковићу Вуче!
„Ти нијеси показао гријех, 225
„Кажи болан, шта си учинио?“
Проговара Нушковићу Вуче:
„Господине, игумане стари!
„Што сам знао све сам исказао,
„Господине, игумане стари! 230
„Лако теби показат’ не могу:
„Кад смо тамо поробили цркву,
„Уљегосмо у прве ћелије,
„Док нађосмо позлаћена врата,
„Обијаше, обит’ не могоше, 235
„А кад се ја виђех на невољи,
„Ја потегох тешку топузииу,
„Те саломих на олтару врата,
„Нађох сандук од сухога злата,
„Пак на кубе затворен бијаше, 240
„Ја хесабљах готовина благо,
„Па потегох тешку топузину
„И саломих од злата сандука;
„Ту ја виђех страшно виђеније,
„Ту не нма блага готовине, 245
„Него бјеху божји праведници
„Света Петка и света Неђеља;
„Света Петка ту косу чешљаше,
„А Неђеља мене кунијаше:
„„Бог т’ убио, Нушковићу Вуче! 250
„„Ти се скоро разболио Вуче,
„„Први данак поста великога,
„„Пак болов’о седам годиница,
„„Нити мог’о живјет’ ни умр’јети,
„,По свијету тражио лијека, 255
„„Пак ти ниђе не нашао л'јека,
„„Док не дош’о Филендару цркви,
„„Онђе ћеш се излијечит’ Вуче,
„„Излијечит’ осме годннице."
Кад он таке испов’једи каза, 260
Тад уљезе у бијелу цркву,
Те цјелива крсте и иконе
И ћивоте по бијелој цркви,
Пак се врати из бијеле цркве:
Ето Вука на поље широко, 265
На баруту направи постељу,
Наслони се дуго и широко,
Па удари воштане фитиље; .
Господари народ повратише,
Повратише низ поље широко: 270
„Страњујте се, не пржите т’јело!“
Док баруту ватра додијала,
Букну пламен су четири стране,
Диже Вука небу под облаке,
Никад ништа вратит’ се не може, 275
Него десна до рамена рука,
Она паде пред бијелу цркву
И она се посветила, кажу.
Давно било, сад се спомињало,
Но велимо, да се веселимо. 280
