Коњ и зоље

Коњ и зоље
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Добар коњ на војсци убијен — почне трунути. Залегу се у њему зоље, које кад начну из њега излетати, хвалећи се међу собом почну беседити: „ О чуда преко чуда! каквога смо ми славнога poдa!” Недалеко одатле пчела, облетајући цветове и собирајући мед, чује то, и зујећи одговори им: „Боље би вам било знати шта сте ви, а не откуда сте произишле.”

Наравоученије

Нека се нико не хвали с благородством својих старих који није наследио оне исте добродјетељи и преимуштества чрез која су његови претки благородство заслужили. Предивно сверх овога говори Италијанац:

Folle, tu vanti nobiltà in vano,
Se tuoi castumi sono da villano!

Лудо, ти се с благородством поносиш залуду,
Кад нарав имаш орјатску и худу!

Од простога рода, воспитанија и состојанија људи не могу се очекивати ни изискивати такова качества какова правично и неотложно изискују се од благородних и имућих родитеља рођених, који су имали начин и средство благородно воспитати се, научити и просветити, и у којима малене погрешке против благопристојности и благонаравија за велике се вмењавају. Да се бедни сиромах превари за неколико грошића, или ако ће и дуката, лагати и худо поступити, то, премда се његовом неваљалом воспитанију и бедности приписује, ништа мање с тим извјетом закони граждански нису задовољни, но хоћеду — и право хоћеду — да се такови по достоинству накаже и научи памети. А кад се нађе ко благородан и имућ да лаже и худо поступа, ту се сасвим види худородно и од блата срце; и толико је веће срамоте и наказанија такови достојан колико не само што себе бешчести него и поштено и славно име својих родитеља и дедова очрњава.

Ко мисли да је зато благородан и у општеству отмјенан, да му је слободније против сваке пристојности, и ако би упркос чесности и законом, необуздано поступати, с таким ваља управ у хоспитал; и ово је најмехче и најслађе што му се изрећи може, које он себи за велико поштење мора држати.

Закон граждански мудро је установио да се за велике заслуге к отечеству не само заслужени отечества синови но и породи њихови „от рода в род” благородством обдаривају и прослављају, за возбудити чрез то витешку и саму времену смерт за бесмертије себи вмењајуштују добродјетељ. Али при свем овом похвалном установљенију не ваља никада с памети сметати да је закон јестествени, а то јест закон божији, далеко старији, мудрији и совершенији од закона гражданскога, и ово је закон вечан: да се свашто и сваки толико цени колико ваља и вреди, ни мање ни више.

Нашто су оним последњим, иштећеним и порабоштеним Атинејцем и Македоњаном прва њихових старих витештва и добродјетељи разве на већу срамоту и уничиженије служиле? О овом би се много дало беседити; но прво, што паметну је мало доста, а друго, намеравајући, ако ми бог дарује живот, на идуће лето великих и знаменитих људи накратко историје издавати, онде ће се у сами примери о подобној материји више видити, зато сад довољно. Толико, и из овога свак добро види да је величајте нужде дело, најпаче благородној и поглавара деци пристојно воспитаније давати, и њих из прве младости к трудољубију, к науци, к благородном мударствованију, к свакој чесности и добродјетељи путеводствовати и приобичавати.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.