Коњ зеленко росну траву пасе,
По час пасе, по два прислушкује,
Гдје кадуна милу мајку куне:
„Бог т' убио, моја мила мајко,
Која си ме за Османа дала! 5
И мени су јади додијали
Све перући крваве хаљине,
И синоћ сам доламу опрала:
У џепу му десеницу нађох,
А у другом ситну плетеницу. 10
Ја бих рекла, ја бих се заклела:
Десна рука мог је брата Муја,
Плетеница моје сестре Фате!"
У ријечи, у којој је била,
Док закуца халка на вратима: 15
„Отвор' врата, Османбеговице!"
Искочила, врата отворила,
Кад то слуга миле мајке њене.
Говори јој слуга материна:
„Селам ти је учинила мајка, 20
Да ти идеш њојзи на весеље:
Муја жени, а Фату удаје,
Да не носиш ништа од дарова,
Бугарсије и морског сафуна."
Припе печу Османбеговица, 25
Пипе печу, пригрну фереџу:
Она оде пољем зеленијем,
Она дође двору бијеломе
И отвори од авлије врата,
Кад јој мајка сједи на авлији. 30
Она грозне сузе пролијева:
„Моја мајко, дуго јадна била,
Како мени и Мујо и Фата?"
„Моја кћери, изађи на кулу —
Ено Муја под алај-бајраком, 35
Ено Фате под пурли дуваком!"
Она оде уз бијелу кулу,
У шикли је собу улазила,
До кољена у крв угазила:
Кад јој заклан и Мујо и Фата. 40
Ничице је црној земљи пала
И цикнула кано љута гуја:
„Што учини беже, Осман беже?
Авај мени, црној кукавици,
што ми смаче и Муја и Фату — 45
Рад’ мираза, јади те убили,
Џехенем ти бог у мираз дао!"
Како пала, више не устала.
Скочила је остарјела мајка,
Сакупила буле и кадуне, 50
Сакупила хоџе и хаџије
И укопа троје дјеце своје.
