Коња кује Хаџи Малић Бего,
Долази му Авдага дијете.
Говорио Хаџи Малић Бего:
»Чујеш ли ме, Авдага дијете,
Да идемо на студен водицу, 5
На води је бјелогрла Фата«.
Говорио Авдага дијете:
»Прођи ме се, Хаџи Малић Бего,
Какав сам ја синоћ сан уснио,
Кад би знала моја мила мајка, 10
Не б’ ми дала ни у дућан доћи,
А камоли на студен водицу.
Какав сам ти синоћ сан уснио:
Мој се ђого по мезету вода,
Моје пушке по мезету носе, 15
Мој се калпак по мезету носи!«.
Опет вели Хаџи Малић Бего:
»Прођ’ се тога, Авдага дијете,
Није шери што се сан усније,
Већ је шери што се очим’ види«. 20
Превард га Хаџи Малић Бего
И одоше на воду студену,
Ал’ на води бјелогрла Фата
Хладном водом лице умивала.
Отиште се хакикли нанула 25
И утону бјелогрла Фата.
Кад то видје Хаџи Малић Бего,
За њом скочи у студену воду,
Ухвати је за бијелу руку,
Нејак Бего, а потешка Фата, 30
Утонуше, жалосна им мајка!
Кад то видје Авдага дијете
И он скоои у воду студену:
Узе Фату за бијелу руку,
Узе Бегу за скут од доламе; 35
Нејак Авдо, а потежак Бего
И још тежа бјелогрла Фата,
Утонуше, жалосна им мајка.
Какав Авдо санак боравио,
На јави је оно доживио.40
