Који звезде прстом врти

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Који звезде прстом врти
Писац: Павле Соларић


Гозба Соларић.gif

Који звезде прстом врти




Запјево би велегласно и к неситној души,
    Да ме св’јети, да ме в’јеци, да ме глухост внуши!
Летио би на молније небопарном крилу,
    Возвјештаја преизбитну твари творца силу.
Казао би незабвено и св’јету и в’јеку,5
    Еј, вјечна је то истина, да ми свуда реку!
Да се попнем на висоту вавилонског столпа,
    Нек’ се мете недоумна человјечја толпа;
Глагољ би мој свуд обрјео разумиво ухо,
    Како спори черв находи всегда своје рухо.10
Нити чудо (бивало је веће међу људма),
    Да се такви дари роде у избраним судма;
Вид за мира согласије и бесједе рјесне
    Предизбро је лике паче и пјеваца пјесне.
Воздуси су му в’јесници, а пути вјетрени,15
    Слуге јего (цар му поје) пламен су огњени.
Ништа није беспослено у његовом дому,
    Урок је дат од владике читаву и рому.
Трава траву, све подобно, пчела пчелу рађа,
    Помеша се и род другда и настане свађа.20
Који звезде прстом врти, по будушчем шеће,
    Нињешности престолствује, мимошла пролеће;
Који присно сам из себе сваколика ствара,
    Прима у се опет натраг преживајућ стара;
(Ибо, премда никад није без поретка било,25
    Сва вештества, ран’је кашње, ко у води мило,
Пливала су растопљена у пламеној р’јеци,
    То су наши, то су позни искусили в’јеци).
Вседржитељ (то прозвиште пристоји се Виду),
    Вољео је овци јагње, уши дати гњиду,30
Сваком роду потворимо своје покољење,
    Нежел’ с чудом ужасават сваки час створење.
И кад на твар дјејствује, служи се са твари,
    Да објави сирјеч, вњатно, како за што мари.
Ове силе дјејствија, кад буду на јави,35
    Кратковидно око разној приписује глави.
Отуд пјевац аузонски бистрим стихом с’јева:
    Страх је боге починио, у миру, поп’јева.
Јест и није, ту сад мисли могу бити наше,
    Да је придо: благодарност, погодио бјаше.40
Што су вешти, којих је злост ил’ штедрост на гласу,
    (Све је добро у свом роду и у мјере власу),
Мјестом више ил’ временом од нас размакнуте,
    Љубити и’ ил’ се бојат’ проче зримо путе.
Пројезди ко гди кроз село у пишном од’јелу,45
    То је доста, за час буде све у смутном мелу;
Друг се друга допитива, јагми знати, ко је:
    Цар ли воље посјетити достојање своје?
Том се диви што ко није учинити кадар,
    Већем дјелу већу силу доумјева на дар,50
И будући разна дјела, разне дума силе;
    О, услиште, то су вине богородне биле.
Ако образ, сјена цара, одежде омета,
    Страх ил’ љубов код простака силно зановета:
(Који људи нису спрва сви простаци били?)60
    Да шта неће самодршца пути бити свили?
У незнанству кромје оног што у чувства дира,
    Витајући родне стране пражитељи мира,
Како су кад искусили, угодно ил’ жалко,
    Том су ужас вмјењавали, срце слали жарко.65
Свако чувство (то је радо човек дужан себи),
    Да кад нибуд криво стало ил’ назадно не би,
Разбрало је све предмете: ту худи, ту блази,
    Раздрло се царство једно међ бози и врази.
Бурни вихор по воздуси ту име получи,70
    Пре се збило богом бити, мира житкој лучи.
Воње цв’јећа ухале су из њедара Цв’јете,
    Сњеди људске сипале су из прегаче свете.
Штогод т’јело осјазава, иног бога дање,
    Иста чувства имала су говјено клањање.75
У свакој је вешти име скупа с богом стало,
    Ништа не би погр’јешили да је једно пало.
Међ њима је и Бог био, отац богов, људи,
    И кад овим још судбина вељеваше: буди!
Нек’ ми иде ко год зове многобошце древне,80
    Противножник да ми буде, и чем муња севне.
Божество је премудрости правило, начало,
    Које судбу к слуху зове, ко што је и звало.
Јест човеку што природно дјелатеља мнити,
    Гди год дјела траг се види и правости нити.85
Нити доста: он све прстом осјазити тежи,
    У свачему, премда чезне ко вода у мрежи.
Творца хоће ко припету, лицем види к лицу,
    Што несташни ваде лесно рибу на удицу.
Ево како благодарност сама вуче људе,90
    Да у оном, што вјерују, ласно сви заблуде.
Како бистро љети роне луче с’ жарког сунца,
    Но точила хладна поје јелена и јунца!




Извори[уреди]

  • Павле Соларић: Гозба (сабране пјесме), Српско културно друштво "Зора", Београд, 1999, Библиотека "Кладенац" (српска културна баштина од Барање до Боке Которске) књига I.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Павле Соларић, умро 1821, пре 198 година.