Коста Хаџи Ристић
Књижицом овом Српско учено друштво радо је да учини надгробни спомен једној племенитој срп ској души.
Наш народ су кидале и цијепале све силе што их бити може.
Религија, која је на прилику Арапе дигла до свјетског значења, која је и толиким другим народима помагала и јединству их водила, нас је разбила у двије вјере и у двије цркве; у нас је она чинила све, да нас раздружи и разбрати, вршећи свој посао кроз дуге вијекове на рачун нашег незнања и наше политичне несвијести.
Политика није нам никад помогла као што је другима, да дођемо до цјелине и заједнице. Она је једне вргла уза трошне зидове цариградске; друге уз фанатички Рим, или уз лукавога млетачког лава св. Марка; треће уз ледене стијене охолога Будима. Кад су велики људи у неколико пута побадали заставу југословенскога јединства, да уз њу покупе и сједине племенита ма зле среће племена — никада досад није нам се моменат савладати дао. Прохујали су вијекови — било их је толико, кад нијесмо нити ми знали колико нас је и гдје смо сви, нити нас је ко знао свијех под правим именом нашим. Тада су се имена по приједјелу: Бошњак, Далматинац, Црногорац, Херцеговац, итд. и у нашим властитим писаним дјелима издигла на висину имена народнога, тада су имена Србин и Србијанац постала синонимна, тада је име Србин деградовано на име по приједјелу или на име по религији! Тужно је то доба, и слатко је помишљати, да се барем њему виде крајеви.
Књижевност је била вјеран одблијесак религијознога и политичкога стања. С тога у нашој историји књижевности и има доба, кад је онолико књижевности, онолико правописа и у књигама онолико дијалеката колико крајева српских. По гдјекоји је пјесник из напреднијега приморја, по гдјекоји још усамљен писац са западних страна помињао и прори
цао боље мисли, осјећајући мрак свога времена, назирући свјетлију будућност — али су њихови гласи махом ишли у вјетар. На источним крајевима није било ни тога! Мјесто јединству народноме запријемало је овамо јединство религијозно.
Биће скоро равно сто година, како је један одметник манастирски прошао сам собом разне крајеве народа српског, те се својим очима увјерио, да на пространоме дијелу југословенских земаља живи један народ, да тај један народ говори једним језиком, да има једне обичаје итд. Његова мисао била је свјесна, мисао с увјерењем и тенденцијом изpe
чена, тако, да су на њој и послије тога доба сви паметни људи радили. То није била мисао појетскога одушевљења, већ мислилачког увјерења; та је мисао бачена у друштву с многима другима, да изазове борбу, у којој ће се сукобити старо и ново стање, читав систем нових мисли са читавим системом старих мисли; та мисао није била уједињена, нити удружена с другима посве супротним јој мислима, нити казана случајно и нехотично, она је била карика у ланцу сродних јој пошљедичних мисли: а све мисли тога ланца узрок су и пошљедица једна другој,[1] све се склапају у једну цјелину, којој је име: покрет на боље, и тај се покрет доиста тако започео.
Од ово доба многе су добре прилике и с разних страна помагале народу нашем. На источним крајевима идеје су Доситијеве, разбистрене сувременим духом западне књижевности, развијале се, одмотавајући се у све нове и нове пошљедице. На једну су
страну његове књиге палили, на другу су плаћализа њих, колико се никада није плаћало за књигу српску. Вријеме је претегло на његову страну. Што је онда мислила изабрана мањина, данас оно мисли свак, ко год има и најмање свијести и знања.
Име српско, понос српски, наде и жеље боље будућности нијесу данас својина само појединих крајева, нијесу више имање једнога краја. Наше земље, наши крајеви почињу се осјећати као једна цјелина; јединство нашег народа ми видимо у душама и у тежњама
својим. Наше народно име може бити за разне крајеве и двоструко, али не треба да су двоструке тежње и назори о народности и о позиву нашем.
Ми смо мислили, да нам се овога свега ваља сјетити кад помињемо једнога родољуба из Босне, који је дјелом освједочио, што смо довде помињали. У реду којим се ширила идеја о свијести и бољој срећи нашој, о цјелини и јединству нашем, у току, којим је она захватала све више и више простора и обухватала све више и више народа, он заузима лијепо и поштовања достојно мјесто. То пак поглавито с тога, што је покојник прави израз онога што је у већини народној, што он није ни много учио ни много путовао, што се развијао онако, како се у његовом крају највећи број суврсника његових развија, тако
рећи под упливом оних идеја, које је до њега наш књижевни и просвјетни покрет дотурити могао.
По податцима који су нама на руци, цијело се школовање покојниково свршило у школама сарајевским, у којима се од 1852—1862 учио. Међу учитељима његовим са поштовањем помињу његова браћа г. Александра Шушкаловића учитеља сарајевског — и читање књига.
Прво путовање покојниково било је 1862 преко Фрушке Горе и Новог Сада у Беч, гдје је у своје браће трговаца љето провео. Послије тога до 1866 године није никуд путовао; а те је године због слабог здравља у Бечу тражио помоћи љекарске. Треће и четврто његово путовање имало је исти повод. „Али ипак његово слабо здравље није му сметало, да ради и осјећа као прави Србин, као врстан родољуб“, говоре његова браћа у писму из кога вадимо ове биљешке. У повратку из Беча путовао је свагда кроз југословенске крајеве, учинивши многа познанства. „Покојникова највећа жеља, наставља даље исто писмо, бјеше ослобођење т. ј. двоструко ослобођење, ослобођење од незнанства и тиранства. Спрва је мислио, да се морамо најпре отрести тиранства, па онда водити бригу за науку и материјални развитак. У пошљедње доба као да је био мисли промијенио, видећи може бити, да се чекајући на ослобођење од тиранства може с коришћу радити на просвјети и материјалном благостању. Свакога онога који ове мисли потпуно дијелио није и који није хтио радити на томе двоструком ослобођењу, покојник је сматрао за непријатеља, и није га штедио. Био је највећи непријатељ пошљедњих босанских Владика и њихових присталица, управо био је не само вођ младе и напредњачке странке, него и њен творац у Босни. Дајући у том послу спољашње првенство ком другом, био је непријатељ славољубивости. То је и на смрти посвједочио жељом, да се сиромашки погребе, да му се надгробно слово не даје, да његове прилоге у корист просвјете и сиротиње на дотична мјеста пошљемо, а да се о томе, колико је могућно мање, гласа и зна. Иначе је живот покојников био врло умјерeн, само што је више радио него што му је снага допуштала. Главни је његов одмор био у прољетно и љетно доба купити по пољанама цвијеће и друго разно биље и питати сељане за имена њихова, тражити пјесме по селима и т.д...“
Ова смјерна тежња, коју браћа покојникова тако описују, показала се већ у књижевности нашој. Осим дописа у „Србији“ и „Застави“ има у књижевним листовима нашим лијепа врста покојникова рада, и тај му овдје на надгробне листове спомену његовом
биљежимо.
Тако од купљених умотворина народних наштампано је
а. Од пјесама народних: у „Даници“ од 1866 (стр. 809) седам, у „Матици“ од 1869 (под
именом Невинковића, за које је писцу ових врста познато да њему припада) на стр. 533 и 553 четири пјесмице.
б. Од народних приповиједака штампано је у „Даници“ од 1869 у разним бројевима од 2 до
31 (међу стр. 31—494) двадесет на број, међу којима има највише малих, и у „Матици“ од 1869 стр. 539 — свега три.
в. Од народних пословица налази се нешто мало у „Матици“ од 1869 на стр. 683 и 732.
г. Од народних загонетака опет тако у „Матици“ од 1869 на стр. 732.
д. За опис народних обичаја имају два већа прилога у „Даници“ од 1866. први под насловом
„Обичаји сарајевски“ (стр. 348, 370, 399), а други под насловом „Обичаји босански“ (стр.
662, 686, 714, 736).
Осим тога налази се од њега у „Матици“ од 1869 нотица под насловом „Старо српско оружје.“
Врло лијепих и знаменитих ствари има у његовим пут описима, који су под насловом „Из Босне о Босни“ штампани у три низа биљежака у „Даници“ 1867 бр. 21 до 28, 1868 — бр. 27—34, и 1869 бр. 32—34. У тим простим али пријатним слогом писаним биљежницима има доста грађе за онога ко се жели познати са тим крајем наше земље.
Покојникова браћа помињу, да се он бавио и пјесништвом, на сваки начин током мисли познатим у свију младих осјетљивих душа. И ми се опомињемо, да је уредништво „Виле“ добило један пут нешто од тих покушаја; али тим изразима младићске осјетљивости и тамним неразабраним тежњама не треба поклањати никакве пажње. У ову врсту покојникова рада иде хумореска „Моја женидба“ штампана у „Даници“ 1867 год. (стр. 807, 831, 846).
Врло је користан био његов посао око прибирања биља. О томе је писцу ових врста један пут јавио, да купи биље и имена му, и да то предаје пруском консулу др. Блау. Ми смо увјерени, да у тим рукама ако не имена а оно биље неће бити изгубљено за науку; али му је писано, да томе његовом послу има љепшег мјеста у биоградском ботаничком кабинету, и позван је, да своје прилоге овамо шиље. Или то писмо није покојнику у руке стигло, или
је њега болест смела; тек од тога посла није било ништа.
Иза овога јавног рада, који је оставио иза себе овај младић, коме се у 25-ој години живот претрже, оставио је он иза себе и рукописа, од којих су неки у архиви овога друштва. Ти су рукописи:
а. Босански догађајник, нешто налик на старе љетописце. Ту су побиљежена многа турска
злочинства спрам Срба, а биљешке допиру у почетак прошлог вијека.
б. Из босанске прошлости, различите, понајвише кратке и непотпуне биљешке за историју
пошљедних година феудалне Босне.
в. Мала збирка приповије дака, у којој је језик побркан, и није писана његовом руком. Приповијетке нијесу праве народне, и рекли би смо да је то нечији туђи посао.
Ти рукописи, нарочито прва два, могу се употребити у неколико као грађа за изучење босанске прошлости.
Међу тима се рукописима налазила и ова збирка народних пјесама.
Спрам младих година, незгодних прилика и рђава здравља није ни очекивати да се у покојниковим дјелима, - писаним с најбољом вољом, налазило критичке очврсле темељитости или примјене дубоко израђених и изучених научних основица и погледа. С тога ми нијесмо држали да нам у овој књизи ваља оставити све како је покојникова рука пометала. Ми
смо били увјерени, да је он то овамо и послао са жељом, да се пречисти и пребере. С тога је из много веће, скоро још оволике збирке изабрано ово што је ту. Међу избаченим било је врло много или посве слабих варијаната од онога што је већ познато, или непотпуних, окрњених и начетих пјесама. Као што се писци дијеле на боље и слабије, тако исто се обје те врсте налазе и међу пјевачима. Избор је овдје прва ствар. С тога смо ми и пребрали колико смо више могли. Увјерени смо да би строг избор мотао ићи још даље, али смо и ми имали разлога, да се са својим избором мало ближе зауставимо.
На пошљетку у пошљедној жељи покојниковој стајале су двије задужбине:
Једна: прилог од 170 дуката Српскоме ученом друштву на издавање „најбољих српских књига а нарочито босанских.“
Друга: прилог од 170 дуката на оснивање српско га свеучилишта у Београду.
Доиста искрено се трудио око народа и просвјете његове онај, коме су таке пошљедње жеље. Слава његовој племенитој души!
А овај вјенчић народне појезије, коју је он толико љубио, вјенчић набран властитом његовом руком нека је у име захвалности спомен који му више гроба мећемо.
Референце[уреди]
- ↑ Ово истичемо поглавито с тога, што неки чим нађу у каквоме непознатоме рукопису или књизи бољи језик од Доситијева, или у стог сламе закопано зрнце налик на његово сијање, показују се као да су ради овоме раднику посумњати у првенство његово. У изношењу идеја многи гађају, али сваки не погађа. Идеје су везане за закон покретне силе; истом силно, потпуно створеним увјерењем кренуте, изведене са свима шљедственостима својим, теже оне незадржано к сврси својој. То поглавито вриједи за Доситија.
Извор[уреди]
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. III-ХI.