Костадин си коња кове
На Јанину, на планину,
На т'мнину, без борину,
И без јасну месечину,
И без звезде и Даницу, 5
И без коло огледало.
Туј му седи мило сине,
Туј му седи мила ћерка;
Сине дава златне плоче,
Ћерка дава сребро клинци. 10
Проговара верна љуба:
„Море Којо, Костадине,
Та што такој ђогу ковеш?
Да л' га ковеш за пазари?
Ил’ га ковеш за у гости?" 15
„Моја љубо, верна љубо,
Не га ковем за пазари,
Но га ковем за у гости,
За у гости куде твоји."
Момчило Златановић: Стојанке, бела Врањанке, народне песме које се певају у врањској области, Раднички универзитет "Коста Стаменковић", Лесковац, 1969., стр. 38.
