Коса сестра Илије Смиљанића

Извор: Викизворник


Коса сестра Илије Смиљанића

Гусле моје, дете запјевајте!
„Како ћемо, кад не умијемо?“
Гусле моје браћу веселите:
Од старина ви сте српске биле,
Ви сте српску славу очувале, 5
Ви сте дика за сваког Србина,
Од старина, па и данас ево.
Боже мили шта се оно чује?
Ђе ’но кука сиња кукавида?
А преврће кано ластавица. 10
То не била сиња кукавица,
Већ то била Коса Смиљанића,
Мила сестра Смиљанић Илије;
Она тужи за братом рођеним,
Јер га млада рано изгубила! 15
Кукала је девет неђељ’ дана,
Девет неђељ’ јадна без престана.
Сажали се Богу на Истоку,
Те Илија мртав проговара:
„За што тужиш мила сестро моја, 20
Зашт’ ми мртву недаш мировати?“
Проговара Коса Смиљанића:
„Мили брате Смиљанић Илија,
Је ли теби црна земља тешка,
И на земљи свакојако биље? 25
Бије ли те тахта[1] шимширова?
Је л’ ти жао побратима твога?
Побратима Јанковић Стојана!“
Проговара Смиљанић Илија:
„Није мени црна земља тешка, 30
Ни на земљи свакојако биље,
Нит ме бије тахта шимширова,
Нити жалим побратима свога,
Побратима Јанковић Стојана;
Ништа мени мртвом не додија, 35
Већ додија Шарићу Омере:
Свако јутро мила сејо моја,
Мене мртва Туре прејахује —
Омер виче а шарац му риче:
Устај к...о Смиљанић Илија, 40
Устај к...о да мејдан дјелимо!
Не о рану већ о мртву главу —
Мртва глава не дјели мегдана“.
Ово рече а гроб се затвори.
И Илија више не прозбори. 45
Кад то дочу Коса Смиљанића,
Она иде низ поље зелено;
Хајдучки је гору прељетила,
А под вучку гору преходила,
Право иде Јанковића кули; 50
Па закуца халком на вратима
Халка куца друга одкуцава.
Ал’ говори Јанковић Стојане:
„Ко то куца халком на вратима?
У се доба кад му није вр’јеме; 55
Ако дођем на авлинска врата
Хоћу њега јунак погубити!"
За то Коса хаје и не хаје,
Она опет закуца на врата.
Додија се Јанковић Стојану, 60
Па изиде на авлинска врата,
И познаде Косу Смиљанића,
Проговара Јанковић Стојане:
„Ој бога ти мила сејо моја,
Не рођена као и рођена, 65
Каква ј’ теби туга и невоља?
Каква те је туга доћерала?
Што је твоје лице побл'једило?
Што су твоје косе помршене?
Да те није когођ обљубио? 70
Да га идем данас погубити!“
Ал говори Коса Смиљанића:
Није мене нитко обљубио,
Кукала сам девет неђељица,
Више гроба мог брата рођена, 75
Па ми Иле братац проговара.
Када сам га млада упитала:
Да ли му је црна земља тешка?
„Није мени црна земља тешка!
Нит је зима у танкој кошуљи! 80
Нит ја жалим побратима свога,
Побратима Јанковић Стојана;
Већ је мени Туре додијало,
Бјесно Туре Шарићу Омере;
Свако јутро Туре дојахује, 85
Пак ме мртва на мејдан зазива,
И зове ме да сам к....н сине.
То је мени мртвом додијало!
Да ме има когођ осветити?!
И погубит’ Шарића Омера, 90
„Да ми мртвом већем не додија.“—“
Сузе рони Јанковић Стојане,
Па он спреми дебела дората,
Притовари тешку топузину,
С друге стране једно буре вина. 95
А говори Коси Смиљанића:
„Сестро моја ушетај у дворе,
И отиђи на горње чардаке,
Весели се с мојом вјерном љубом,
Док се јунак натраг не повратим. 100
А ево ти тврду вјеру дајем
Осветићу свога побратима,
Погуби ћу Шарића Омера,
Ил’ ћу своју усијати главу.“
То је Коса једва дочекала, 105
Она иде на горње чардаке,
Иде к љуби Јанковић Стојана,
Л’јепо ју је љуба дочекала,
Дочекала боље угостила.
У то доба иде Јанковићу, 110
Право гробу свога побратима,
Побратима Смиљанић Илије;
Па заведе дебела дората,
Заведе га под јелу зелену;
Ту је Стојан ноћцу преноћио, 115
И црвеног напио се вина.
Кад у јутру бјели дан освану,
Стаде ука од жаркога сунца:
Кад ли ето Шарића Омера,
На големом шарцу крилатоме, 120
Омер виче а шарац му риче,
На гроб иде Смиљанић Илији,
Три пута се на њему окреће;
А дозива Смиљанић Илију:
„Устај к...о хајде на мегдана!“ 125
Све то гледа Јанковић Стојане;
То је Стоји врло мучно било.
Подвикује Јанковић Стојане:
„Ој бога ти Шарићу Омеру
Сјахуј с мртва а оди на жива!“ 130
Па поћера дебела дората,
Кад то виђе Шарићу Омере,
Он потече жалосна му мајка,
Не би л’ како јунак утекао,
Русу главу само избавио. 135
За њим лети Јанковић Стојане
А говори свом коњу дорату:
„Ој дорате мој по Богу брате,
Увати ми Шарића Омера,
Хоћу теби јечма присмакнути." 140
Мучки њему дорат проговара:
„Прихвати се сладак господару,
А за дизгин потегни дората,
Брзо ћемо Шарића стигнути.
Да је Шарић синоћ полетио, 145
Јутрос би га доре уватио,
Том да не би побро од јутроске."
Па полети доре мало брже,
У три скока и Омера стиже;
Сабљом ману Јанковић Стојане, 150
Сабљом ману осјече му главу;
Ћелава му жалосна му мајка,
Ђелава му као мисирача;
Однесе је Коси Смиљанића.
Па говори Јанковић Стојане; 155
„Ево главе Шарића Омера,
Ја сам свога побру осветио,
Па ће мирно у гробу лежати".
Прима главу Смиљанића Коса,
Па је баци у то сиње море, 160
Нека рибе ћелу му попију,
А проклињу Шарића Омера!



Напомене[уреди]

  • П. Мирковић.
  • Ову пјесму преписао је П. Ч. од Косте Јакшића из Раткова кот. кључки.

Референце[уреди]

  1. даска, платица.

Извор[уреди]

„Јавор", година 1888, број 23, стр. 360-361.