Kosa sestra Ilije Smiljanića
Gusle moje, dete zapjevajte!
„Kako ćemo, kad ne umijemo?“
Gusle moje braću veselite:
Od starina vi ste srpske bile,
Vi ste srpsku slavu očuvale, 5
Vi ste dika za svakog Srbina,
Od starina, pa i danas evo.
Bože mili šta se ono čuje?
Đe ’no kuka sinja kukavida?
A prevrće kano lastavica. 10
To ne bila sinja kukavica,
Već to bila Kosa Smiljanića,
Mila sestra Smiljanić Ilije;
Ona tuži za bratom rođenim,
Jer ga mlada rano izgubila! 15
Kukala je devet neđelj’ dana,
Devet neđelj’ jadna bez prestana.
Sažali se Bogu na Istoku,
Te Ilija mrtav progovara:
„Za što tužiš mila sestro moja, 20
Zašt’ mi mrtvu nedaš mirovati?“
Progovara Kosa Smiljanića:
„Mili brate Smiljanić Ilija,
Je li tebi crna zemlja teška,
I na zemlji svakojako bilje? 25
Bije li te tahta[1] šimširova?
Je l’ ti žao pobratima tvoga?
Pobratima Janković Stojana!“
Progovara Smiljanić Ilija:
„Nije meni crna zemlja teška, 30
Ni na zemlji svakojako bilje,
Nit me bije tahta šimširova,
Niti žalim pobratima svoga,
Pobratima Janković Stojana;
Ništa meni mrtvom ne dodija, 35
Već dodija Šariću Omere:
Svako jutro mila sejo moja,
Mene mrtva Ture prejahuje —
Omer viče a šarac mu riče:
Ustaj k...o Smiljanić Ilija, 40
Ustaj k...o da mejdan djelimo!
Ne o ranu već o mrtvu glavu —
Mrtva glava ne djeli megdana“.
Ovo reče a grob se zatvori.
I Ilija više ne prozbori. 45
Kad to doču Kosa Smiljanića,
Ona ide niz polje zeleno;
Hajdučki je goru preljetila,
A pod vučku goru prehodila,
Pravo ide Jankovića kuli; 50
Pa zakuca halkom na vratima
Halka kuca druga odkucava.
Al’ govori Janković Stojane:
„Ko to kuca halkom na vratima?
U se doba kad mu nije vr’jeme; 55
Ako dođem na avlinska vrata
Hoću njega junak pogubiti!"
Za to Kosa haje i ne haje,
Ona opet zakuca na vrata.
Dodija se Janković Stojanu, 60
Pa izide na avlinska vrata,
I poznade Kosu Smiljanića,
Progovara Janković Stojane:
„Oj boga ti mila sejo moja,
Ne rođena kao i rođena, 65
Kakva j’ tebi tuga i nevolja?
Kakva te je tuga doćerala?
Što je tvoje lice pobl'jedilo?
Što su tvoje kose pomršene?
Da te nije kogođ obljubio? 70
Da ga idem danas pogubiti!“
Al govori Kosa Smiljanića:
Nije mene nitko obljubio,
Kukala sam devet neđeljica,
Više groba mog brata rođena, 75
Pa mi Ile bratac progovara.
Kada sam ga mlada upitala:
Da li mu je crna zemlja teška?
„Nije meni crna zemlja teška!
Nit je zima u tankoj košulji! 80
Nit ja žalim pobratima svoga,
Pobratima Janković Stojana;
Već je meni Ture dodijalo,
Bjesno Ture Šariću Omere;
Svako jutro Ture dojahuje, 85
Pak me mrtva na mejdan zaziva,
I zove me da sam k....n sine.
To je meni mrtvom dodijalo!
Da me ima kogođ osvetiti?!
I pogubit’ Šarića Omera, 90
„Da mi mrtvom većem ne dodija.“—“
Suze roni Janković Stojane,
Pa on spremi debela dorata,
Pritovari tešku topuzinu,
S druge strane jedno bure vina. 95
A govori Kosi Smiljanića:
„Sestro moja ušetaj u dvore,
I otiđi na gornje čardake,
Veseli se s mojom vjernom ljubom,
Dok se junak natrag ne povratim. 100
A evo ti tvrdu vjeru dajem
Osvetiću svoga pobratima,
Pogubi ću Šarića Omera,
Il’ ću svoju usijati glavu.“
To je Kosa jedva dočekala, 105
Ona ide na gornje čardake,
Ide k ljubi Janković Stojana,
L’jepo ju je ljuba dočekala,
Dočekala bolje ugostila.
U to doba ide Jankoviću, 110
Pravo grobu svoga pobratima,
Pobratima Smiljanić Ilije;
Pa zavede debela dorata,
Zavede ga pod jelu zelenu;
Tu je Stojan noćcu prenoćio, 115
I crvenog napio se vina.
Kad u jutru bjeli dan osvanu,
Stade uka od žarkoga sunca:
Kad li eto Šarića Omera,
Na golemom šarcu krilatome, 120
Omer viče a šarac mu riče,
Na grob ide Smiljanić Iliji,
Tri puta se na njemu okreće;
A doziva Smiljanić Iliju:
„Ustaj k...o hajde na megdana!“ 125
Sve to gleda Janković Stojane;
To je Stoji vrlo mučno bilo.
Podvikuje Janković Stojane:
„Oj boga ti Šariću Omeru
Sjahuj s mrtva a odi na živa!“ 130
Pa poćera debela dorata,
Kad to viđe Šariću Omere,
On poteče žalosna mu majka,
Ne bi l’ kako junak utekao,
Rusu glavu samo izbavio. 135
Za njim leti Janković Stojane
A govori svom konju doratu:
„Oj dorate moj po Bogu brate,
Uvati mi Šarića Omera,
Hoću tebi ječma prismaknuti." 140
Mučki njemu dorat progovara:
„Prihvati se sladak gospodaru,
A za dizgin potegni dorata,
Brzo ćemo Šarića stignuti.
Da je Šarić sinoć poletio, 145
Jutros bi ga dore uvatio,
Tom da ne bi pobro od jutroske."
Pa poleti dore malo brže,
U tri skoka i Omera stiže;
Sabljom manu Janković Stojane, 150
Sabljom manu osječe mu glavu;
Ćelava mu žalosna mu majka,
Đelava mu kao misirača;
Odnese je Kosi Smiljanića.
Pa govori Janković Stojane; 155
„Evo glave Šarića Omera,
Ja sam svoga pobru osvetio,
Pa će mirno u grobu ležati".
Prima glavu Smiljanića Kosa,
Pa je baci u to sinje more, 160
Neka ribe ćelu mu popiju,
A proklinju Šarića Omera!
