Кордунашка коњица
Дај ми, сике, гусле и гудало
Да ти старац запјевам још мало
Док ме служи и грло и рука,
Док ме кријепи и нада и мука,
Док је душа преко неба дуга 5
Помијешана и радост и туга;
Да запјевам што ми срце каже,
Пјесму која и кликће и плаче;
Успомену да ти предам драгу
Како ј’ Кордун пркосио врагу. 10
Наши стари овђе крвцу лише
Док Турчину путе затворише;
Нама тужну пјесму оставише:
„Ој Петрова горице зелена,
Ти си нашом крви заливена. 15
Твоја брда и твоје долине
Свуд су наше кости посијане.“
Фашистичке сад дођоше силе
Не би л’ српско племе уништиле.
Али Кордун с Компартијом креће, 20
Крв пролијева, предати се неће.
До кољена по крви се гази,
Ал’ са пјесмом у бој се полази.
Душман села у пепео створи,
Ал’ се Кордун за слободу бори. 25
Бијела вило са наших планина,
Ти си многа чуда упамтила:
Гледала си триста годин’ дана
Ђе се кољу Турци и хајдуци;
Упамтила Мују и Алила 30
Кад гонише робље са Крајине;
Гледала си храбре граничаре
На коњима као горске виле
Ђе Турцима путе пресјецају
И џелепе плијена отимају; 35
Видјела си из горе хајдуке,
Сиротиње раје заштитнике,
Ђе бусије тврде постављају,
Од душмана робље отимају.
То су, вило, наши стари били, 40
Зато раји увијек бјеху мили.
Бијела вило, мила посестримо,
Сад долети обасјана зором,
Разви крила над Петровом гором
Па погледај чудо наших дана, 45
Храбру војску наших партизана,
Па да видиш чету коњаника,
Свег Кордуна понос је и дика,
Што јуначке мајке отхранише
И под барјак Титу оправише. 50
Силни коњи и добри јунаци,
Голобради ал’ кршни горштаци;
Витка стаса, опаљена лица,
Дивизијска то је извидница.
Вични коњу од дјетињства свога, 55
То ј’ играчка рода кордунскога.
Од малена кад су дјеца били
Стари су их јахати учили;
Сад су муње што фашисте бије,
То је дика Осме дивизије. 60
Броде ријеке и газе планине,
Оставили ђевојке и жене;
Увијек спремни за јурише љуте
Душманину да помрсе путе.
Пред њима је јунак од мегдана, 65
Соко сиви са наших планина,
Из Радоње, села поносита,
То је јунак Трбовић Периша
И за њиме чета соколова
Што с’ не плаше праха ни олова. 70
Томашевић млађани Јовица
На зеленку бржи него тица;
Два Милоша Кораћ и Хајдина
И два брата два млада Џодана,
А за њима остали делије, 75
Кад их гледаш срце ти се смије.
То је, браћо, наше крви снага,
Мили су нам к’о слобода драга.
То је чедо што с’ у срцу носи,
Цио Кордун с њима се поноси. 80
Па и коњи што јунаке носе,
Душманину и они пркосе;
Коњи вриште кад се у бој креће,
Ногом копа, мировати неће;
Кад полете, тад земља зајечи, 85
То рањено наше срце лијечи.
Бијела вило, заштити их крилом,
Сачувај их нашем роду милом.
Они старе неће посрамити,
Него славна дјела оставити. 90
Гледам, браћо, из прикрајка лане
Шта се збива кад команда пане.
Свако мисли још се чета спрема,
Ал’ већ чете на видику нема.
Чујеш тутањ, земља се потреса, 95
Прашина се диже у небеса;
Од мог ока брдо их сакрије,
Срце стријепи а душа се смије.
Али вријеме дуго не потраја:
Бој се заче и паклена граја, 100
Одјекују брда и долине,
Пушке праште а топови грме,
Дим барута свуда вјетар шири,
Грми, кључа па се и умири,
А коњаник дојури у село 105
Па казује што се тамо збило:
Налетише к’о муња у бјесу,
Фашисти се ни надали нијесу;
Комору им, браћо, одсјекоше
И стотину кола заробише; 110
У колима свега и свачега
Што за војску партизанску треба;
Муниције и пушака доста,
Сто фашиста на бојишту оста.
Ал’ фашисти, појела их куга, 115
Убише нам три најбоља друга;
Још тројица рањених су била,
Ал’ је и њих чета осветила.
Сад да видиш, побратиме мио,
Сто пута сам то чудо видио: 120
Давно ј’ село ватром сагорело,
Једва познаш ђе је некад било;
Покољ, тифус, глад и муке веље,
Ту за живот мислиш нема жеље;
По јаруга’ стисле се колибе, 125
Земунице па и надстрешнице;
Рекао би’ ту живота није,
Само дим се ту и тамо вије;
Ал’ на гласе: „Ево партизана!“
Све оживи, врви са свих страна. 130
Стиже народ, аоЈ пусте жеље,
Да поздрави своје бранитеље.
Мало прије бје пустиња нијема,
Сад за борце вечера се спрема.
То ј’ душману народ доскочио, 135
Земунице свуда поградио,
Храну крије јер живјети жели,
Са борцима и залогај дијели.
Вина нема, ал’ тамбура бије
Као некад на светло Илиње; 140
Све је ведро, пјева се и смије,
На згаришту већ се коло вије.
А Периша и јунак и лола
Само лети од кола до кола.
Око њег’ се снаше окупљају, 145
Ђевојке га очима стријељају.
И лјесма се на све стране чује,
А кроз пјесму народ поручује:
„Ој, Периша, наше јање мило,
Да те није не би ни нас било. 150
Кад имамо такових јунака,
Доћи ће нам и слобода жарка!“
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
