Колко звече двори Јованови,
Не би боље да су позлаћени!
У том двору девет јетрвица
И десета скоро доведена!
Ређале се за гору на воду, 5
Редак дође скоро доведеној;
Узе видре, па оде на воду.
Зачама се скоро доведена,
Свекар вели: „шта ’во снае нема?“
А свекрва: „и небило ти је!“ 10
Заовице: „шинула је гуја!“
Девер сједи снаху одговара;
„Уски пути, а широки скути,
Трава росна, а снаха поносна,
Ведре тешке, а руке нејачке!" 15
У то доба скоро доведена,
Видре тури, узе мести дворе,
Двор метући пјесму запјевала:
„Свекре, бабо, отишо на ћабу,
Ни однио паре, ни динара; 20
Ни купио каве ни дувана,
О тешку се јаду забавио!
Свекрвице дуга вјека била,
Од неђеље до понеђелника,
Док ти стигну укопне хаљине! 25
Заовице близу се удала,
Преко мора четерес конака,
Да ти браћа често не долазе,
Да ти ’вамо гласе не доносе!
Ај ђевере, мој златан прстене, 30
Међу нама прстен међа била.[1]
