Коларић

Коларић Писац: Јован Грчић Миленко

Лесе! Лесе!
Ми се лесе заплећемо,
Сами себе отплећемо
Коларић, панић,
Плетемо се самић!...
   Народна

У колара красна кола,
Коларић! Коларић!
Сви точкови оковани,
Осовине изрецкане,
А лесице исецкане,
Лесе! Лесе!...
У колима два жерава,
Од свиле им дуге гриве,
А од сребра потковице,
Коларић! Коларић!
Амови им — злато чисто,
А уздице — пантљичице,
Коларић! Коларић!
У срцу му — царевина!
У усти му — медовина!
А око му чудно сија,
У њему је — враголија!
Коларић! Коларић!
На груд’,а му сјајна пуца,
Ни од злата ни од сребра,
Већ од суза девојачки’!
Коларић! Коларић!
Око паса светла дизга,
Какву колар само има:
Не од свиле ни ’бришима,
Већ од косе девојачке!
Коларић! Коларић!
На глави му шешир мали,
За шеширом до три пера:
Једно перо од пауна —
Та колар је паун села!
Друго перо од сокола —
Та колар је соко села!
А за треће — ни сам не зна!
Ко̑ што драгу „праву” не зна!
Коларић! Коларић!
Кад вечером кола тера,
Све застане па га гледа,
Сви шорови живну махом,
Па се чуде момку плахом,
Коларић! Коларић!
На прозори прште стакла,
Немилице лете доле:
Тако цуре провирују —
Е, тако га свака воле!
Коларић! Коларић!
Опази л’ га само која,
Тој увече — зора сване!
Та не жели до три пера,
Већ колара — перјаника,
Коларић! Коларић!
Та са главе косу реже,
У кола је момку баца;
А да може, дала би му
И стотину пољубаца!
Коларић! Коларић!
Ал’ колар се — не осврће!
Већ жерава даље тера,
У руци му узде дрхћу,
А на глави шуште пера,
Коларић! Коларић!
Нико не зна куда хита,
Куда хита — куд се скита.
Коларић! Коларић!
Тек ујутро село чује
На кол’ко се осмејкује
Коларић! Коларић!

Хајде мало: Лесе!
Нек се село тресе!...
Лесе! Лесе!

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 81-83.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.