Козачка шала
Дојездио козак из даљних даљина,
Па пред неким ханом напио се вина.
Кад загаси жеђу — омара је била —
А жељи му нова порастеше крила.
Жеља га је вукла прот душмана свога,
Па усести хтеде коња виловнога.
Ал окретан крчмар козака ухвати,
Те га опомене да за вино плати.
Уздануо козак тешко и дубоко,
Ал у глави игра паметно му око.
Још прљаву кесу извади из шпага,
Да плати крчмару, да иде без трага.
Но таман за новац машити се хтеде,
Ал ето но њега опет нове беде.
Коњ ду се стропошта, то више не роди,
Као изненада да га капља. згоди.
Препаде се војник, вајка се и шточе,
Козаку је коњиц десна рука, чоче.
Тапка га по леђи, кашагију вади,
Па га онда чеше и по челу глади.
Час му лепо тепа, час га зобљу нуди,
А светина гледи, па се само чуди:
Е све бадава је, књига тако пише,
Коњ нити се миче, нити душом дише.
Около стојећи сетили се бога,
Па козаку нешто скупили прилога.
Е они су знали, било их и седи,
Кол'ко ли козаку веран коњиц вреди.
И крчмару беше сиромака жао,
Па тако га лепо и он даровао.
И пружи му опетвина у пехару,
А козак се лепо захвали на дару.
Ал кад с' коња седло скину и кајасе
Из груди му опет уздај отима се.
Тужно прти с копљем ратове, па оде
Учешће га прати велике господе.
Ал кад се удаљи тисућ коракљаја,
Зазвиждао танко, а диже се граја:
Е коњиц му скочи — какав ли је ђаво?
Па к'о тица прну за госом унраво.
Кад видеше ово у механи гости
Не могаше чуду начудит' се дости.
Час се опет смеју, пљескају и машу,
Козаку у здравље испијају чашу.
А козак на коња ускочи лабудна,
Но у срцу дужност и сад му је будна:
Окрене се лепо, увијач запали,
Па машући руком свима се захвали.
По томе одјезди по незнани пути,
А крчмар се и сад на козаке љути.
