Kozačka šala

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Kozačka šala
Pisac: Mita Popović


MitaPopović.jpg




     Kozačka šala
            
Dojezdio kozak iz daljnih daljina,
Pa pred nekim hanom napio se vina.

Kad zagasi žeđu — omara je bila —
A želji mu nova porasteše krila.

Želja ga je vukla prot dušmana svoga,
Pa usesti htede konja vilovnoga.

Al okretan krčmar kozaka uhvati,
Te ga opomene da za vino plati.

Uzdanuo kozak teško i duboko,
Al u glavi igra pametno mu oko.

Još prljavu kesu izvadi iz špaga,
Da plati krčmaru, da ide bez traga.

No taman za novac mašiti se htede,
Al eto no njega opet nove bede.

Konj du se stropošta, to više ne rodi,
Kao iznenada da ga kaplja. zgodi.

Prepade se vojnik, vajka se i štoče,
Kozaku je konjic desna ruka, čoče.

Tapka ga po leđi, kašagiju vadi,
Pa ga onda češe i po čelu gladi.

Čas mu lepo tepa, čas ga zoblju nudi,
A svetina gledi, pa se samo čudi:

E sve badava je, knjiga tako piše,
Konj niti se miče, niti dušom diše.

Okolo stojeći setili se boga,
Pa kozaku nešto skupili priloga.

E oni su znali, bilo ih i sedi,
Kol'ko li kozaku veran konjic vredi.

I krčmaru beše siromaka žao,
Pa tako ga lepo i on darovao.

I pruži mu opetvina u peharu,
A kozak se lepo zahvali na daru.

Al kad s' konja sedlo skinu i kajase
Iz grudi mu opet uzdaj otima se.

Tužno prti s kopljem ratove, pa ode
Učešće ga prati velike gospode.

Al kad se udalji tisuć korakljaja,
Zazviždao tanko, a diže se graja:

E konjic mu skoči — kakav li je đavo?
Pa k'o tica prnu za gosom unravo.

Kad videše ovo u mehani gosti
Ne mogaše čudu načudit' se dosti.

Čas se opet smeju, pljeskaju i mašu,
Kozaku u zdravlje ispijaju čašu.

A kozak na konja uskoči labudna,
No u srcu dužnost i sad mu je budna:

Okrene se lepo, uvijač zapali,
Pa mašući rukom svima se zahvali.

Po tome odjezdi po neznani puti,
A krčmar se i sad na kozake ljuti.




Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 132 godine.