Кобна тајна/8

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН II
◄   Седма појава Прва појава Друга појава   ►

ЧИН II

ПРВА ПОЈАВА

(Соба Муцијева. Леонора сједи, а Муцијо хода усколебан.)

МУЦИЈО:
Три дни ево, три дни, Леоноро,
Како си ми сунула у прси
Отров ове страховите сумње,
Па никако јоште да с’ потврди.
Од онда је Динко већ два пута
Долазио, па ма да сам оштро
Мотрио јим на р’јечицу сваку
Сваки поглед, сваки и најмањи
Покрет њихов, ипак ништа друго
Не опазих до пристојност чисту.
А тако ми Бога, да кривичну
Осјећају љубав, не би могли
Сакрити је од погледа мога
Ма хитрији да су од худобе,
Од челика тврђи, и хладнији
Од мрамора.
ЛЕОНОРА:
Да ми тако збори
Момче кому тек пробија брада,
Чудила се не бих; ал ти, зрео
Годинама и искуством човјек,
Ти да мјеру љуцког претварања
Не дохиташ! то је да ум стане.
МУЦИЈО:
Баш искуство којим сам у душу
Јеличину проникнути мого
Јемствује ми за невиност њену
Да, за Бога, што год ј’ у њој, то се
Одма види ко у најчистијем
Стаклу течност. — Сестро. ти ми рече
Да подаље од њих б’јаше; видиш,
С туга си се и преварит могла;
А видећи сада како си ме
Узрујала, и бојте се да те
Не укорим с твоје пренаглости
Сад те мрзи да с’ порекнеш. Али
Од мене се тог укора не бој,
Не бој, сестро,
Само признај да си превиђела.
ЛЕОНОРА:
Пошто хоћеш да те и ја с њоме
У обмани уљуљам, то велим:
Јест, Муцијо, ја сам превиђела.
МУЦИЈО:
Без разума и без срца жено,
Још ми дубље тјераш нож у груди!
Знаш ли све што трпим? знаш ли да се
Не да дуго трпљети овако?...
Леоноро, смилуј се твом брату,
Чисто признај да се могло збити,
Да се управ збило ко што мислим.
Динко јој је ваљда приступио
По уљудном обичају к руци,
Па сагнув се к овој, теби се је
Из даљитне причинило да се
К њеном лицу саго.
То је тако ласно, так природно
Да бих с’ и ја преварити мого.
ЛЕОНОРА:
Раширише руке, разумјеш ли?
Раширише руке, па у дугом
Загрљају љубљаху се њежно,
Превиђење је ли ту могућно?
МУЦИЈО:
Те ужасне р’јечи однијела
Олујина б’јесна и сагнала
У најдубљу пучину, да више
Не допру ми никад до ушију,
Ни овако развеју у мени
Јарост, мржњии, и све худе страсти
Што кључају у грудима љуцким,
Ох! ни да је она безобразна
Као каква блудница, ни да је
Он похотљив као животиња
Коју само слијеп нагон гони,
Не би тако на састанку првом
Једно другом у наручја пали.
ЛЕОНОРА:
А је ли им оно први био?
О том имам основа да сумњам.
МУЦИЈО:
Ти основа? каква?
ЛЕОНОРА (хоће да иде):
С тобом није
Већ могуће зборит разложито.
МУЦИЈО:
Стишаћу се... Какав основ имаш?
ЛЕОНОРА:
Изванредни занос за пјесником
Већ је један; у његовим пјесмам
Довољно је пред њом ману наћи
Па да гњевом плане сва.
МУЦИЈО:
То није
Јоште ништа; сва њезина душа
Пјесничка је, ох, пјесма је сама!
За то она живо и осјећа
Што је л'јепо, њежно, узвишено.
ЛЕОНОРА:
Ваљда има још Дубровник жена
Које тако исто осјећају
Што је л’јепо, њежно, узвишено;
Ал ни једну још не видјех да се
У толикој мјери заборавља.
Границу јим полаже пристојност
И природна стидљивост.
МУЦИЈО:
Зар њима?
Границу јим полаже хитрина,
И обично женама притворство
Од ког нема у Јелке ни трунка.
ЛЕОНОРА:
Дојста красно! кад говориш тако
Ти нимало разлику не схваташ
Измеђ’ тихог уживања које
Прибавља нам сама пјесма, кад нас
Пјесникова не заноси личност,
И усхита неодољивога
Кад та личност нашим срцем влада.
МУЦИЈО:
То сам чуо; имаш ли још штогод?
ЛЕОНОРА:
Ништа друго до вјештине р’јетке,
Којом те је навест’ знала да га
Сам позовеш у свој дом.
МУЦИЈО:
(То једно,
То ме мучи.)
ЛЕОНОРА:
Истоа јутра кад јој
Ти пристаде на невину жељу,
Домишљати пјесник, сумњајући,
Може бити о успјеху њеном,
Дошао је амо с изговором
Давна дуга, за који, ван њега,
Нико незна, нити знати може.
Ал да, то се све случајно збило.
МУЦИЈО:
Ох, ох!
ЛЕОНОРА:
Ако и промаши она,
Свакојако поколебаће те,
А тад он ће доћи да коначно
Савлада те
Необичним примјером поштења.
МУЦИЈО:
Ал по Бога, ту је знатна свота.
ЛЕОНОРА:
Да, тисућа златица! а шта је
То богатом насљеднику, својој
Да угоди страсти.
МУЦИЈО:
Зан’јемила!
Мучи.
ЛЕОНОРА:
Ту је дакле све потанко
Непромашно било удешено;
А признаћеш ваљда да предходних
Требаше јим за то састанака.
Еј, да није сл’јепа ноћ, да л’јепе
Ове баште говорити могу,
Сада бисмо много више знали
Но што видјех ја очима својим
Усред б’јела дана; знали бисмо
Из какових пређашњих сношења
Могао је да потече онај
Њихов топли загрљај и љубац.
МУЦИЈО:
Ако нећеш да полудим, жено,
Ако нећеш у бјеснилу моме
Да раскинем све савјести свезе,
И починим страшних, зв’јерских дјела
Мучи, молим,... зла сатано, мучи.
ЛЕОНОРА:
Биће боље да одступим.
МУЦИЈО:
Иди.
(Баца се на столицу и покрива рукама лице.)
Помози ми, Боже мој помози.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.