Кобна тајна/2
| ◄ Прва појава | Друга појава | Трећа појава ► |
Друга појава
Леонора. Јелица враћа јој пјесму.
Јелица:
Хвала, драга Леоноро, хвала;
Јутро си ми овог красног дана
Осладила као славуљ пјесмом.
Леонора:
Тај је славуљ Динко, а ја само
Глас му слатки до тебе спроведох,
Знајућ да ти умиљато дира
Осјетљиво срце.
Јелица:
То ј’ истина.
Глас му има чаролије,
А у овој особито пјесми,
За коју бих рекла да је свима
Што м’ из пера потекоше круна.
Источњачки у њој нанизан је
Пречишћени бисер, а најслађи
Из ње паха мирис од Атике.
Наш Дубровник има сасвим право
Што поздравља одушевљен нову
Зв’језду, која диже се тол сјајна
На зренику неба његовога.
Леонора:
Јест, у пјесми живе слике сјају
Из ње њежност као мед се лије;
Ману ипак могла бих јој наћи.
Јелица:
Кан’ и свакој коју он одпјева.
У обиљу толиких красота
Једна мана, двије, три, шта значе?
Зар и сунце својих пјега нема?
Оно ипак тако живо сија
Да очима нашим не можемо
Надмоћну му издржати свјетлост.
Леонора:
(У срце је такнух.) Ватрено га
Одвећ браниш.
Јелица:
А ти одвећ строго
Судиш увјек. Заовице, немој
Да с’ увр’једиш искреношћу мојом,
Ал’ ти морам рећи...
Леонора:
Ну, да чујем.
Јелица:
Добрим оком пјесника не гледаш,
Па због тога ни његове пјесме.
Леонора:
Ко то вели?
Јелица:
У тебе сам, мислим,
Проникнула, па и у мог мужа.
Да у Динку крв племићка тече,
Он би вама први пјесник био;
Али само пучанин је... Сад ме
Разумјеваш... Подлегосте мало
Прерасуди племићкој, то признај.
Леонора:
Не одричем, вољела били да је
Од кољена нашем равна. Ваљда
И ти понос св’јетлог твог порекла
Сав осјећаш.
Јелица:
Ал ми тај не смета
Да се свакој поклоним врлини,
Па ма гдје се она појавила;
Јер врлина једини је знамен
Којим своје одабране створе
Бог биљежи у гомили људској.
Леонора:
(На гладак је стрмен сама стала;
Повешћу је низа њ неосјетно.)
Узвишено мислиш, па без сумње
То мишљење и навело те је
Да мог брата, прем да иностранца,
И вијеком зрелијег од тебе,
Предпоставиш домаћој господи
Која се је за те отимала.
Јелица:
Муцијо је у најљепшој снази
Мушког в’јека, и красотом мушком
Помрачава сву гиздаву младеж.
Леонора:
Ал његова бојна ти је слава
Више свега занијела душу.
Она му је амо предходила
Кад га позва Дубровник да стане
Ратној сили његовој на чело.
Пошто бјеше стиго, морала си
Видјети га на забавам сјајним
Којим му је почаствован долаз.
Јелица:
Први пут га спазих кроз решетку
Иза које у нас дјевојчице
Танац гледе. Улазак је његов
У дворану сјајно искићену
Величанствен био. Чим га страже
Огласише, дворана затутњи
Звуковима ратне попутнице;
Сва господа устаде на ноге,
И до врата пође му на сусрет.
Он је ушо као краљ унутра,
А и био као краљ дочекан.
Леонора:
За те оно час пресудан бјеше.
Као да те видим:
Срце ти је дрхтало у грудма,
На уснама трептио ти уздах,
А у слаткој сузи усхићења
Љубави је суза најчистија.
Јелица:
Мора бити да и сама љубиш
Кад знаш тако све покрете срца.
Леонора:
У самоћи твоје тихе собе.
И у муку будних твојих ноћи,
Некад си га себи представљала
Хладнокрвна сред ужасна боја,
Гдје орловим оком бој прел’јеће
И издаје згодне запов’јести
Што муњавном врше се брзином;
А некада гдје обада коња
Па с тјелесном својом стражом хрли,
Лети тамо гдје је бој најжешћи,
Све обара што се пред њим деси
Све сузбија, разгања кан’ олуј.
Тад огромни све му војске усклик
Разлеже се до небеса: слава!
Јелица (са заносом):
А тисућам избављено робље
Пред ноге му пада,
Сузним очма благосивљајућ га
Ко чудесног свог избавитеља.
Трубе звече, заставе се вију,
А он јашућ пред побједном војском,
Марту сличан, улази у Будим.
Са прозора пљуште му на главу
Ките цв’јећа и лаврови в’јенци,
Звона звоне, пук усхитно кличе,
И сам владар са дворанством сјајним
Долази му свечано на сусрет.
Ох! ја морам једном уживати
Таку славу Муцијеву. Он се
Нада скоро рату, па ће, вели,
Свој мач опет краљу поднијети ;
С њим ћу и ја у Угарску поћи.
Леонора:
Дакле, Јело, признајеш да усхит
Најмоћније пут љубави крчи.
Јелица:
О том нема сумње.
Леонора:
Па плануо
Тај у нама за војничком славом,
Ил пјесничком, ил ма каквом другом.
Јелица:
Војничка је најљепша од свију.
Леонора:
Најбујнија, реци; пјесникова,
Ма да тиха, од ње сјајнија је,
Кан’ и умна снага од тјелесне.
Јелица:
Можда; ипак сумњам,
Леонора:
Ал’ помисли;
Шта је пјесник? муњевита мисо
Силним чувством силно разиграна.
Он кан’ оро на крилима кр’јепким
По висинам небеским се вије;
Отуд скида узорите слике,
И раскошно на земљу их сипа
Некад гласом веселим славуја,
Ил лахора благим жаморењем,
Некад тужном уздисаја јеком,
Ил сатира поругљивим смјехом,
А некада страшном праском грома.
Човјечанство њиме занесено
Одоздо му пљеска и ускличе.
Кад Петрарки Рим поднесе в’јенац,
Италија штогод имађаше
Гласовитих мачем витезова,
Људи сјајних умом ил вјештином,
Сви поврве у град вјечни, да би
Увећали славу њежном пјевцу,
Који бјеше име Лаурино
Својим пјесмам разнио по св’јету.
Јелица:
Слушала сам да у онај тренут
Кад с вијенцем њему приступише,
Он с високог мјеста гђе стојаше
На једанпут загледа с’ у народ,
Па на ноге ко ван себе скочи.
Опазио бјече дивну жену
С тајанственом копреном на лицу,
Те познавши у њој ону, којој
Душа му се тада не надаше.
Заборави сав тај св’јет, и блажен
К оној страни обје руке пружи.
Красан ли је то тренутак био
У животу њином!
Леонора:
Тако красан
За Лауру да је сва збуњена
Ишчезнула одмах у народу.
Заборављаш да је света свеза
За човјека другог везиваше?
Јелица:
Да, истина!... Ипак, Леоноро,
Сладак увјек мораше јој падат
Спомен часа кад бесмвтни пјесник
Одаде јој пред свом Италијом
Обожање кому није равна
Још добила никакова жена.
Леонора:
Ти јим дакле одобраваш љубав?
Јелица:
Зашто не бих? узвишену ону
Чисту љубав што не каља душу,
Или управ ако нећеш љубав,
Оно чувство слатко а невино ...
Леонора:
То је љубав ипак.
Јелица:
Збуњујеш ме...
Р'јеч удесна сада ми на уста
Не долази... Баш љутим се на те.
Леонора:
То примјером живим објаснимо.
Сад је Динко први у нас пјесник,
Кад би Лаура ти његова била?
Јелица:
Ја?!
Леонора:
Ти; онда шта би осјећала?
Јелица:
Каква мисо!
Леонора:
Лукша да с оствари
Но што мислиш. Душе као твоја
Пуне ватре и њежности лако
Из усхита прелазе у усхит.
Зан’јела те бојна гласовитост.
Могла би те тронут и пјесничка.
Јелица:
Леоноро! тим ме р’јечма вр’јеђаш.
Леонора:
Ни најмање, тумачим ти само
Нашу женску нарав. Кад би знала
Да си она ти виспрена искра
Што Динкове распаљује мисли,
Зар би могла остат равнодушна?
Твоје срце измеђ’ љупка пјевца
И сурова Марсинога сина
Морало би поколебати се.
Јелица:
Морало би?
Леонора:
Ко моје и свако
Које бије у њедрима женским.
Јелица:
Зло и мене и сав пол клеветаш.
Кад бих само вјеровати могла
То што велиш, кад бих знала да сам
Ја Динкових мисли смјер потајни,
Махом бих га презрела толико
Колико га сад цијеним.
Леонора:
Дојста?
Јелица:
Шта р’јечима мојим не вјерујеш?
Леонора:
Ја вјерујем, јер изврсност знадем
Дубровачког вашег одгојења.
(Да ли сам се о њој преварила?)
Јелица:
Сада си ми вратила спокојство.
Леонора:
(Ипак хоћу до краја да тјерам
Искушење.) Не помисли, молим,
Да ја циљах на спокојство твоје;
Па да бих ти јасно доказала
Да мислима лагаху ми р’јећи,
Ево ћу ти из дубљине срца
Изнијети једну моју тајну,
И топло те молити за помоћ.
Јелица:
Збори као рођеној ти сестри.
Леонора:
Би ли, реци, замјерила Динку
Кад бих била ја, ја лицем, предмет
Надахнутог његовога пјења?
Јелица:
Ти.... за ово! па ће и бит тако
Сваку пјесму његову ти прва
Од некога добиваш на поклон,
А никад ми не рече од кога.
Леонора:
Сам он зором у кити је цв’јећа
На шетницу наше баште баца.
Јелица:
То је за те, за те у пјесмама
Он ти своју изјављује љубав.
Том сам вјешћу дојста очарана!...
Али њега ти не љубиш.
Леонора:
Љубим,
До правога обожања љубим.
Јелица:
А свагда му побијаше ц’јену!
Леонора:
Тако само пред погледом оштрим
Мога брата сакривати могу
Ову тужну љубав. Он му није,
Знаш наклоњен.
Јелица:
Цијени га ипак.
Леонора:
Ал му своју не отвара кућу.
Ко писцима другим.
Јелена:
Жељу ћу ти испунит још данас.
Идент одмах књему... Ал повода
Треба наћи... Дај ми ону пјесму.
Леонора:
Добра Јело!
Јелица:
Причекај ме овдје.
|