Кобна тајна/13

ЧИН II

Шеста појава

ШЕСТА ПОЈАВА

(Башта с прозором на зиду. Јелица код прозора. Доцније Периша.)

ЈЕЛИЦА:
Сад је сунце превалило, мислим,
Половину небескога свода;
Требало би да је већ дошао,
А нема га!... Ал какав је ово
Тајан немир што ме обузима?...
Ха, ево га. Идем на вратанца.
(Долази Периша)
ПЕРИША:
Да се овдје скријем, па што видим
Што год чујем да јој све доставим!
Чуидна мисо!.... Ено тамо иде
Нека жена... То је наша госпа...
Остражња је отворила врата.
Гле! Динко је ушо!... Шта то видим?
Да л’ сопственим очма да вјерујем?
Загрлив се, одоше у шуму!...
Није можно... зар госпођа Јелка?
Не, то није можно... Ипак видјех,
Добро видјех, видјех неоспорно.
Ова ми се сва окреће башта...
Сад појимам Леонорин налог.
Боже мили! — Нут! ступише опет
На пнтању, и долазе амо,
Он јој косу намјешта на челу,
А она га милује по лицу!
Каквим оно папиром га нуди?
Он одбија, ал залуду; силом
Она му га метнула у њедра. —
Примићу се; да се за жбун склоним.
(Долазе Динко и Јелица)
ДИНКО:
Немој, Јело, да на коцку метнем
Тај за мене најважнији посо,
Но допусти да одгодим прозбу
Док не дође Муцијо у Будим.
Тамо ће нас зближити још боље
Заједнички живот, заједничке
Опасности.
ПЕРИША:
(Не могу јим р’јечи
Да разберем)
ДИНКО:
Међутим и отац
Аксентије биће нам у Риму
Уклонио ту препону сродства.
ЈЕЛИЦА:
Ал је тајна сваком непозната,
Па и сродство с њоме.
ДИНКО:
Није њему,
А дужни смо племенитом старцу
Да свештенску поштедимо савјест.
До повратка дакле, па тад ћемо
Најсјајнијим окрунит в’јенчањем
Све побједе наше над Турцима.
ЈЕЛИЦА:
Ајдмо даље; он још неће доћи.
Изићи ћеш на велика врата. (Оду)
ПЕРИША:
Рим! вјенчање! повратак! то барем
То сам чуо. Сто врагова у ме
Ак’ у Риму раскинут не см’јера
Брак с војводом, па в’јенчат се с Динком
Ту ми памет стаје. — Ко то иде?
Наопако! војвода је главом!
Спазио ме, побјећи не могу.
(Долази хитно Муцијо)
МУЦИЈО:
Шта ту радиш?
ПЕРИША:
Овог часа дођох
Да затворим водомете.
МУЦИЈО:
Лажеш
Ко је оно са госпођом тамо?
ПЕРИША:
Гдје?
МУЦИЈО:
Не видиш ?
ПЕРИША:
Ја, сунца ми, не знам.
МУЦИЈО:
Зар ти незнаш, о копиле гнусно?
Сам ћу поћи. (Оде)
ПЕРИША:
Страшан ли ј’ у лицу!
Лети махом олујине б’јесне.
Већ су зашли, али ће јих стићи.
Сачувај нас каква зла, о Боже.
Гле! опет се амо враћа. Бјежим.
МУЦИЈО:
Он похита к врат’ма, она к двору
Спазише ме, ил корака мојих
Чуше бахат... Боље,
Боље што га стигнуо нијесам,
Био бих га убио на мјесту;
Тројице ми свете,
Убио бих био њу и њога...
А сад шта ми остаје да радим?
Шта остаје!.... стани, срце моје,
То хладније размислити морам.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.