Kobna tajna/13

ČIN II

Šesta pojava

ŠESTA POJAVA

(Bašta s prozorom na zidu. Jelica kod prozora. Docnije Periša.)

JELICA:
Sad je sunce prevalilo, mislim,
Polovinu nebeskoga svoda;
Trebalo bi da je već došao,
A nema ga!... Al kakav je ovo
Tajan nemir što me obuzima?...
Ha, evo ga. Idem na vratanca.
(Dolazi Periša)
PERIŠA:
Da se ovdje skrijem, pa što vidim
Što god čujem da joj sve dostavim!
Čuidna miso!.... Eno tamo ide
Neka žena... To je naša gospa...
Ostražnja je otvorila vrata.
Gle! Dinko je ušo!... Šta to vidim?
Da l’ sopstvenim očma da vjerujem?
Zagrliv se, odoše u šumu!...
Nije možno... zar gospođa Jelka?
Ne, to nije možno... Ipak vidjeh,
Dobro vidjeh, vidjeh neosporno.
Ova mi se sva okreće bašta...
Sad pojimam Leonorin nalog.
Bože mili! — Nut! stupiše opet
Na pntanju, i dolaze amo,
On joj kosu namješta na čelu,
A ona ga miluje po licu!
Kakvim ono papirom ga nudi?
On odbija, al zaludu; silom
Ona mu ga metnula u njedra. —
Primiću se; da se za žbun sklonim.
(Dolaze Dinko i Jelica)
DINKO:
Nemoj, Jelo, da na kocku metnem
Taj za mene najvažniji poso,
No dopusti da odgodim prozbu
Dok ne dođe Mucijo u Budim.
Tamo će nas zbližiti još bolje
Zajednički život, zajedničke
Opasnosti.
PERIŠA:
(Ne mogu jim r’ječi
Da razberem)
DINKO:
Međutim i otac
Aksentije biće nam u Rimu
Uklonio tu preponu srodstva.
JELICA:
Al je tajna svakom nepoznata,
Pa i srodstvo s njome.
DINKO:
Nije njemu,
A dužni smo plemenitom starcu
Da sveštensku poštedimo savjest.
Do povratka dakle, pa tad ćemo
Najsjajnijim okrunit v’jenčanjem
Sve pobjede naše nad Turcima.
JELICA:
Ajdmo dalje; on još neće doći.
Izići ćeš na velika vrata. (Odu)
PERIŠA:
Rim! vjenčanje! povratak! to barem
To sam čuo. Sto vragova u me
Ak’ u Rimu raskinut ne sm’jera
Brak s vojvodom, pa v’jenčat se s Dinkom
Tu mi pamet staje. — Ko to ide?
Naopako! vojvoda je glavom!
Spazio me, pobjeći ne mogu.
(Dolazi hitno Mucijo)
MUCIJO:
Šta tu radiš?
PERIŠA:
Ovog časa dođoh
Da zatvorim vodomete.
MUCIJO:
Lažeš
Ko je ono sa gospođom tamo?
PERIŠA:
Gdje?
MUCIJO:
Ne vidiš ?
PERIŠA:
Ja, sunca mi, ne znam.
MUCIJO:
Zar ti neznaš, o kopile gnusno?
Sam ću poći. (Ode)
PERIŠA:
Strašan li j’ u licu!
Leti mahom olujine b’jesne.
Već su zašli, ali će jih stići.
Sačuvaj nas kakva zla, o Bože.
Gle! opet se amo vraća. Bježim.
MUCIJO:
On pohita k vrat’ma, ona k dvoru
Spaziše me, il koraka mojih
Čuše bahat... Bolje,
Bolje što ga stignuo nijesam,
Bio bih ga ubio na mjestu;
Trojice mi svete,
Ubio bih bio nju i njoga...
A sad šta mi ostaje da radim?
Šta ostaje!.... stani, srce moje,
To hladnije razmisliti moram.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.