Кобна тајна/10

ЧИН II

Трећа појава

ТРЕЋА ПОЈАВА

Динко и Муцијо.

МУЦИЈО:
Пријатељу, са радошћу примих
В’јест за тебе и Дубровник дичну.
Ваљано си старог владаоца
Послужио, ал и услуге ти
Он признаје управ владалачки.
Свесрдно ти честитам на томе.
ДИНКО:
И свесрдно на том честитањн,
Војеводо, ја ти захваљујем.
Услугама малим награда је
Веља дата, за мене тим већа
Што ми створи уз другу господу
У твом дому мјесто које. Боље
Доликује његовому сјају.
МУЦИЈО:
Ти свакому мјесту сјајност дајеш,
А не мјесто теби. Хоћу одмах
Да доставим мојој породици...
(Јелица и Леонора ступају на врата)
ЈЕЛИЦА:
Већ све знамо; чуле смо од слуге;
И ево нас да му изразимо
Нашу радост.
ДИНКО:
Госпо, госпођице,
Та вам радост одсјева на лицу;
Њом сам трунут у дубљини срца.
МУЦИЈО:
Сједмо. — Турски посланик је стиго.
ДИНКО:
С предлозима које знадеш. Кнез ће
Изнијет их јутрос пред вијеће.
МУЦИЈО:
Там’ и мене ко војводу зову ;
Отуд судим да су сви за одпор.
ДИНКО:
Јесу ако чују да с’ успјешно
Град бранити даје.
МУЦИЈО:
За то јемчим;
Ал ван града земља сваколика
Биће турском похарана војском.
ДИНКО:
Већ је двапут Дубровник издржо
Таку бједу, а за исту сврху.
Зли Богослав искавши узалуд
Удовицу доброг краљ-Стјепана
Чак раскопа из освете дивље
И гробове наших прадједова;
А за њиме родождер, краљ Бодин,
Не добивши свој род од нас натраг
Седмољетним мучаше нас ратом.
Зар да сада Дубровчани буду
С Бранковићем мање веледушни?
Да предаду несрећнога кнеза
Ког на вјеру примише? ох! Прије
Нек пропадну, нек бродови њини
У дно мора сви скрхани буду,
И град овај нек постане грдна
Од камења рпа. Дивља сила
Збрисаће нас са лица свијета,
Али неће из спомена људског.
МУЦИЈО:
И у техи, видим, чисто бије
Дубровачко срце. Сви сте таки.
ДИНКО:
Таки бисмо, војводо, и таки
Остаћемо. — Али вр’јеме лети.
Већ је Деспот тајно на пут спремљен,
А пошто га ја пратити морам
То с’ опраштам с овим госпођама,
Молећи јих да ме до повратка
Обје у свом спониену задрже.
ЈЕЛИЦА:
Зар одлазиш?
ЛЕОНОРА:
Пут вам срећан желим.
ДИНКО:
Ал најприје испунити морам
Своју днжност; обвезницу ову
Исплатиће градска благајница.
МУЦИЈО:
А, дуг стричев! овај л'јепи доказ
Дубровачке савјесности теби,
Моја мила Дубровкињо, иде.
Послужи се њиме племенито
Као што си наумила.
ДИНКО:
Збогом. —
Нас двојица на чем остајемо.
МУЦИЈО:
Чим све овдје за обрану спремим
Ето м’ одмах за вама у Будим.
ДИНКО:
До виђења тамо. (Оде)
МУЦИЈО:
До виђења.
(О просидби ни спомена! чудно!)
ЛЕОНОРА:
Примјети ли пораз љен кад зачу
Да одлази?
МУЦИЈО:
Не примјетих ништа.
ЛЕОНОРА:
А сада је за њим пошла.
МУЦИЈО:
Ваљда
Пријатеља може испратити. (Оде)
ЛЕОНОРА:
Шта је ово? та лукава зв’јерка
Знала га је опет окренути.
О Муцијо слаби!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.