Кнез од Семберије/3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   II III IV   ►

III

ПРЕЂАШЊИ без БОЈЕ

КНЕЗ ИВО: Знано вам је, кметови, и свој кнежини, да је овуда прошао Кулин капетан са силном војском и пребродио Дрину. ’Номад ми допаде Пеца из Клубаца и донесе абер, да је Кулин поробио Јадар и Подриње, прегазио њиве и ливаде, попалио села и заробио силно робље, које сад овудар води дома. То робље, кметови, то су браћа и сестре наше. Шумадија се листом дигла, те крвави бој бије, а ми, ево овако, сједимо скрштенијех рука, као да је Дрина висока планина, те не чујемо онај вапај и онај јад; као да је Дрина дебео зид, који дијели двије туђинске куће; као да је Дрина закон, који дијели двије вјере, И док сједимо, те слушамо, што се тамо збива, зар и да гледамо како нашим друмовима проходи њихово робље? Ено, Кулин води триста и три роба; овудар га пут наноси, те за који час ће и стићи у Попово; а тих триста и три роба, то су браћа и сестре, синови и кћери онијех дичнијех синова Србијиних, који су нејач своју у збјегове расули, који су огњишта своја до темеља растурили, а животе своје заложили за све нас. Кроз Семберију, крај мојијех конака, то силно робље да прође, ја не могу поднијети, а ни ви кметови. Гдје би нам образ, а гдје душа? Не кажем, да чинимо што чинити не можемо, не кажем вам да се и ми дижемо, али бар да учинимо оно што можемо. Стога сам јутрос још послао Петронија у сусрет Кулину, и питао га, хоће ли ми продат’ робље, те да буде слободно кад уђе у моју Семберију. Шта му је Кулин казао, ето нека вам Петроније каже.
ШИШО: А шта да вам казујем, кад добро није. Кулин иште три тисуће рушпија, па да пусти робље.
ПРВИ КМЕТ: Много!
ШИШО: Вели, није повео кљасто и нејако, ни старо и онемоћало, већ све младо и здраво, те продаће скупље.
КНЕЗ ИВО: Продаће — чусте ли, кметови! Наша крв, наша браћа и сестре, продаће се и расијати по далекијем и незнанијем земљама, док њихови оцеви и браћа војују тамо и крв лијевају за слободу. Смијем ли ја и смијете ли ви то чут’ и видјет’, а оглушити се?! Ето, зато сам вас сазвао, ако кабулите, да саставимо откуп, те да браћу ослободимо.
ТРЕЋИ КМЕТ: Зар три тисуће рушпија?
ШИШО: Кулин ништа мање неће.
ПРВИ КМЕТ: Да сва Семберија да и пошљедњу пару, тај се откуп саставити не може.
КНЕЗ ИВО: Ал’ ја иштем више нег’ пошљедњу пару. Зар они тамо у Шумадији за свој род дали своје благо, своје робље, своје огњиште, па и главу, а ми о пошљедњој пари да размишљамо.
ДРУГИ КМЕТ: Слушај, кнеже,! Твојој мудрости и твојој ријечи није било нити може бити парбе. Изникао си измеђ' нас као селвија измеђ' погрбљених жалосних врба; уздигао си се, узнио си се и поносом и збором и мудрошћу. Још си био дијете од дваест година, а ми старци теменасмо ти и слушасмо ти ријеч. Неки измеђ нас рече: изабраник си и отад сви у то повјеровасмо. Кнежевином Семберијом кнезовале су дотад сиједе власи, а ти, дијете бијаше, кад сви ником поникосмо, а једним грлом прозборисмо: „Нека Иво одсад кнезује, а ми, старци, кметоваћемо и слушаћемо га”. И не пожали — слушасмо те! Не замјери, ако сад првипут пред твоју ријеч хоћу да ставим своју. Дај, Боже, нек сам останем, нек само ја овако мислим, ал’ не замјери и да ти кажем како мислим. Зло је наше браће големо, но и наше није мало. Сиротиња смо и голотиња, те гдје је још голотиња одјела туђу голотињу, а гдје босотиња обула туђу босотињу? Ако ти, кнеже, заиштеш — мораћемо дати, па даћемо и последњу пару, ал’ реци ми, душе ти, шта смо тиме учинили; спасли смо једно робље, да заробимо друго; утрли смо једне сузе, да пролијемо друге; ослободили смо робље, што га Кулин води, а заробили смо себе.
КНЕЗ ИВО: Мислите ли и ви тако, браћо?
К М Е Т О В И: Сиротиња смо, кнеже!
ТРЕЋИ КМЕТ: Ако је да дамо, колико ко може, нећемо изостат’ ни један.
КНЕЗ ИВО: Не иштем ја да вас осиротим, сироте моје, већ иштем да вас спасем срамоте и гријеха! Да је нешто Кулин са робљем ударио другијем путем, ваљаде би ми лакше било чут’, а не видјет’; али, доживљети да Кулин проведе српско робље преко Семберије, преко моје кнежине не може ми се док ја кнезујем, а не може ни док ви кметујете. (Збаци ћурак са себе и простре га по земљи). Дете, браћо, помените Бога, који вас ни у сиротињи неће заборавити, па донесите колико који може и колико милује, те да саставимо откуп за оно тужно робље! (У врло ведикој даљпни чује се потмуди писак зурле и лупа бубња).
ПРВИ КМЕТ (Вади кесу и дријеши): Ево, нека ја почнем, кнеже! (Баца новац на ћурак). Ево три рушпије и нешто ситнијех гроша; то је од мене и мојега села; сабрао сам да харач платим, па сабраћемо друго, а ово нека је алал!
ДРУГИ КМЕТ (Вади из њедара и баца): Ево четири рушпије од мога села, а ево (опет баца) јоште двије од моје сиротиње!
ТРЕЋИ КМЕТ: Једна ми се затекла моја, ево је, (баца), а отићи ћу и до села, те скупити још што се може и колико се може. (Још двојица Тројица прилазе и бацају не говорећи ништа).
ПРВИСТАРАЦ: Кнеже, ћер ми је примила биљег из куће Мрвишића, скрпио сам и саставио овијех десет рушпија да јој дарове срежем и прћију спремим; ево ти тај новац (баца целу кесицу) нек остане дјевојком, нек се не удаје.
КНЕЗ ИВО (Потресен): Старче, (Сагиње се и дохвати ону кесицу) узми ово; ја за тебе полажем десет рушпија овдје.
ПРВИ СТАРАЦ: Не, кнеже, даћеш ти већ и онако више но сви ми, остави ми да ово ја учиним.
КНЕЗ ИВО (Спусти кесу натраг): Добро, старче, ал’ онда твојој ћери ја хоћу да спремим дарове; ја њој поклањам десет мојих рушпија!
ДРУГИ СТАРАЦ: Кнеже, његову ћер обележио је мој син; мој син ће је узети без дарова и без прћије; нек и твој новац овдје легне.
ШИШО (Сагао се те пребраја новац): Двадесет и четири рушпије и нешто гроша.
КНЕЗ ИВО: А Кулин иште три хиљаде. Сиротињо моја, јаде мој! Хоћеш, а не можеш! Неће Иво заробити свој народ, да робље робљем замјењује. Ако вас оголим, чим ћу вас послије откупити? Узмите тај новац, носите тај новац.
ПРВИ КМЕТ: Не, кнеже.
КНЕЗ ИВО: Носите!
ДРУГИ КМЕТ: Дали смо и алалили смо! (Споља се чује јача лупњава бубња и писка зурли. измешала са жагором; по гдекад какав узвик и пуцањ пушке. Све то јаче и јаче бива).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.