Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/6

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   V VI VII   ►

VI

КЊЕГИЊА, ГОСПАВА, КАПЕТАН ЂУРИЦА

ГОСПАВА (Излази из куле): Кнегиња!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Поздрављајући књегињу која се појављује одма: са Госпавом): Твој најоданији слуга, светла кнегињо, поздравља те.
КНЕГИЊА: Хтела сам да говорим с тобом, капетане!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Збори и заповедај, кнегињо!
КНЕГИЊА: Под одајама мојим тамнује стари Тол. У дуге ноћи његов крти смех прожима кулу неком стравом студеном. Душу ми тада мори немир, слутња ми ломи сан. А ноћас још... кнезу треба миран сан, а и ја бих да избегнем слутње те. Је ли кривица Толова толика да му се не би могла дати слобода?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Тол беше слава наша некада. Сваки ожиљак, којим је његово тело раскошно исписано, прича је о једној нашој победи. Ми би му били дужни слободу и част, ал’ чудак је, час паметан час луд.
КНЕГИЊА: Чух на мене има вољу злу и за мене увек ружну реч. Стог га је кнез и бацио у тамницу.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Лудаку, госпо, ништа јевтиније од речи непромишљене.
КНЕГИЊА: Да ли је тако, јер чух и овако: у Тола су или кола мудрости те се нама осталима причиња луд, или је мрва лудости те му памет мути.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: И тако веле!
КНЕГИЊА: А веле још да је и видовит?
КАПЕТАН ЂУРИЦА Ма ко би знао, тек чудак је. Он залази кроз војску и сеје слутње зле неким предвиђањем.
КНЕГИЊА: Ја бих рада да чујем, капетане, шта предвиђа Тол?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Нашто ти то, кнегињо; нашто ти слушати празне речи ума смушена?
КНЕГИЊА: Јер тамо у кули бори се живот и смрт, јер над кнежевом постељом слутња се наднела, јер душу моју слутња је притисла. Капетане, ја хоћу да говорим с Толом, ове ноћи још, сада још.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Кнез ти то не би допустио.
КНЕГИЊА: Кнез не! Од тебе тражим то!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Јер знаш да нема тог, што би ти ја могао одрећи. (Стражару на тераси) Војниче, иззеди Тола из тамнице. (Стражар залази иза куле).
КНЕГИЊА (Госпави): Обиђи господара, Госпава!
ГОСПАВА (Одлази у кулу).


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.