Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/24
V
KNEGINjA, MOZ
MOZ (Posle duže pauze, hteo bi da joj priđe): Kneginjo!
KNEGINjA: Ne prilazi! (Diže vizir, ali ne okreće glavu)
MOZ: Zar greh ti učinih?
KNEGINjA: Proklet da si što me malo čas, u zabludi, dok bejah lica skrivena, kao pobedilac ne ubi!
MOZ: Oprosti, knjeginjo!
KNEGINjA: I kad bi ti oprostila ja, oprostiti neće on!
MOZ: Konte Brane zar? Mrtvi praštaju!
KNEGINjA (Sine joj srećna misao koje se grčevato prihvati): Konte Brana je živ!
MOZ: Našto ti ta laž?
KNEGINjA: Laž beše ono maločas kada ti rekoh da nije više živ! (Odlučno) Konte Brana je živ i sutra zorom, na bedemima Krojinim, njegov će te dočekati mač!
MOZ (Još sumnja, ali već uznemiren i njegovo, malo čas vedro čelo, počinje da se mrači): Živ? Da li zbilja živ?.. Našto onda ona laž malo čas?
KNEGINjA: Da opravdam svoj dolazak na megdan.
MOZ (Već uzbuđen): A zašto dođe kad njega pozvah na megdan? Zar Konte Bran ženu šalje kao zamenu?
KNEGINjA: Oprosti, tu nepravdu učinih ja. Kad sinoć dođe glasnik tvoj, knez beše negde kod posade i ja primih poruku. Kad je proučih, u meni srce zadrhta od straha. Gospodar knez ne zna ništa o tim pričama iz dana mladosti i, zar da ja budem ta, koja će mu srce slomiti, u oči dana odsudnog. Ne, on mora na bedemima Krojinim sačekati Moza odmetnika, čvrste ruke, duha neslomljena. Stog krijući od njega, na megdan izađoh ja.
MO3 (Uzbuđenje ga sve više zahvata)...: Dakle živ? Konte Bran je živ?
KNEGINjA: I ako sam slobodna i put mi ka Kroji otvoren, tad pusti me, jer u borbi za slavu i čast Krojinu, u ovom času odsudnom, moje je mesto tamo, kraj Gospodara mog!
MOZ (Obuzet gnevom, koji ga sad već potpuno osvaja, on je gotovo i ne čuje. Govori više za sebe.): Živ, jest živ je, jer osećam mog starog druga, mržnju, kako me obuzima. Sve ono drugo bila je samo obmana, bila je laž. Daleka lažna svetlost na moru mračnome, koja te zavodi da za njom kreneš brod. Samo je mržnja istina i evo je, evo je već; moj stari znanac, verni pratilac; evo je, osećam je već! Puzi ko zmija uz mene, obavija me, krv mi groznicu kroz telo pronosi i trne mi srž i mrkne pogled i brekću mišići, a srce već oseća žeđ. Vraća se mržnja u svoje staro stanište, uzalud potegoh da je iz duše istočim (Zatrese se). Oh, kako je mržnja težak osećaj; teže je mrzeti no voleti! Pa ipak, dobro je, dobro je... osećam se svoj!
KNEGINjA (Sa saučešćem je posmatrala njegovu tešku borbu i uzdržavala se da ga ne uznemiri. Tek posle izvesne pauze): Moze!
MOZ (Ne diže glavu i ne čuje).
KNEGINjA: Moze!
MOZ (Budi se): Ko me zove?... Ti?... (Posmatra je dugo n značajno) Govori.... podneću... pribrao sam se već!
KNEGINjA: Otvori mi put!
MOZ (Posmatra je. Odlučno): Idi!
KNEGINjA (Pođe).
MOZ (Kao ranjena zver, u veličini gneva svog, skoči pred nju): Stani! Stani i čuj! Čuj mi svaku reč!... Idi, da, idi Kroji, kao glasnik moj i nosi poruku gospodaru tvom, od odmetnika Mojsija Anđelića! Reci mu: nek mu guslari večeras, kad padne veče, otpevaju poslednju pesmu o slavi Krojinoj i nek na slavi toj on prospava poslednju noć. Jer, kad prođe ovaj dan i noć za njim, čim prva zora grane, i moja će se mržnja probuditi i uspuzati se uz ono stenje i zatrešće gorde bedeme Krojine. To neće biti borba vojske dve, ne, to će biti bujica koja će plaviti i rušiti, to će biti oluj koji će lomiti i razoravati, to će biti smrt koja će kositi i obarati. Pred tom će vojskom uznositi se visoko moj otrovani mač!... A kada dospem gore, na one bedeme, zatrešću snagom mržnje kamene zidine, kao negda Samson crkvene stubove... Neka se sruši sve, nek ruševine te pretrpaju slavu Krojinu i, nek pod ruševinama tim svi nađemo zajednički grob — i on, i ja, i — ti! Nek pokolenja poznija, kad mahovina celu prošlost obvije, obilazeći ruševine te, pričaju priču o jednoj mržnji koja je porušila grad i o jednoj ljubavi koja leži pod ruševinama grada tog!... (Duga pauza, teško uzbuđen i ne dižući glavu da je pogleda, mane rukoi.) Idi sad!
KNEGINjA (Odlazi levo lagano, korak po korak.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|