О ђевојко не млого лијепа!
Ни лијепа, ни рода велика!
Што се тако моме срцу драга?
Близу тебе живљети не могу,
Већ ћу градит' дворе на Загорје, 5
И омастит'[1] све ођело моје,
Осим паса и кошуље танке:
Не ћу паса рад' јуначког гласа,
Ни кошуље ради јараница,
Да ми будеш с' срца, ка' и с' очи. 10
Ал' му млада она одговара:
"О јуначе, Божиј сулудњаче!
"Што ћеш градит' дворе на Загорје?
"Што л' омастит' све ођело твоје?
"Него дођи, кад ми заспи мајка, 15
"Ал' не носи са собом сокола,
"Ил' му скини злаћена прапорца."
То је момче једва дочекало,
Једва чека док му ноћца дође,
И отиде ђевојчину двору, 20
С собом носи сивога сокола,
Заборави скинут' му прапорца,
Соко летну, а прапорац звекну,
Глас зачула ђевојчрша мајка,
Тер с пенџера куле говораше: 25
"Ко лов лови око двора мога,
"Лов ловио, ногу саломио!
"Јер ја немам шћерцу од удаје,
"Но малахну од десет година."
Ал ђевојка мајци говораше: 30
"Куни, мајко, обје да кунемо:
"Црн му образ, ка' на гори сунце!
"Све му поље прекрилиле овце!
"Родила му бјелица шеница!
"А ја, мајко, до године сина!" 35
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 397-398.
