Кара мајћа младу Каравилу:
„Каравило, нигде те не било!
Не сечаш се воду да донесеш,
сал кад видиш момче на кладенче.
Кад отидеш, н умеш да се врнеш! 5
Бог убио и тој лудо младо
кад те оно на ништа напраји:
руса ти је коса умршена,
бела ти је тоска укашкана,
једра су ти недра откријена..." 10
Каравила дробне слзе рони,
слзе рони, на мајћу говори:
„Не клни га, моја слатка нано,
то је момче мајћино јединче!
Оно мене није ни тицало: 15
сас душу ми косу умрсило,
а врано коњче тоску укашкало,
а јасан поглед јелек раскопчало.”
