Капиталистички систем

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Михаил Бакуњин
Капиталистички систем

(THE CAPITALIST SYSTEM by Michael Bakunin)


Овај памфлет је исечак из The Knouto-Germanic Empire and the Social Revolution и укључен је у Комплетни радови Михаила Бакуњина (The Complete Works of Michael Bakunin) под насловом "Фрагмент (Fragment)." Делови теxта су оригинални преводи на енглеском од стране G.P. Maximoff за његову антологију Бакуњинових дела, али су делови који недостају преведени од Jeff Stein-а из шпанске едиције, Диего Абад де Сантиллан, транс. (Буенос Аирес 1926) вол. ИИИ, пп. 181-196.

Зар је неопходно овде понављати непобитне аргументе социјализма које до сада ни један буржоаски економиста није успео да обори? Шта су имовина и капитал у њиховом данашњем облику? За капиталисту И земљопоседника они значе моћ И право, гарантовано од стране државе, да живе без рада. А пошто ни имовина ни капитал не производе ништа док их не оплоди рад – то им значи моћ И право да живе експлоатишући рад неког другог, право да експлоатишу рад оних који не поседују ни имовину ни капитал И који су због тога присиљени да продају своју продуктивну снагу срећним поседницима капитала И имовине.

Можете приметити да сам заборавио да у све то убројим И следеће питање: на који начин су имовина И капитал дошли у руке њихових садашњих поседника? То је питање на које, ако га предочимо са историјских, логичких И правних аспеката, не може бити одговорено ни на један други начин осим на онај који би служио као оптужба против садашњих поседника. Због тога ћу се ограничити на изјаву да земљопоседници И капиталисти, пошто не живе од сопственог продуктивног рада већ од узимања ренте за земљу, куће, интереса на капитал, од шпекулације земљом, зградама, капиталом, од комерцијалне И индустријске експлоатације мануелног рада радника, сви живе на рачун радника. (Шпекулација и експлоатација без сумње представљају врсту рада, али непродуктивног рада.)

Знам врло добро да је такав начина живота високо поштован у свим цивилизованим земљама, да је изричито и брижно штићен од стране свих држава, као и да државе, религије и сво право, и кривично и грађанско, и све политичке владе, монархије и републике – са својим огромним правним и полицијским апаратима и њиховим стојећим армијама – немају другу улогу него да утврде и заштите такву праксу. Уз постојање тако моћних и респектабилних ауторитета ја себи не могу чак ни да дозволим да питам да ли тај начин живота легитиман са гледишта људске правде, слободе, људске једнакости и братства. Једноставно се питам: да ли су, у таквим условима, братство и једнакост између експлоататора и експлоатисаних могући, да ли су правда и слобода могући за експлоатисане?

Само претпоставимо, као што то подржавају буржоаски економисти и са њима сви адвокати, сви обожаваоци И верници судског права, сви свештеници грађанског и кривичног закона – само претпоставимо да је тај економски однос измедју експлоататора и експлоатисаног сасвим легитиман, да је неизбежна последица, производ вечног, неуништивог друштвеног закона, још увек би било истинито да експлоатација искључује братство И једнакост. Не треба ни спомињати да искључује економску једнакост. Претпоставимо да сам ја Ваш радник и да сте Ви мој послодавац. Уколико понудим мој рад за најнижу цену, уколико пристанем да Ви живите од мог рада, то засигурно није зог оданости или братске љубави према Вама. И ни један се буржоаски економиста не сме усудити да каже да је то због тога, ма колико идилично И наивно постаје њихово резоновање када почну да говоре о узајамној наклоњености и узајамним односима који би требало да постоје медју послодавцима И запосленима. Не, ја сам то урадио због тога што ћемо моја породица И ја умрети од глади уколико не радим за послодавца. Према томе ја сам присиљен да Вам продам свој рад по најнижој цени јер сам на то присиљен претњом глађу.

Али – говоре нам економисти – земљопоседници, капиталисти и послодавци су такође присиљени да траже И изнајмљују рад од радника. Да, то је тачно, они су присиљени да раде то, али не у истој мери. Да постоји једнакост измедју оних који нуде свој рад И оних који га изнајмљују, измедју неопходности да неко прода свој рад и неопходности његове куповине, ропство И беда радника не би постојали. Али онда не би било ни капиталиста, нити земљопоседника, нити радничке класе, нити богатих, нити сиромашних: постојали би само радници. Баш због тога што таква једнакост не постоји ми имамо И обавезни смо да имамо експлоататоре.

Та једнакост не постоји јер у модерном друштву где се добра производе интервенцијом капитала који плаћа наднице за рад, пораст популације премашује пораст производње, што резултује да понуда рада неизбежно надмашује потражњу И води у релативан пад нивоа надница. Овако установљена производња, монополизована, експлоатисана од стране буржоаског капитала, присиљена је, на једну страну, узајамним надметањима капиталиста да се концентрише у рукама све мањег броја моћних капиталиста, или у рукама деоничарских компанија које су, захваљујући уједињењу својих капитала, моћније него највећи изоловани капиталиста. (А И мали И средњи капиталисти, неспособни да производе по истој цени као И велики капиталисти, природно подлежу у тој борби на живот И смрт.) С друге стране, истим надметањем су сва предузећа присиљена да продају своје производе по најнижој могућој цени. Он (капиталистички монопол) може постићи тај двоструки резултат само истискујући стално нарастајући број малих или средњих капиталиста, шпекуланата, трговаца или индустријалаца из света експлоататора у свет експлоатисаног пролетаријата И, у исто време, исцеђујући нарастајуће уштеђевине од плата споменутог пролетаријата.

На другој страни, маса пролетаријата, која нараста као резултат општег пораста популације (који, као што знамо, чак ни беда не може ефикасно да заустави), као И кроз нарастајућу пролетаризацију ситне буржоазије, бивших поседника, капиталиста, трговаца И индустријалаца – нараста, као што сам рекао, у много бржем степену него продуктивни капацитети економије коју експлоатише буржоаски капитал – И та нарастајућа маса пролетаријата је смештена у условима у којима су радници присиљени на поразно надметање једног против другога.

Пошто не поседују ни једно друго средство за опстанак осим сопственог мануелног рада, они су натерани, страхом да их не замени неко други, да га продају по најнижој цени. Та тенденција код радника, или пре неопходност на коју су осуђени сопственом бедом, комбинована са тенденцијом послодаваца да продају производе својих радника, И због тога купе рад по најнижој цени, непрестано репродукује И учвршћује сиромаштво пролетаријата. Пошто се налази у сиромаштву, радник је присиљен да продаје свој рад будзашто, он тоне у још веће сиромаштво.

Да, већу беду, заиста! Пошто у том робовском раду продуктивна снага радника бива злоупотребљена, сурово експлоатисана, прекомерно траћена И недовољно храњена, брзо бива И потрошена. А када је једном потрошена, која јој вредност може бити на тржишту, какве је вредности та једина роба коју поседује И на основу чије свакодневне продаје зависи његово зарађивање за живот? Ништа! А онда? Онда раднику не преостаје ништа осим да умре.

Шта је у одређеној земљи, најнижа могућа надница? То је она цена коју радници те земље сматрају као апсолутно неопходном да би се одржали у животу. Сви се буржоаски економисти слажу у томе. Тургот, који је сматрао за згодно да себе зове ‘морални министар’ Луја XVI и који је стварно био искрен човек, рекао је:

‘Прости радник који не поседује ништа више од својих руку, нема ништа друго да прода осим свог рада. Он га продаје скупље или јевтиније; али та цена, била висока или ниска, не зависи од њега: она зависи од договора са оним ко ће платити тај рад. Послодавац плаћа што је мање могуће; када може да бира из великог броја радника, послодавац преферира онога ко ради јевтино. Радници су тако присиљени да снизе своје цене у надметању једног против другог. У свим врстама посла неизбежно следи да је плата радника ограничена на онолико колико је потребно за опстанак.’ (Рефлеxионс сур ла форматион ет ла дистрибутион дес рицхессес)

Ж. Б. Сеј, истински отац буржоаских економиста у Француској, такодје каже:

‘Наднице су много више када постоји већа потреба за радом него што је понуда, а ниже су, према томе, када је више рада понуђено, а мање тражено. Однос измедју понуде И потражње регулише цену ове робе зване радников рад, као што су регулисане све остале јавне услуге. Када наднице мало порасту изнад цене неопходне да се одрже радничке породице, њихова се деца умножавају и већа понуда се ускоро развија у пропорцији са већим захтевима. Када је, насупрот, потражња за радницима мања него квантитет људи који нуде рад, њихове зараде опадају на цену неопходну за класу да се одржи на истом броју. Породице оптерећене децом нестају, од тог тренутка понуда рада опада, а када је мање робе понуђено, цена расте... На тај начин тешко је да надница радника порасте или падне испод цене неопходне да се одржи класа (радници, пролетаријат) у потребном броју.'

Након цитирања Тургота и Ж. Б. Сеја, Прудон узвикује: 'Цена, када се пореди са вредношћу (у стварној социјалној економији) је нешто есенцијално покретно и због тога есенцијално променљиво, и у својим варијацијама није регулисано ничим до конкуренцијом, а конкуренција, не заборавимо оно у чему се Тургот и Сеј слажу, има неопходан ефекат да не допусти платама радника ништа осим голог спречавања смрти од глади и одржавање класе у потребном броју.'ą

Тренутна цена основних потрепштина установљава преовлађујући стални ниво изнад кога радничке наднице никада не могу порасти за дужи период, али испод кога често падају, што непрестано резултује ништавношћу, болешћу и смрћу, све док довољан број радника не нестане како би се поново изједначили понуда и потражња рада. Оно што економисти зову изједначена понуда и потражња не представља праву једнакост измедју оних који нуде свој рад на продају и оних који га изнајмљују. Претпоставимо да мени, фабриканту, треба стотину радника и да се на тржишту појави тачно стотину радника – само једна стотина, јер уколико их додје више, понуда ће прерасти потражњу, што ће резултовати смањењем надница. Али пошто се само једна стотина појавила и пошто је мени, фабриканту, потребан само тај број – ни више нити мање – на први поглед би изгледало да је постигнута комплетна једнакост, та понуда и потражња су једнаке у бројевима,а исто тако би требале бити једнаке у сваком другом погледу. Да ли то значи да радници могу да захтевају од мене наднице и услове рада који им обезбеђују истински слободну, достојанствену и хуману егзистенцију? Ни у ком случају! Уколико им одобрим те услове и те наднице, ја, капиталиста, на тај начин нећу зарадити ништа више него они. А онда зашто бих се мучио и пропадао нудећи им профит мог капитала? Уколико желим да радим као што радници раде, уложићу мој капитал негде другде, било где где могу да добијем највиши интерес, и понудићу мој рад на продају неком капиталисти као што то и моји радници раде.

Уколико, профитирајући моћном иницијативом коју ми обезбеђује мој капитал, упитам тих стотину радника да оплоде тај капитал својим радом, то није због мог саосећања са њиховим патњама, нити због духа праведности, нити због љубави према човечанству. Капиталисти ни у ком случају нису филантропи. Они би пропали уколико би били филантропи. То је због тога што се надам да ћу из рада радника извући довољан профит како бих могао да живим комфорно, чак и богато, док у исто време увећавам свој капитал – и све то без мог рада. Наравно, мораћу и ја да радим, али ће мој рад бити сасвим друге врсте и ја ћу бити обештећен у много вишем степену него радници. То неће бити продуктивни већ административни и експлоатативни рад.

Али зар административни рад није и продуктиван рад? Без сумње јесте јер у недостатку добре и интелигентне администрације мануелни рад не би производио ништа или би производио врло мало и врло неквалитетно. Али са становишта правде и потреба саме производње, уопште није потребно да тај рад буде у мом монополу, нити, изнад свега, да ја будем компензован у вишем степену него што је то мануелни рад. Кооперативна удружења су већ доказала да су радници сасвим способни да управљају индустријским предузећима, да то могу радити раднички представници који примају исту плату као и радници. Стога уколико ја концентришем административну власт у мојим рукама, то није због тога што производња то захтева, већ да служи мом циљу, циљу експлоатације. Као апсолутни шеф персонала ја за свој рад добијам десет или двадесет пута више него што моји радници добијају за свој рад и то је истина упркос чињеници да је мој рад неупоредиво безболнији него њихов.

Али капиталиста, власник посла, ризикује, кажу они, док радник ништа не ризикује. То није тачно, јер када гледамо са његове стране, радник се налази у неповољном положају. Власник посла може лоше да води посао, он може бити уништен лошим уговорима, или постати жртва комерцијаљне кризе, или неке непредвидиве катастрофе; једном речју, може пропасти. То је тачно. Али да ли то пропадање са буржоаске тачке гледишта значи бити сведен на ости ниво беде као они који умиру од глади, или да ће бити отеран у редове обичних радника? То се тако ретко догађа, можемо рећи скоро никада. Ипак је ретко да капиталиста не задржи нешто, упркос пропасти. У данашње време сви банкроти су мање или више варка. Али и уколико апсолутно ништа није сачувано, ту су увек породичне везе и друштвени односи, који им, уз помоћ научених пословних вештина које они преносе на своју децу, дозвољавају да за себе и своју децу заузму позицију у вишим ранговима посла, у управи; да буду државни функционери, да буду извршни органи у комерцијалним или индустријским пословима, да заврше, иако и сами зависни, као надгледници прихода које су исплаћивали својим ранијим радницима.

Ризик радника је безгранично већи. Након свега, уколико предузеће у коме је запослен банкротира, он ће остати неколико дана, а понекад и неколико недеља, без посла, а то је за њега више него пропаст, то је смрт јер он сваки дан једе оно што заради. Уштеђевине радника су дечије бајке које су измислили буржоаски економисти да уљуљкају свој слаб осећај за правду, покајање случајно пробудјено у недрима њихове класе. Тај смешни и омрзнути мит никада неће ублажити патње радника. Он зна цену задовољавања дневних потреба његове велике породице. Уколико има уштеђевину, он неће допустити да његово јадно дете, од шест година, увене, да одрасте слабо, да буде психички и морално убијано у фабрикама, где су присиљени да раде ноћ и дан дванаест или четрнаест сати.

Уколико се некада деси да радник мало уштеди, то брзо поједу неизбежни периоди незапослености који често сурово прекидају његов рад, као и непредвиђене несреће и болести које задесе његову породицу. Несреће и болести које му се десе сав ризик послодавца чине ништавним у поређењу са тим: јер раднику изнурујућа болест може уништити његову продуктивну способност, његову радну снагу. Изнад свега, дужа болест је најстрашнији банкрот, банкрот који за њега и његову децу значи глад и смрт.

Знам врло добро да у условима где сам ја капиталиста, коме је потребно сто радника да му оплоде капитал, запошљавајући те раднике ја имам све погодности на мојој страни, а да су све сметње на њиховој. Ја им предлажем ни мање ни више него да их експлоатишем, а уколико они желе да ја будем искрен у томе и обећају да ће ме чувати, ја ћу им рећи:

'Гледајте децо, имам неки капитал који сам по себи не може ништа да произведе, јер мртва ствар ништа не производи. Без рада немам ништа продуктивно, јер трошећи га остаћу без ичега. Али захваљујући друштвеним и политичким институцијама које владају нама и које су у моју корист, у постојећој економији мој капитал је такође произвођач: он ми доноси интерес. Од кога тај интерес мора бити узет - а мора бити од некога, јер у стварности он сам не производи апсолутно ништа – то се вас не тиче. За вас је довољно да знате да он доноси интерес. Сам тај интерес није довољан да покрије моје трошкове. Ја нисам обичан човек као ви. Ја не могу бити, нити то желим, задовољан са мало. Желим да живим, да се уселим у предивну кућу, да једем и пијем добро, да се возим у фијакеру, да одржим добар изглед, укратко, да имам све добре ствари у животу. Такође желим да својој деци дам добро образовање, да их учиним господом, да их пошаљем на студије, а касније, када постану много образованији од вас, они ће једног дана моћи да управљају вама као што ја управљам данас. А пошто само образовање није довољно, ја желим да им оставим велико наслеђе, тако да када га поделе остану богати скоро као ја.

Стога, поред свих добрих ствари у животу које хоћу себи да приуштим, такође желим и да увећам свој капитал. Како ћу то постићи? Наоружан тим капиталом намеравам да вас експлоатишем и предлажем вам да ми то допустите. Ви ћете радити, а ја ћу сакупљати, присвајати и продавати у моју корист производ вашег рада, не дајући вам већи део него што је апсолутно неопходно да вас данас одржим да не умрете од глади, тако да ћете на крају сутрашњег дана још увек радити за мене под истим условима; а када будете изнурени, избацићу вас и заменити другима. Знајте добро, даваћу вам што мању плату и наметаћу вам тако дуг радни дан, радне услове тако оштре, тако деспотске, што је могуће горе; не из зла - не због мржње према вама, нити из намере да вам наудим – већ из љубави према добрима и да бих се брзо обогатио; због тога што вас ја мало плаћам, а ви више радите, више ћу ја зарадити.'

То је оно што прећутно каже сваки капиталиста, сваки индустријалац, сваки власник посла, сваки послодавац који захтева радну снагу од радника које унајмљује.

Али пошто су понуда и потражња изједначени, зашто радници прихватају услове понуђене од послодаваца? Уколико се капиталиста налази у тако великој потреби да запосли раднике колико и стотину радника да их он запосли, зар то не значи да су обе стране у једнакој позицији? Зар се не срећу на тржишту као два равноправна трговца – барем са правне тачке гледишта – један доноси робу звану дневница, да је размени за дневни рад радника на основу одређеног броја сати на дан; а други доноси свој рад као своју робу да је размени за надницу коју нуди капиталиста? Пошто је, у нашој претпоставци, потражња за стотину радника, а понуда је исто тако стотину особа, може изгледати да су обе стране у истој позицији.

Наравно да ништа од тога није тачно. Шта је то што доводи капиталисту на тржиште? То је тежња да се обогати, да увећа свој капитал, да задовољи своје амбиције и друштвене сујете, да би био у могућности да се ода свим замисливим задовољствима. А шта доводи радника на тржиште? Глад, потреба да једе данас и сутра. Према томе, док су једнаки са тачке правничке фикције, капиталиста и радник су све само не једнаки са тачке гледишта економске ситуације, која је права ситуација. Капиталисти не прети глад када долази на тржиште; он врло добро зна да ће уколико данас не нађе раднике које тражи још увек имати хране за доста дуго време, захваљујући капиталу чији је срећни власник. Уколико радници које сретне на тржишту изнесу захтеве који му изгледају претерани, јер, далеко од тога да ће га онемогућити да увећа своје богатство и још више поправи своју економску позицију, ти предлози и услови могу, не кажем изједначити, али довести економску позицију радника унеколико ближу његовој – шта он ради у том случају? Он одбацује те предлоге и чека. Након свега он није присиљен хитном потребом већ жељом да побољша своју позицију, која је, у поређењу са оном радника, већ прилично удобна, тако да он може да чека. И он ће чекати, поучен пословним искуством да отпор радника који су, не поседујући ни капитал нити комфор, нити икакву уштеђевину вредну спомена, потиснути немилосрдном потребом, глађу, да тај отпор не може трајати веома дуго и да ће на крају моћи да нађе стотину радника које тражи – тада ће они бити присиљени да прихвате услове које он сматра за профитабилне. Уколико одбију, доћи ће други који ће бити пресрећни да прихвате те услове. Тако ствари иду свакодневно са пуним знањем и пред очима свакога.

Уколико, као последица одређених услова који непрестано утичу на тржиште, грана индустрије у којој је капиталиста у почетку планирао да ангажује свој капитал не понуди све предности којима се надао, онда ће он пребацити свој капитал другде; тако буржоаски капиталиста није везан природом неке одређене индустрије, већ тежи да инвестира (како то називају економисти – а ми би рекли експлоатише) равномерно у све могуће индустрије. Претпоставимо, коначно, да научивши од неке индустријске неспособности или несреће, он одлучи да не инвестира ни у једну индустрију; па, онда ће купити деонице и ануитете; и уколико му се интерес и дивиденде учине недовољнима, онда ће се ангажовати у неком послу, или ћемо рећи, продаће свој рад за једно време, али под условима много уноснијим него што су они које је он нудио својим радницима. Капиталиста тада долази на тржиште у својству, уколико не апсолутно слободног чиниоца, барем као безгранично слободнији чиниоц него радник. Оно што се дешава на тржишту је сусрет измедју жеље за добити и умирања од глади, измедју господара и роба. Правно, они су обојица једнаки; али економски је радник кмет капиталисте, чак и пре него што се закључи тржишна трансакција путем које радник продаје на одређено време себе и своју слободу. Радник је у позицији кмета због ужасне претње глађу која свакодневно виси над његовом и главама његове породице и која ће га присилити да прихвати било које услове наметнуте уносним калкулацијама капиталисте, индустријалца, послодавца.

А једном када је уговор склопљен, кметство радника се удвостручује; или прецизније речено, пре него што се склопи уговор, подстакнут глађу, он је само потенцијални кмет; након што је склопљен, он постаје прави кмет. Јер какву робу он продаје свом послодавцу? То је његов рад, личне услуге, продуктивне снаге његовог тела, ума и духа који има и који су неодвојиви део њега – то је стога он сам. Од тада па надаље, послодавац ће га надгледати, било директно или преко надгледника; сваки дан током радних сати и под контролисаним условима, послодавац ће бити власник његовог рада и његових покрета. Када му се каже: 'Ради то', радник је дужан да то уради, или уколико му је речено: 'Иди тамо', он мора да иде. Зар то није оно што се зове кмет?

Карл Маркс, чувени вођа немачког комунизма, прикладно је опазио у свом делу Дас Капитал, да уколико се уговор слободно склопи измедју трговаца новцем – у облику наднице – и трговаца сопственог рада – то значи, измедју послодавца и радника – где се исти не закључује на одређени и ограничени временски период, већ за нечији цео живот, то установљава право ропство. Закључен на одређени период, остављајући раднику право да да отказ послодавцу, тај уговор представља облик добровољног и пролазног кметства. Да, пролазног и добровољног са правне тачке гледишта, али никако са тачке економских могућности. Радник увек има право да да отказ послодавцу, али да ли има средстава за то? А и уколико му да отказ, да ли је то у намери да обезбеди слободну егзистенцију, у којој неће бити господара сем њега! Не, он то ради у намери да се прода другом послодавцу. Он је на то натеран истом глађу која га је присилила да се прода првом послодавцу. Према томе, радничка слобода, тако узвишена код економиста, правника и буржоаских репубиканаца, само је теоретска слобода којој недостају средства за сопствену могућу релизацију и самим тим је само фиктивна слобода, потпуна лаж. Истина је да је цео живот радника једноставно непрекидно поразно наследство разних облика кметства – добровољног са правне тачке гледишта, али принудног у економском смислу – прекинуто тренутним интерлудијумима слободе помешане са гладју; другим речима, то је ропство.

То ропство се свакодневно манифестује на много начина. Поред узнемирења и угњетачких услова уговора који претвара радника у подређеног, пасивног и послушног слугу, а послодавца у скоро апсолутног господара – поред свега тога, добро је познато да је тешко да постоји индустријско предузеће у коме власник, притиснут на једној страни од двоструког инстинкта непопустљиве пожуде за профитом и апсолутном влашћу, а на другој страни, профитирајући од економске зависности радника, не оставља по страни уговорене услове, а да не исцеђује додатне уступке у своју корист. Тада ће он захтевати више сати рада, а то је више него што је договорено уговором; затим ће смањити наднице под неким изговором; наметнуће произвољне финесе, или ће се према радницима понашати грубо, неуљудно и дрско.

Али, неко може рећи, у том случају радник може да да отказ. То је лакше рећи него учинити. Каткад радник добија део наднице унапред, или његова жена или дете могу бити болесни, или можда је тај рад сиромашно плаћен у целој одређеној индустрији. Други послодавци можда плаћају чак и мање него његов, па можда након отказа чак неће бити ни у могућности да надје нови посао. А остати без посла значи смрт за њега и његову породицу. Још више, постоји резумевање медју свим послодавцима и сви личе један на другога. Сви су скоро подједнако неподношљиви, неправедни и груби.

Да ли је ово клевета? Не, то је у природи ствари и у логици потреба односа који постоје измедју послодаваца и њихових радника.

_____

За Крај могу само да напоменем да је Бакуњин ово писао у XIX веку. Да ли мислите да је сада, после скоро 150 година, другачије?

Укинимо ропство! Узмимо натраг имовину капиталиста и омогућимо себи, својим породицама и пријатељима, нормалан живот! Против Државе и експлоатације – живео анархизам!

Види још[уреди]