Kapitalistički sistem
Mihail Bakunjin
Kapitalistički sistem
Ovaj pamflet je isečak iz The Knouto-Germanic Empire and the Social Revolution i uključen je u Kompletni radovi Mihaila Bakunjina (The Complete Works of Michael Bakunin) pod naslovom "Fragment (Fragment)." Delovi texta su originalni prevodi na engleskom od strane G.P. Maximoff za njegovu antologiju Bakunjinovih dela, ali su delovi koji nedostaju prevedeni od Jeff Stein-a iz španske edicije, Diego Abad de Santillan, trans. (Buenos Aires 1926) vol. III, pp. 181-196.
Zar je neophodno ovde ponavljati nepobitne argumente socijalizma koje do sada ni jedan buržoaski ekonomista nije uspeo da obori? Šta su imovina i kapital u njihovom današnjem obliku? Za kapitalistu I zemljoposednika oni znače moć I pravo, garantovano od strane države, da žive bez rada. A pošto ni imovina ni kapital ne proizvode ništa dok ih ne oplodi rad – to im znači moć I pravo da žive eksploatišući rad nekog drugog, pravo da eksploatišu rad onih koji ne poseduju ni imovinu ni kapital I koji su zbog toga prisiljeni da prodaju svoju produktivnu snagu srećnim posednicima kapitala I imovine.
Možete primetiti da sam zaboravio da u sve to ubrojim I sledeće pitanje: na koji način su imovina I kapital došli u ruke njihovih sadašnjih posednika? To je pitanje na koje, ako ga predočimo sa istorijskih, logičkih I pravnih aspekata, ne može biti odgovoreno ni na jedan drugi način osim na onaj koji bi služio kao optužba protiv sadašnjih posednika. Zbog toga ću se ograničiti na izjavu da zemljoposednici I kapitalisti, pošto ne žive od sopstvenog produktivnog rada već od uzimanja rente za zemlju, kuće, interesa na kapital, od špekulacije zemljom, zgradama, kapitalom, od komercijalne I industrijske eksploatacije manuelnog rada radnika, svi žive na račun radnika. (Špekulacija i eksploatacija bez sumnje predstavljaju vrstu rada, ali neproduktivnog rada.)
Znam vrlo dobro da je takav načina života visoko poštovan u svim civilizovanim zemljama, da je izričito i brižno štićen od strane svih država, kao i da države, religije i svo pravo, i krivično i građansko, i sve političke vlade, monarhije i republike – sa svojim ogromnim pravnim i policijskim aparatima i njihovim stojećim armijama – nemaju drugu ulogu nego da utvrde i zaštite takvu praksu. Uz postojanje tako moćnih i respektabilnih autoriteta ja sebi ne mogu čak ni da dozvolim da pitam da li taj način života legitiman sa gledišta ljudske pravde, slobode, ljudske jednakosti i bratstva. Jednostavno se pitam: da li su, u takvim uslovima, bratstvo i jednakost između eksploatatora i eksploatisanih mogući, da li su pravda i sloboda mogući za eksploatisane?
Samo pretpostavimo, kao što to podržavaju buržoaski ekonomisti i sa njima svi advokati, svi obožavaoci I vernici sudskog prava, svi sveštenici građanskog i krivičnog zakona – samo pretpostavimo da je taj ekonomski odnos izmedju eksploatatora i eksploatisanog sasvim legitiman, da je neizbežna posledica, proizvod večnog, neuništivog društvenog zakona, još uvek bi bilo istinito da eksploatacija isključuje bratstvo I jednakost. Ne treba ni spominjati da isključuje ekonomsku jednakost. Pretpostavimo da sam ja Vaš radnik i da ste Vi moj poslodavac. Ukoliko ponudim moj rad za najnižu cenu, ukoliko pristanem da Vi živite od mog rada, to zasigurno nije zog odanosti ili bratske ljubavi prema Vama. I ni jedan se buržoaski ekonomista ne sme usuditi da kaže da je to zbog toga, ma koliko idilično I naivno postaje njihovo rezonovanje kada počnu da govore o uzajamnoj naklonjenosti i uzajamnim odnosima koji bi trebalo da postoje medju poslodavcima I zaposlenima. Ne, ja sam to uradio zbog toga što ćemo moja porodica I ja umreti od gladi ukoliko ne radim za poslodavca. Prema tome ja sam prisiljen da Vam prodam svoj rad po najnižoj ceni jer sam na to prisiljen pretnjom glađu.
Ali – govore nam ekonomisti – zemljoposednici, kapitalisti i poslodavci su takođe prisiljeni da traže I iznajmljuju rad od radnika. Da, to je tačno, oni su prisiljeni da rade to, ali ne u istoj meri. Da postoji jednakost izmedju onih koji nude svoj rad I onih koji ga iznajmljuju, izmedju neophodnosti da neko proda svoj rad i neophodnosti njegove kupovine, ropstvo I beda radnika ne bi postojali. Ali onda ne bi bilo ni kapitalista, niti zemljoposednika, niti radničke klase, niti bogatih, niti siromašnih: postojali bi samo radnici. Baš zbog toga što takva jednakost ne postoji mi imamo I obavezni smo da imamo eksploatatore.
Ta jednakost ne postoji jer u modernom društvu gde se dobra proizvode intervencijom kapitala koji plaća nadnice za rad, porast populacije premašuje porast proizvodnje, što rezultuje da ponuda rada neizbežno nadmašuje potražnju I vodi u relativan pad nivoa nadnica. Ovako ustanovljena proizvodnja, monopolizovana, eksploatisana od strane buržoaskog kapitala, prisiljena je, na jednu stranu, uzajamnim nadmetanjima kapitalista da se koncentriše u rukama sve manjeg broja moćnih kapitalista, ili u rukama deoničarskih kompanija koje su, zahvaljujući ujedinjenju svojih kapitala, moćnije nego najveći izolovani kapitalista. (A I mali I srednji kapitalisti, nesposobni da proizvode po istoj ceni kao I veliki kapitalisti, prirodno podležu u toj borbi na život I smrt.) S druge strane, istim nadmetanjem su sva preduzeća prisiljena da prodaju svoje proizvode po najnižoj mogućoj ceni. On (kapitalistički monopol) može postići taj dvostruki rezultat samo istiskujući stalno narastajući broj malih ili srednjih kapitalista, špekulanata, trgovaca ili industrijalaca iz sveta eksploatatora u svet eksploatisanog proletarijata I, u isto vreme, isceđujući narastajuće ušteđevine od plata spomenutog proletarijata.
Na drugoj strani, masa proletarijata, koja narasta kao rezultat opšteg porasta populacije (koji, kao što znamo, čak ni beda ne može efikasno da zaustavi), kao I kroz narastajuću proletarizaciju sitne buržoazije, bivših posednika, kapitalista, trgovaca I industrijalaca – narasta, kao što sam rekao, u mnogo bržem stepenu nego produktivni kapaciteti ekonomije koju eksploatiše buržoaski kapital – I ta narastajuća masa proletarijata je smeštena u uslovima u kojima su radnici prisiljeni na porazno nadmetanje jednog protiv drugoga.
Pošto ne poseduju ni jedno drugo sredstvo za opstanak osim sopstvenog manuelnog rada, oni su naterani, strahom da ih ne zameni neko drugi, da ga prodaju po najnižoj ceni. Ta tendencija kod radnika, ili pre neophodnost na koju su osuđeni sopstvenom bedom, kombinovana sa tendencijom poslodavaca da prodaju proizvode svojih radnika, I zbog toga kupe rad po najnižoj ceni, neprestano reprodukuje I učvršćuje siromaštvo proletarijata. Pošto se nalazi u siromaštvu, radnik je prisiljen da prodaje svoj rad budzašto, on tone u još veće siromaštvo.
Da, veću bedu, zaista! Pošto u tom robovskom radu produktivna snaga radnika biva zloupotrebljena, surovo eksploatisana, prekomerno traćena I nedovoljno hranjena, brzo biva I potrošena. A kada je jednom potrošena, koja joj vrednost može biti na tržištu, kakve je vrednosti ta jedina roba koju poseduje I na osnovu čije svakodnevne prodaje zavisi njegovo zarađivanje za život? Ništa! A onda? Onda radniku ne preostaje ništa osim da umre.
Šta je u određenoj zemlji, najniža moguća nadnica? To je ona cena koju radnici te zemlje smatraju kao apsolutno neophodnom da bi se održali u životu. Svi se buržoaski ekonomisti slažu u tome. Turgot, koji je smatrao za zgodno da sebe zove ‘moralni ministar’ Luja XVI i koji je stvarno bio iskren čovek, rekao je:
‘Prosti radnik koji ne poseduje ništa više od svojih ruku, nema ništa drugo da proda osim svog rada. On ga prodaje skuplje ili jevtinije; ali ta cena, bila visoka ili niska, ne zavisi od njega: ona zavisi od dogovora sa onim ko će platiti taj rad. Poslodavac plaća što je manje moguće; kada može da bira iz velikog broja radnika, poslodavac preferira onoga ko radi jevtino. Radnici su tako prisiljeni da snize svoje cene u nadmetanju jednog protiv drugog. U svim vrstama posla neizbežno sledi da je plata radnika ograničena na onoliko koliko je potrebno za opstanak.’ (Reflexions sur la formation et la distribution des richesses)
Ž. B. Sej, istinski otac buržoaskih ekonomista u Francuskoj, takodje kaže:
‘Nadnice su mnogo više kada postoji veća potreba za radom nego što je ponuda, a niže su, prema tome, kada je više rada ponuđeno, a manje traženo. Odnos izmedju ponude I potražnje reguliše cenu ove robe zvane radnikov rad, kao što su regulisane sve ostale javne usluge. Kada nadnice malo porastu iznad cene neophodne da se održe radničke porodice, njihova se deca umnožavaju i veća ponuda se uskoro razvija u proporciji sa većim zahtevima. Kada je, nasuprot, potražnja za radnicima manja nego kvantitet ljudi koji nude rad, njihove zarade opadaju na cenu neophodnu za klasu da se održi na istom broju. Porodice opterećene decom nestaju, od tog trenutka ponuda rada opada, a kada je manje robe ponuđeno, cena raste... Na taj način teško je da nadnica radnika poraste ili padne ispod cene neophodne da se održi klasa (radnici, proletarijat) u potrebnom broju.'
Nakon citiranja Turgota i Ž. B. Seja, Prudon uzvikuje: 'Cena, kada se poredi sa vrednošću (u stvarnoj socijalnoj ekonomiji) je nešto esencijalno pokretno i zbog toga esencijalno promenljivo, i u svojim varijacijama nije regulisano ničim do konkurencijom, a konkurencija, ne zaboravimo ono u čemu se Turgot i Sej slažu, ima neophodan efekat da ne dopusti platama radnika ništa osim golog sprečavanja smrti od gladi i održavanje klase u potrebnom broju.'ą
Trenutna cena osnovnih potrepština ustanovljava preovlađujući stalni nivo iznad koga radničke nadnice nikada ne mogu porasti za duži period, ali ispod koga često padaju, što neprestano rezultuje ništavnošću, bolešću i smrću, sve dok dovoljan broj radnika ne nestane kako bi se ponovo izjednačili ponuda i potražnja rada. Ono što ekonomisti zovu izjednačena ponuda i potražnja ne predstavlja pravu jednakost izmedju onih koji nude svoj rad na prodaju i onih koji ga iznajmljuju. Pretpostavimo da meni, fabrikantu, treba stotinu radnika i da se na tržištu pojavi tačno stotinu radnika – samo jedna stotina, jer ukoliko ih dodje više, ponuda će prerasti potražnju, što će rezultovati smanjenjem nadnica. Ali pošto se samo jedna stotina pojavila i pošto je meni, fabrikantu, potreban samo taj broj – ni više niti manje – na prvi pogled bi izgledalo da je postignuta kompletna jednakost, ta ponuda i potražnja su jednake u brojevima,a isto tako bi trebale biti jednake u svakom drugom pogledu. Da li to znači da radnici mogu da zahtevaju od mene nadnice i uslove rada koji im obezbeđuju istinski slobodnu, dostojanstvenu i humanu egzistenciju? Ni u kom slučaju! Ukoliko im odobrim te uslove i te nadnice, ja, kapitalista, na taj način neću zaraditi ništa više nego oni. A onda zašto bih se mučio i propadao nudeći im profit mog kapitala? Ukoliko želim da radim kao što radnici rade, uložiću moj kapital negde drugde, bilo gde gde mogu da dobijem najviši interes, i ponudiću moj rad na prodaju nekom kapitalisti kao što to i moji radnici rade.
Ukoliko, profitirajući moćnom inicijativom koju mi obezbeđuje moj kapital, upitam tih stotinu radnika da oplode taj kapital svojim radom, to nije zbog mog saosećanja sa njihovim patnjama, niti zbog duha pravednosti, niti zbog ljubavi prema čovečanstvu. Kapitalisti ni u kom slučaju nisu filantropi. Oni bi propali ukoliko bi bili filantropi. To je zbog toga što se nadam da ću iz rada radnika izvući dovoljan profit kako bih mogao da živim komforno, čak i bogato, dok u isto vreme uvećavam svoj kapital – i sve to bez mog rada. Naravno, moraću i ja da radim, ali će moj rad biti sasvim druge vrste i ja ću biti obeštećen u mnogo višem stepenu nego radnici. To neće biti produktivni već administrativni i eksploatativni rad.
Ali zar administrativni rad nije i produktivan rad? Bez sumnje jeste jer u nedostatku dobre i inteligentne administracije manuelni rad ne bi proizvodio ništa ili bi proizvodio vrlo malo i vrlo nekvalitetno. Ali sa stanovišta pravde i potreba same proizvodnje, uopšte nije potrebno da taj rad bude u mom monopolu, niti, iznad svega, da ja budem kompenzovan u višem stepenu nego što je to manuelni rad. Kooperativna udruženja su već dokazala da su radnici sasvim sposobni da upravljaju industrijskim preduzećima, da to mogu raditi radnički predstavnici koji primaju istu platu kao i radnici. Stoga ukoliko ja koncentrišem administrativnu vlast u mojim rukama, to nije zbog toga što proizvodnja to zahteva, već da služi mom cilju, cilju eksploatacije. Kao apsolutni šef personala ja za svoj rad dobijam deset ili dvadeset puta više nego što moji radnici dobijaju za svoj rad i to je istina uprkos činjenici da je moj rad neuporedivo bezbolniji nego njihov.
Ali kapitalista, vlasnik posla, rizikuje, kažu oni, dok radnik ništa ne rizikuje. To nije tačno, jer kada gledamo sa njegove strane, radnik se nalazi u nepovoljnom položaju. Vlasnik posla može loše da vodi posao, on može biti uništen lošim ugovorima, ili postati žrtva komercijaljne krize, ili neke nepredvidive katastrofe; jednom rečju, može propasti. To je tačno. Ali da li to propadanje sa buržoaske tačke gledišta znači biti sveden na osti nivo bede kao oni koji umiru od gladi, ili da će biti oteran u redove običnih radnika? To se tako retko događa, možemo reći skoro nikada. Ipak je retko da kapitalista ne zadrži nešto, uprkos propasti. U današnje vreme svi bankroti su manje ili više varka. Ali i ukoliko apsolutno ništa nije sačuvano, tu su uvek porodične veze i društveni odnosi, koji im, uz pomoć naučenih poslovnih veština koje oni prenose na svoju decu, dozvoljavaju da za sebe i svoju decu zauzmu poziciju u višim rangovima posla, u upravi; da budu državni funkcioneri, da budu izvršni organi u komercijalnim ili industrijskim poslovima, da završe, iako i sami zavisni, kao nadglednici prihoda koje su isplaćivali svojim ranijim radnicima.
Rizik radnika je bezgranično veći. Nakon svega, ukoliko preduzeće u kome je zaposlen bankrotira, on će ostati nekoliko dana, a ponekad i nekoliko nedelja, bez posla, a to je za njega više nego propast, to je smrt jer on svaki dan jede ono što zaradi. Ušteđevine radnika su dečije bajke koje su izmislili buržoaski ekonomisti da uljuljkaju svoj slab osećaj za pravdu, pokajanje slučajno probudjeno u nedrima njihove klase. Taj smešni i omrznuti mit nikada neće ublažiti patnje radnika. On zna cenu zadovoljavanja dnevnih potreba njegove velike porodice. Ukoliko ima ušteđevinu, on neće dopustiti da njegovo jadno dete, od šest godina, uvene, da odraste slabo, da bude psihički i moralno ubijano u fabrikama, gde su prisiljeni da rade noć i dan dvanaest ili četrnaest sati.
Ukoliko se nekada desi da radnik malo uštedi, to brzo pojedu neizbežni periodi nezaposlenosti koji često surovo prekidaju njegov rad, kao i nepredviđene nesreće i bolesti koje zadese njegovu porodicu. Nesreće i bolesti koje mu se dese sav rizik poslodavca čine ništavnim u poređenju sa tim: jer radniku iznurujuća bolest može uništiti njegovu produktivnu sposobnost, njegovu radnu snagu. Iznad svega, duža bolest je najstrašniji bankrot, bankrot koji za njega i njegovu decu znači glad i smrt.
Znam vrlo dobro da u uslovima gde sam ja kapitalista, kome je potrebno sto radnika da mu oplode kapital, zapošljavajući te radnike ja imam sve pogodnosti na mojoj strani, a da su sve smetnje na njihovoj. Ja im predlažem ni manje ni više nego da ih eksploatišem, a ukoliko oni žele da ja budem iskren u tome i obećaju da će me čuvati, ja ću im reći:
'Gledajte deco, imam neki kapital koji sam po sebi ne može ništa da proizvede, jer mrtva stvar ništa ne proizvodi. Bez rada nemam ništa produktivno, jer trošeći ga ostaću bez ičega. Ali zahvaljujući društvenim i političkim institucijama koje vladaju nama i koje su u moju korist, u postojećoj ekonomiji moj kapital je takođe proizvođač: on mi donosi interes. Od koga taj interes mora biti uzet - a mora biti od nekoga, jer u stvarnosti on sam ne proizvodi apsolutno ništa – to se vas ne tiče. Za vas je dovoljno da znate da on donosi interes. Sam taj interes nije dovoljan da pokrije moje troškove. Ja nisam običan čovek kao vi. Ja ne mogu biti, niti to želim, zadovoljan sa malo. Želim da živim, da se uselim u predivnu kuću, da jedem i pijem dobro, da se vozim u fijakeru, da održim dobar izgled, ukratko, da imam sve dobre stvari u životu. Takođe želim da svojoj deci dam dobro obrazovanje, da ih učinim gospodom, da ih pošaljem na studije, a kasnije, kada postanu mnogo obrazovaniji od vas, oni će jednog dana moći da upravljaju vama kao što ja upravljam danas. A pošto samo obrazovanje nije dovoljno, ja želim da im ostavim veliko nasleđe, tako da kada ga podele ostanu bogati skoro kao ja.
Stoga, pored svih dobrih stvari u životu koje hoću sebi da priuštim, takođe želim i da uvećam svoj kapital. Kako ću to postići? Naoružan tim kapitalom nameravam da vas eksploatišem i predlažem vam da mi to dopustite. Vi ćete raditi, a ja ću sakupljati, prisvajati i prodavati u moju korist proizvod vašeg rada, ne dajući vam veći deo nego što je apsolutno neophodno da vas danas održim da ne umrete od gladi, tako da ćete na kraju sutrašnjeg dana još uvek raditi za mene pod istim uslovima; a kada budete iznureni, izbaciću vas i zameniti drugima. Znajte dobro, davaću vam što manju platu i nametaću vam tako dug radni dan, radne uslove tako oštre, tako despotske, što je moguće gore; ne iz zla - ne zbog mržnje prema vama, niti iz namere da vam naudim – već iz ljubavi prema dobrima i da bih se brzo obogatio; zbog toga što vas ja malo plaćam, a vi više radite, više ću ja zaraditi.'
To je ono što prećutno kaže svaki kapitalista, svaki industrijalac, svaki vlasnik posla, svaki poslodavac koji zahteva radnu snagu od radnika koje unajmljuje.
Ali pošto su ponuda i potražnja izjednačeni, zašto radnici prihvataju uslove ponuđene od poslodavaca? Ukoliko se kapitalista nalazi u tako velikoj potrebi da zaposli radnike koliko i stotinu radnika da ih on zaposli, zar to ne znači da su obe strane u jednakoj poziciji? Zar se ne sreću na tržištu kao dva ravnopravna trgovca – barem sa pravne tačke gledišta – jedan donosi robu zvanu dnevnica, da je razmeni za dnevni rad radnika na osnovu određenog broja sati na dan; a drugi donosi svoj rad kao svoju robu da je razmeni za nadnicu koju nudi kapitalista? Pošto je, u našoj pretpostavci, potražnja za stotinu radnika, a ponuda je isto tako stotinu osoba, može izgledati da su obe strane u istoj poziciji.
Naravno da ništa od toga nije tačno. Šta je to što dovodi kapitalistu na tržište? To je težnja da se obogati, da uveća svoj kapital, da zadovolji svoje ambicije i društvene sujete, da bi bio u mogućnosti da se oda svim zamislivim zadovoljstvima. A šta dovodi radnika na tržište? Glad, potreba da jede danas i sutra. Prema tome, dok su jednaki sa tačke pravničke fikcije, kapitalista i radnik su sve samo ne jednaki sa tačke gledišta ekonomske situacije, koja je prava situacija. Kapitalisti ne preti glad kada dolazi na tržište; on vrlo dobro zna da će ukoliko danas ne nađe radnike koje traži još uvek imati hrane za dosta dugo vreme, zahvaljujući kapitalu čiji je srećni vlasnik. Ukoliko radnici koje sretne na tržištu iznesu zahteve koji mu izgledaju preterani, jer, daleko od toga da će ga onemogućiti da uveća svoje bogatstvo i još više popravi svoju ekonomsku poziciju, ti predlozi i uslovi mogu, ne kažem izjednačiti, ali dovesti ekonomsku poziciju radnika unekoliko bližu njegovoj – šta on radi u tom slučaju? On odbacuje te predloge i čeka. Nakon svega on nije prisiljen hitnom potrebom već željom da poboljša svoju poziciju, koja je, u poređenju sa onom radnika, već prilično udobna, tako da on može da čeka. I on će čekati, poučen poslovnim iskustvom da otpor radnika koji su, ne posedujući ni kapital niti komfor, niti ikakvu ušteđevinu vrednu spomena, potisnuti nemilosrdnom potrebom, glađu, da taj otpor ne može trajati veoma dugo i da će na kraju moći da nađe stotinu radnika koje traži – tada će oni biti prisiljeni da prihvate uslove koje on smatra za profitabilne. Ukoliko odbiju, doći će drugi koji će biti presrećni da prihvate te uslove. Tako stvari idu svakodnevno sa punim znanjem i pred očima svakoga.
Ukoliko, kao posledica određenih uslova koji neprestano utiču na tržište, grana industrije u kojoj je kapitalista u početku planirao da angažuje svoj kapital ne ponudi sve prednosti kojima se nadao, onda će on prebaciti svoj kapital drugde; tako buržoaski kapitalista nije vezan prirodom neke određene industrije, već teži da investira (kako to nazivaju ekonomisti – a mi bi rekli eksploatiše) ravnomerno u sve moguće industrije. Pretpostavimo, konačno, da naučivši od neke industrijske nesposobnosti ili nesreće, on odluči da ne investira ni u jednu industriju; pa, onda će kupiti deonice i anuitete; i ukoliko mu se interes i dividende učine nedovoljnima, onda će se angažovati u nekom poslu, ili ćemo reći, prodaće svoj rad za jedno vreme, ali pod uslovima mnogo unosnijim nego što su oni koje je on nudio svojim radnicima. Kapitalista tada dolazi na tržište u svojstvu, ukoliko ne apsolutno slobodnog činioca, barem kao bezgranično slobodniji činioc nego radnik. Ono što se dešava na tržištu je susret izmedju želje za dobiti i umiranja od gladi, izmedju gospodara i roba. Pravno, oni su obojica jednaki; ali ekonomski je radnik kmet kapitaliste, čak i pre nego što se zaključi tržišna transakcija putem koje radnik prodaje na određeno vreme sebe i svoju slobodu. Radnik je u poziciji kmeta zbog užasne pretnje glađu koja svakodnevno visi nad njegovom i glavama njegove porodice i koja će ga prisiliti da prihvati bilo koje uslove nametnute unosnim kalkulacijama kapitaliste, industrijalca, poslodavca.
A jednom kada je ugovor sklopljen, kmetstvo radnika se udvostručuje; ili preciznije rečeno, pre nego što se sklopi ugovor, podstaknut glađu, on je samo potencijalni kmet; nakon što je sklopljen, on postaje pravi kmet. Jer kakvu robu on prodaje svom poslodavcu? To je njegov rad, lične usluge, produktivne snage njegovog tela, uma i duha koji ima i koji su neodvojivi deo njega – to je stoga on sam. Od tada pa nadalje, poslodavac će ga nadgledati, bilo direktno ili preko nadglednika; svaki dan tokom radnih sati i pod kontrolisanim uslovima, poslodavac će biti vlasnik njegovog rada i njegovih pokreta. Kada mu se kaže: 'Radi to', radnik je dužan da to uradi, ili ukoliko mu je rečeno: 'Idi tamo', on mora da ide. Zar to nije ono što se zove kmet?
Karl Marks, čuveni vođa nemačkog komunizma, prikladno je opazio u svom delu Das Kapital, da ukoliko se ugovor slobodno sklopi izmedju trgovaca novcem – u obliku nadnice – i trgovaca sopstvenog rada – to znači, izmedju poslodavca i radnika – gde se isti ne zaključuje na određeni i ograničeni vremenski period, već za nečiji ceo život, to ustanovljava pravo ropstvo. Zaključen na određeni period, ostavljajući radniku pravo da da otkaz poslodavcu, taj ugovor predstavlja oblik dobrovoljnog i prolaznog kmetstva. Da, prolaznog i dobrovoljnog sa pravne tačke gledišta, ali nikako sa tačke ekonomskih mogućnosti. Radnik uvek ima pravo da da otkaz poslodavcu, ali da li ima sredstava za to? A i ukoliko mu da otkaz, da li je to u nameri da obezbedi slobodnu egzistenciju, u kojoj neće biti gospodara sem njega! Ne, on to radi u nameri da se proda drugom poslodavcu. On je na to nateran istom glađu koja ga je prisilila da se proda prvom poslodavcu. Prema tome, radnička sloboda, tako uzvišena kod ekonomista, pravnika i buržoaskih repubikanaca, samo je teoretska sloboda kojoj nedostaju sredstva za sopstvenu moguću relizaciju i samim tim je samo fiktivna sloboda, potpuna laž. Istina je da je ceo život radnika jednostavno neprekidno porazno nasledstvo raznih oblika kmetstva – dobrovoljnog sa pravne tačke gledišta, ali prinudnog u ekonomskom smislu – prekinuto trenutnim interludijumima slobode pomešane sa gladju; drugim rečima, to je ropstvo.
To ropstvo se svakodnevno manifestuje na mnogo načina. Pored uznemirenja i ugnjetačkih uslova ugovora koji pretvara radnika u podređenog, pasivnog i poslušnog slugu, a poslodavca u skoro apsolutnog gospodara – pored svega toga, dobro je poznato da je teško da postoji industrijsko preduzeće u kome vlasnik, pritisnut na jednoj strani od dvostrukog instinkta nepopustljive požude za profitom i apsolutnom vlašću, a na drugoj strani, profitirajući od ekonomske zavisnosti radnika, ne ostavlja po strani ugovorene uslove, a da ne isceđuje dodatne ustupke u svoju korist. Tada će on zahtevati više sati rada, a to je više nego što je dogovoreno ugovorom; zatim će smanjiti nadnice pod nekim izgovorom; nametnuće proizvoljne finese, ili će se prema radnicima ponašati grubo, neuljudno i drsko.
Ali, neko može reći, u tom slučaju radnik može da da otkaz. To je lakše reći nego učiniti. Katkad radnik dobija deo nadnice unapred, ili njegova žena ili dete mogu biti bolesni, ili možda je taj rad siromašno plaćen u celoj određenoj industriji. Drugi poslodavci možda plaćaju čak i manje nego njegov, pa možda nakon otkaza čak neće biti ni u mogućnosti da nadje novi posao. A ostati bez posla znači smrt za njega i njegovu porodicu. Još više, postoji rezumevanje medju svim poslodavcima i svi liče jedan na drugoga. Svi su skoro podjednako nepodnošljivi, nepravedni i grubi.
Da li je ovo kleveta? Ne, to je u prirodi stvari i u logici potreba odnosa koji postoje izmedju poslodavaca i njihovih radnika.
_____
Za Kraj mogu samo da napomenem da je Bakunjin ovo pisao u XIX veku. Da li mislite da je sada, posle skoro 150 godina, drugačije?
Ukinimo ropstvo! Uzmimo natrag imovinu kapitalista i omogućimo sebi, svojim porodicama i prijateljima, normalan život! Protiv Države i eksploatacije – živeo anarhizam!