Капетан Дајан

Извор: Викизворник


Капетан Дајан

Књигу пише царе господине,
Па је шаље бану од Пажуне
„Подручниче, бане господине!
„Шаљ’ де харач од девет година,
„И пошаљи потила дорина, 5
„И на њему ћерцу за љубовцу,
„На ђевојци зелену доламу,
„О уњкешу сабљу објешену,
„С л’јеве стране из рамена руку,
„Шаљ’де, бане, јере дати мораш.“ 10
Кад је бане задобио гласе,
Од жалости није знао за се,
Удрише му сузе низ образе,
Кано киша низ јелове гране.
Нујан бане испред двора хода, 15
Гледала га парада солдата
И понизно упитала бана:
„Господине, бане од Пажуне,
„Која ј’ теби голема невоља,
„Окле књига, од кога ли града, 20
„Шта ли каже, ма кога ли врага?“
Ал’ се бане изговара мудро:
„А солдати, драга дјецо моја,
„Кљига ј’ б’јела цара господина,
„А цар иште што дати не могу: 25
„Иште харач од девет година,
„Поискава кључе од Пажуне,
„И још томе потила дорина,
„И на њему ћерцу за љубовцу,
„И на њојзи зелену доламу, 30
„О уњкешу сабљу објешену,
„С л’јеве стране из рамена руку.
„Све би њему прегорио бане,
„Ал’ не могу руке из рамена.
„Бил’ с’ у своје сабље поували, 35
„Да идемо у Косово бојно,
„Да дочекам цара господина,
„Да позовем њега на мегдане?“
Предњаци су њему говорили:
„О понизно, бане господине, 40
„Брез предњака ни орања нема,
„А камо ли боја у Косову.
„Ово има осам б’јелих дана,
„Ка’ ј’ отиша’ Дајан капетане,
„Отишао Ср’јему бијеломе, 45
„Па га никад назад не имаде“.
Када чуо бане господине,
Он се врати кули на пенџере,
Па дозивље Голубину слугу,
Уручи му лист књигу бијелу, 50
Да је носи Дајан капетану,
И уз књигу стотину дуката:
„Имаш строшка, моја права слуго,
„Да отидеш и назад се вратиш."
Када виђе Голубина слуга, 55
Штап у руку, нокат у ледину,
Па окрену стрму низ плећину:
Како с’ Голе низ иољане вуче,
Петама се све у леђа туче.
Када д’јете б’јелу Ср’јему дође, 60
Ваздан д’јете по Сријему хода
Докле нађе Дајанове дворе.
Кад га Дајан угледа са куле,
А са куле са горњих пенџера,
Он је своје дозивао слуге: 65
„Хајд’те слуге, хитро похитајте,
„Ено ј’ бане слугу оправио,
„Тврда ј’ вјера, добра бити не ће.“
Одмах су му слуге похитале,
Пред банову излазиле слугу, 70
Па му слугу преда њ доведоше.
Он му пружи лист књигу бијелу;
Кад погледа Дајан канетане,
Наустице упитао слуге:
„Што је тебе оправио бане?“ 75
Мудро му се изговара слуга:
„Да је бане наустице каза’,
„Не би мени б’јеле књиге дава“.
Ал’ позивље Дајан капетане,
Он је вјерне дозивао слуге: 80
„Колунџија, права моја слуго,
„Де ти сиђи до топла подрума,
„Па изведи потила дорина,
„Сигурај га, права моја слуго,
„Сигурај га, кано за мегдане, 85
„Бог је један, добра бити не ће.“
У млађега поговора нема;
Одмах оде до топла подрума
И изведе потила дорина,
На чешаљ му длаку изгонио, 90
Па му длаку на бурму завија,
Пол’јева га жеженом ракијом,
А истире кунетином тешком.
Алдер свале, а тимар навале,
Удри сврх њег’ седло костајницу, 95
А сврх седла чоје срмајлије,
А из чоја сребрни синџири,
На синђир’ма млетачки цекини
Дохваћају коња по гол’јени.
Колани га са девет колана, 100
И с десетом ибришим-тканицом,
Која коња на умору чува.
На дорату четири улара,
Држе њега четири Маџара,
Опет с’ коњиц хоће да измакне. 105
Заузда га џимити — латинком,
На латинци седамн’ест ђемова,
Која кошта шездесет дуката,
А сва орма двјеста и четири.
Дајан оде у Вранџију кулу, 110
Па отвора четири сандука,
Па удара од’јело на т’јело:
Понајприје гаће и кошуљу,
А низ гаће шинке од челика,
Које њега на мегдану бране. 115
Опаса се свиленијем пасом,
Ократак је, тридесет аршина,
Па за њ турка два пара пушака:
Једно граци, друго веденици.
Па облачи седам јечерама, 120
На њима су токе и илике,
Поситне су, ал’ су позлаћене.
Удри на се зелену доламу,
Стотину је потрошио кеса,
Док је саме чове поставио; 125
На њој пуца с обадвије стране,
С обадвије до зелене траве.
И устиче капу кубаклију,
На којој је девет челенака,
Међу њима перо од пауна, 130
У в’јек каже господару своме,
У в’јек каже, оклен вјетар дима.
Преко себе дугу гранајлију,
Од два грла, од четири зрна,
Два браника, четир’ напрашника, 135
Сама она без кремена пали,
Кад год пали, шеснаест повали.
Мили Боже, на свему ти хвала,
Да је коме стати па гледати,
Како се је јунак сигурао, 140
Па посједе сила на бијеса.
Код толике љепоте и руха,
Чудна плача у мало земана:
„Ово има до двадесет љета,
„Како сам се јунак оженио, 145
„Па од срца никад чеда немам;
„Једно саде, жалосна му мајка,
„Мушко било од осам данака.“
Када коња утстави пред двором,
Па дозива Видосаву љубу; 150
„Видосава, моја вјерна љубо,
„Ја га шчеках, ал’ не виђе’, љубо,
„Нег’ мислио, да ћу на кршћењу.
„Крсти, љубо, имаш доста блага,
„Имаш блага и сребра и злата.“ 155
Линуше му сузе низ образе,
Кано киша низ јелове гране,
Па отиште пољем и ледином.
Силно му се коњиц помамио,
Шест лаката у висину скаче, 160
А дванаест мјери по ледини,
(Та боље је нама вјеровати.
Него ићи мјерити ледине.)
Одја коња граду на Пажуни;
Кад га виђе бане од Пажуне, 165
Пред млађега ишетао свога,
За узду му коња ухватио.
„Ој, Бога ти, млађан капетане,
„Хоћеш бити мени замјениче,
„Ишти блага колико ти драго." 170
„„Ја ћу бити теби за замјену,
„„Али бомбе твога блага не ћу,
„„Имам блага, колико ти драго.““
Одја коња на бојно Косово;
Кад изиша’ пољу на Косову, 175
На њему јс шатор разанео,
Пред шатором копје ударио,
А за копје коња привезао,
Па посједе рујно пити вино,
Кад л’ ето ти потурица млада, 180
На коњицу ка’ на горској вили,
И говори бану госнодину:
„А излази, бане господине,
„Даћеш харач ка’ мислио н’јеси.
„Даћеш харач од девет година.“ 185
Ал’ говори млађан капетане;
„Одмакни се и почаси мало,
„Да с’ напијем за живота вина.
Кад се јунак понапио вина,
Он посједе добра коња свога; 190
Мегданџије коња разиграше,
На бритке се дочекаше ћорде.
Сину сабља млада капетана.
Потурици осијече главу,
Па је меће у струњицу зобну, 195
Објеси је коњу о уњкешу,
Па потиште са Косова бојна.
На путу га б’јела књига срете,
Од вијерне Видосаве љубе:
„Остав’ де се врага и мегдана, 200
„Већ се жури двору бијеломе,
„Нејако је чедо преминуло.“
На то јукак ништа и не хаје,
Него одја до Пажуне града.
Сусрете га бане од Пажуне, 205
Он извади из струњице главу,
Па је даје на мјесто јабуке:
„Ево главе, бане господине,
„Замјеника цара честитога,
„А ја идем двору бијеломе." -210



Напомене[уреди]

  • На скоро ће бити двије године, како сам ову народну пјесму прибиљежио; и сада је ево са страхом штампам, јер се бојим, да је већ објављена. Тражећи за бадава неке ријечи у Вукову рјечннку и у „Rječniku hrvatskoga ili srpsoga jezika“, а особито pримјере iз ове пјесме уза њеке ријечi у потоњем рјечнику, рачунао сам, да не ће бити с горега, ако је већ због тога протурим у свијет. И сам видим, да пјесма мјестимице храмље, али „боље злато на пола дерато, него сребро изнова ковато." М. Медић.


Извор[уреди]

„Јавор", година 1889, број 29, стр. 456-458.