Капетаница

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Светолик Ранковић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Капетаница
Писац: Светолик Ранковић


SvetolikRankovic.jpg

Капетаница


         Mеђу осталим становницима варошице А.... беше и неки чича Глиша. Он не имађаше опредељено занимање, био је час пандур, час трговачки вересијаш, час баштован, по некад је могао чак и ћату општинског заменити. Но најрадије и најчешће је бивао трговачки вересијаш. Ишао је из једног села у друго и купио вересију свима трговцима, који су му год пуномоћије дали, а таквих је било доста, те је тако чича Глиша добро излазио на крај. Срећом не беше оптерећен многом децом. Једини спомен дваеспетогодишњег брачног живота његовог и снаша Јулиног беше им јединица њихова осамнаестогодишња Каја. Лепотом својом надмашила је све а...ке девојке, које су јој за то много завиделе, а она је се тиме гордила. Чича Глиша и Јула беху задовољни својом судбином; а зашто и не би кад никад не знађаху шта је то сиротовати. Ч’а Глиша је се у свакој неприлици умео вешто извући и они доиста живеше боље но многе ћифте а...ке. Њихова Каја беше обучена као прве трговачке кћери, па кад прође кроз варош, калфе да се поломе, а она богме ни главе да окрене на њих; а кад прође поред среске канцеларије онда је тек вредно видети шта се од ње ради. Устура се, Боже, па се стане кочоперити, па вртити, па још ако је капетаница на прозору е онда мислиш сва се изломи, ал’ капетаницу ни да погледа. Ви сигурно и не знате зашто то. Та сви А...ни знаду да је се Каја зарекла да мора бити капетаница и то не онако непаметно као што се многе заричу: бићу то па макар одмах цркла; или бићу то макар за један дан. Не, не, она је се решила и да буде капетаница и да као таква поживи дуго. Хоће девојка да буде капетаница, па шта јој можете сад ви, друге, које скромно и нежно изгледате: кад ће овај или онај калфица да отвори за себе радњу! Садањи капетан ожењен је, а и у годинама је, па се и он нада да ће и њему скоро зазвонити оно радосно »по милости Божијој и вољи народа..... за начелника округа.....« а у таком случају Каја се нада да ће на његово место доћи неки млад, неожењен правник, и онда већ сигурно је као два и два четири, да би она одмах постала капетаница. Нада се девојка, па шта ћете јој, а нада је главна врлина хришћанска и сваки хришћанин треба да живи у нади, па зашто се не би и она — као добра хришћанка — придржавала тога. При том још је млада, па може за нужду баш и причекати, није јој сабља за вратом. Снаша Јула већ је унапред изабрала собу у среској кући, коју ће она као капетаничина мајка заузети, а онда већ неће ни погледати ту надувену Перићку и Јовановићку, које неће сад ни да јој се јаве; мисле сва је срећа у њиним тепелуцима, а после ће трчати и улагивати се око ње, ал’ она ће већ знати шта ће радити, само, Боже, здравља да хоће овог маторог црвенка гдегод да преместе. Ч’а Глиша је се изнајпре смејао њиховим будалаштинама. Но кад му снаша Јула стаде разлагати како ће то изгледати кад он буде после капетана прво лице у вароши, па кад стану први трговци а...чки Перић, Јовановић, Живковић и други облетати око њега и молити га да се заузме за њих, или да им помогне, или тако штогод, а он ће се онда нећкати, а они ће онда све понизним гласом: »Ама молим вас покорно, господине Глишо (онда га већ неће смети звати ч’а Глишо, или брат’ Глишо, или просто Глишо као сад), будите ми на руци: судим се са овим мојим комшијом, па гледајте молим вас нек испадне повољно за мене, бићу вам благодаран цела века« и т. д. Ч’а Глиши би се у тим приликама очи засијале и он би се задовољно смешио и већ је уображавао како му сви скидају капе улицом... Но то би трајало само дотле, док је Јула уз њега, а чим се одмакне куд год, он стане зрело размишљати о том, па се најзад сам од себе застиди и онако у ветар промрмља: »Еј луда Јуло, нема од тога ништа, но гледајдер ти овога калфа Васу код Перића, тај је скуцкао подоста у свој џеп, па данас сутра биће свој госа, а временом може бити бољи и од самог Перића. Та ја знам кад је Перић у једном сандучићу сав еспап доносио, а гле га сад, први газда...« Тако је ч’а Глиша увек размишљао кад је сам, ал’ кад је Јула уз њега, онда се друкчије мисли, ал’ шта ћеш јој, брате, наговорила би и самог св. Петра да се још трипут одрекне Христа. Тако то све трајаше међу овом пунонадежном породицом. Ево се сврши и дуги божићни пост, па већ насташе и празници. Баш на св. Стевана дође нека баба Сока код снаша Јуле у посету. У коју кућу уђе баба Сока то се већ зна ради чега је. Ретко који калфа или трговац а...чки да се је оженио, а да баба Сока не заслужи хаљину и дукат као проводаџика. Она је већ двапут досад била у ч’а Глишиној кући и искала Кају за добре прилике, но снаша Јула обично је говорила да је још рано за то, да јој је дете још младо а није ни спремно, а што се тиче момка нема му мане, и тако је она двапут баба Соку испратила, па сад ево и трећи пут дође јој Сока у госте.
         — Христос се роди, Јуло, честити свети!
         — Ваистину се роди! Седи, нано. Откуд се ти сад укани чак озго из Палилуле ?
         — Е па шта ћу, дијете, треба да обиђем добре пријатељице, да изађем и ја малко међу свет.
         — Баш добро што си дошла! Глиша ми оде, а и онај враг се одскита, па већ ме мука увати саму.
         — Добро је што си сама, бар ћемо се слободно разговарати, а и онако сам имала нешто да ти кажем.
         — Знам већ, ваљда опет нека добра прилика за моју Кају.
         — Та ти знаш да ја и не састављам оне, који нису једно за друго, ја гледам, синко, да не буде само дар на прстену, него да се и доцније сећају баба Соке и да је благосиљају; па ето сад и онај враг код Перића, ти га знаш — Васица, од Нове Године отвара сам радњу, вредан и памет ан, а мудар, па сачувао богме леп новац, еспап је већ сортирао горе. Сам му Месаровић нудио за 500 # вересије но он није хтео ни за десет пара. Нећу — вели — да почињем одмах са вересијом, хоћу што видим у мојој кући да знам да је моје, да не стрепим сваки час од тобоша; па знаш, човек хоће да кући, а самом му није лако. Дође мени па ме моли и куми за вашу Кају, она му је — вели — једнако у памети, он зна да она нема пара, нити он то тражи, њему треба само добар друг, а ласно ће се стећи само кад се хоће. Па ето, Јуло, сад се разговори са Глишом, немој те пропустити ову прилику, јер боље нећете дочекати, то вам ја јамчим. Пропустили сте онако красна два младића, па сад видите да ће да престигну старе трговце. Васа је најбољи од свију њих, а неће пара; па још ако и њега пропустите, онда вам се више нећу јављати. Ката је лепа, синко, а док је млада дотле је и лепа и дотле је можете усрећити и без новаца, а богме кад прође свој вакат онда траже новаца, па и то све иде силом. Промислите се добро па ми јавите, немојте ову красну прилику пропуштати јер ћете се после љуто кајати...
         Тако је баба Сока говорила проводаџиско слово својој снаша Јули и доиста јој је искрено говорила, није прибегавала оним проводаџиским шеретлуцима и лажама, којим све проводаџике прибегавају, па којима је се и она у многим приликама послужила. Има таквих жена које стану набрајати хиљадама разних добара, којима притежава просилац, и у својој беседи направе га милионаром, а кад тамо после венчања он се покаже као убоги сиромашак. Многима ће — који не познају сељачке и паланачке обичаје — ово бити чудновато, па чак и невероватно, но ја знам стотинама оваких примера, па ћу ево један навести. У истој паланци А..... о којој говори прича наша, беше један богат трговац Петровић, који је располагао грдним имањем. Он имађаше једног калфу, који хтеде наћи жену са добрим миразом и с њим отворити радњу пошто својих новаца није имао. Иста та баба Сока оде чак у трећи срез нашег округа, нађе тамо добру девојку, коју је просио један војни капетан I класе, но отац хтеде је дати за трговца. Баба Сока стане бројати оцу њеном и њој имање »бити имајућег« му зета. Она је побројала све што је знала да има трговац Петровић, па чак и више. Отац девојчин пристане да дâ дете, само претходно ће доћи у А..... и видети момка и остало. У прву недељу после тога он дође, одведу га кући Петровићевој, газда Петровић оде у село, чељад се разиђу и остане сам момак, који га стане уводити у своје одаје и показивати му своје добро. Позове ту комшије па се стану частити, сви су хвалили момка, и тако се то све лепо уреди и сврши се наодмах затим венчање. Два дана после свадбе момак зовне своју младу да се прошетају; успут сврате у један кућерак и ту он њој рекне: »Ето то је наш квартир, ја нисам газда — већ слуга...« Таквих случајева има, а нарочито по селима; по паланкама су ретки таки крупни случајеви.
         Баба Сока сад није прибегла таком начину, јер није могла; и Јула је знала Васу као год и она сама.
         Док је баба Сока говорила, Јула је се била много замислила, премишљала је о Васи и — о капетану, и нађе да је боље бити капетаница но трговачка жена...
         — Хвала ти, нано, која ме учиш као своје дете, Бог ти дао, но шта да радим кад ми још и не мислимо на то. Каја нема ни једне кошуље нове. Отац јој све виче да поседи још коју годину да послуша нас старе, а и није добро ко се млад зароби, па кад окупе дечурлија ницати ко печурке...
         — Добро, добро, Јуло, ја рекох; право да ти кажем надала сам се таком одговору од тебе; ја истина не гледам на то што свет којешта говори, кô бајаги да ви мислите да ће она бити капетаница...
         — Ју, Бог с тобом, нано, шта говориш, зар ти можеш свету запушити уста; свет кô свет, што му падне на памет то и говори, далеко смо ми од тога, моја нано.
         — Дабогда, синко, да си то истину казала, но већ ја сам моје свршила, нећи ни с ким да имам злу реч па ни с вама. Збогом, Јуло, опет се ти разговори с Глишом, па ми одмах јавите, јер момку није до чекања. Збогом, Јуло, поздрави ми Кају, жао ми што и она не беше да чујем шта ће она рећи, но већ свеједно и ти си рекла.
         И тако се сврши мисија баба Сокина. Снаша Јула насмеши се подругљиво за њом, потом уђе у собу и стаде опет размишљати; бадава, капетаница је најбоље бити...
         Дође и Каја кући, а у вече ето ти и ч’а Глише. Кад му Јула све исприча шта је разговарала с баба Соком и шта јој је она одговорила, он се богме страшно наљути, стаде викати на сва уста и грдити их, рече им да ће он ићи баба Соки и рећи јој да пристаје; рече им како су оне будале, како ће Каја због те лудости постати уседелица и плести седе косе девојачке и тако даље, и тако даље, — но кад ти се снаша Јула разгоропади и отвори она своју библију, па кад она њему стаде читати о капетанству, е лепо му, брате, памет стаде! Помирише се, па седоше за хладну печеницу. После вечере Јула настави опет и најзад ч’а Глиша леже задовољан мислећи о својој будућој важности, још једаред се задовољно осмехну и захрка. У сну је викао : »Е мој Перићу, не иде то тако, нећу ја, брате, мито, ја хоћу само правду; напослетку даћеш ми педесет дуката, па мирна крајина«... Ућута мало па затим поче обртати главом, сањаше како иде улицом, сви трговци са страхом скидају му капе, а он се гордо држи, па тек само малко климне главом и отпоздрави их. Тако је сањао све до зоре, а у зору залупа неко на прозор.
         — Ко је? викну он из кревета.
         — Ја сам, ч’а Глишо, послао ме газда да ти јавим да идеш одмах у О.... да наплатиш вересију од оних Никољаца, за које ти је газда дао рачун. Данас имају састанак у општини, па треба да си тамо пораније.
         — Добро, добро, кажи газда Живану да ћу сад поћи, дâ ако не буде узалуд. И отпочне журно да се облачи; видело му се на лицу да је љут, а како не би: досад си био капетанов таст и уживао поштовање свију варошана, а гле сад по највећем мразу хајд’ у село! Четири сата пешице па или добити што ил’ не добити; или ручати тамо, ил’ скапавати гладан цео дан.
         Тај дан су већ све жене знале да је Васа просио Кају капетаницу и да је одбијен. Чудили су се лудој мајци и девојци, а највише лудом оцу. Свуда су их исмевали, а Васи су сви говорили да је срећан што је одбијен, и чудили су се шта је имао да заволи. Њему сиромаху беше много криво, опет је шиљао баба Соку и резултат опет исти. Најзад се и њему то досади, те се обрати на другу страну. После Богојављења испроси једну трговачку ћерку и наскоро затим буде и венчање. На свадби била је и Каја с мајком.
         Баш кад је игра била у највећем јеку прође поштар поред њих. Запиташе га има л’ што ново, а он им издиже један број званичних новина. Сви се скупише око њега, а он отпоче читати: поставља се начелник I кл. среза Н-ског округа Н-ског А... Ј.... за начелника округа Ц...чког...
         А за тим други указ:
         Поставља се писар I кл. среза Ј. округа С. Т.. М.... за начелника среза Н. окр. Н-ског...
         Сад се зачуше разни узвици: неки жалише за овим капетаном, а неки се радоваше што одлази — како коме иђаше у рачун. Но Каја и Јула?... Та ви и сами знате, драги читаоци, шта су оне осећале. Као морнари, које су неколико месеци бацали вали по пучини морској кад угледају земљу, тако беше и њима. Дошло је дакле време да се остваре давно сањани санци... Каја као да је већ постала капетаница, па ти се узе пућити и дизати нос, а Јула се само шири. Девојке то приметише на се стадоше гуркати и смејати, па најзад и гласно хохотати, па почеше и речима пецкати; најзад се Јула и Каја опростише с младенцима и одоше кући целим путем гунђајући.
         Ах, нека их, нека, близу је већ, видећете, надувене шкембаре, ко је Јулка, та само док те види, Кајо, одмах ће се у тебе заљубити. Морам само рећи Глиши да ти одмах узме лице за хаљину, па да буде готова до доласка капетанова, а онда Кемо лако.
         — А јеси чула, нано Јоцу Илиног како каже, да зна њега, скоро је — вели — свршио права, па каже да је млад и леп и лане га је, каже, видео у Београду, па није ожењен.
         — Ама зар то заиста Јоца каже?
         — Зацело!
         — Па јес’, он је учио тамо у Београду науке, па га мора знати. Е сад нека их, нек се кикоћу колико хоће, још мало па ће се оне сматрати срећним, ако их Јула удостоји и погледа свог.
         У таком разговору оне стигоше до куће где их ч’а Глиша весео очекиваше, јер и он беше чуо ту вест од самог телеграфисте, који добро познаје новог капетана, зна да лане није био ожењен, а сигурно није ни сад; а Милош Ђукин вели, да му је он и неки род, и видео га је пре два месеца и тада није био ожењен. Он је рекао да ће му капетан сигурно јавити о свом доласку, па ако требадне што да се спрема, онда ће то снаша Јула с Катом.
         Све иде не може бити боље.
         Срећна и задовољна, пуна лепих сањарија, леже ова породица да слатко спава и — сања... Лака им ноћ!...


         Прошло је десетак дана од свадбе Васине. Баш беше четвртак. Стари капетан отпутовао је пре два дана, а данас се надају новом капетану. Први трговци и један писар изашли су у прво село да причекају капетана. У среској кући журно се спрема, јутрос дођоше једна кола са стварима новог капетана. Тамо су Јула и Каја као домаћице. Намештају два кревета, столице и астал, јер само то беше дошло на једним колима. Снаша Јула брише столице И сто Од прашине, а Каји је ставила у дужност да намешта кревете, па кад она беше скоро готова, онда се Јула стаде смешити и дирати Кају.
После се саже Јула над кревет, стаде шаптати неке неразборите речи, тутну у јастук неки замотуљак и опет га заши. Најзад кад све би готово одоше и оне кући те се обукоше и нагиздаше и опет дођоше у среску кућу. Таман оне селе мало, кад се зачу озго с брда певане и ларма. Провирише и угледаше петора кола и неколико коњаника где улазе у варош, видеше затим како пролази спровод улицом, како свет излази на врата дућанска и љубопитно посматра.
         — Ето их! Пази на себе, викну снаша Јула па затим изиђоше у авлију, где у исти мах застадоше путничка кола из којих искочи један млад и леп, но врло надувен господин, који пружи руку у кола И викну:
         — Ајде, Љубо, силази! ... и одмах затим помоли се једна лепа, млада женска главица и потом указа се и цела »персона« нове капетанице, која придржавајући се за раме мужа скочи с кола.
         У том приђе из других кола и Милош Ђукин, који престави младом пару нашу Јулу и Кају, које стајаху непомичне, бледе као крпа и једва уздржаваху дубок уздах, који им пође из груди. С неколико једва промрмљаних речи изговорише оне добродошлицу и упутише се уз степенице за новодошавшима. Уђоше у собу, разгледаше по соби и капетаница нађе да кревети нису намештени где треба и да ће их сутра преместити у другу собу. Упита затим Милоша шапућући: ко су ове женске; он јој објасни у две речи ко је ч’а Глиша, а капетаница ни пет ни девет, но се окрете скамењеној Каји с питањем:
         — Ко ли би могао сутра доћи да ориба патос од соба?
         Јула одговори да ту има пандура, а иначе овде у вароши нема тако сиротних жена, које би хтеле служити, затим пожели лаку ноћ и не дочека да чује благодарност капетаничину за учињену услугу, ухвати Кају за руку и одоше дршћући и проклињући судбину; за њима се чујаше доста јасан кикот девојака па и пљескање руку, а оне иђаху не осврћући се ни на коју страну и тек кад уђоше у собу погледаше се и бризнуше у плач. Дуго су тако лежале плачући, нису ни осетиле кад је ушао у собу ч’а Глиша, који, видећи их такве, седе за сто и дуго ћуташе, а затим уздахну и поче да говори Јули:
         — Е моја Јуло, лепо је теби Глиша говорио да се манеш ти те лудорије, ал’ ти Глишу не хте да послушаш, онаку красну прилику пропусти само због женске лудости. Кад прођем сад поред Васиног дућана па погледам унутра, срце ме моје заболи; све пуно, брате, ко кутија, па те милина погледати, па још кад помислим да је све то могло бити Катино. — Еј, Јуло несрећна, шта учини од нашег детета! Знаш ли да ме је сад стид проћи кроз варош, сви ће да намене пружају прст к’о на белу врану...
         Но Јула није могла и даље слушати да јој ч’а Глиша чита лекцију, већ се и она придиже и отпоче изнајпре говорити тихо чисто као да моли, но после све више у ватру долажаше, стаде разлагати како то опет није ништа а како ће Каја тек на Цвети напунити деветнаест година, како је она још врло млада,. а овај капетан ко зна докле ће ту седети, можда ће на лето добити премештај и тако сума сумарум остаде све по старом да се чека до бољих времена...


         Прошле су већ две године од тог времена а Каја још не постаде капетаница. Много би било кад би почели све по реду да приповедамо шта је се за те дуге две године десило. Осим једног опанчарског калфе Нико се други није за Кају јављао. Најзад почеше А...ни зуцкати како ће капетана да преместе у ужички округ; и заиста после месец дана изиђе указ, којим се он премешта по потреби у ужички округ, а на његово место долази такође по потреби службе началник I кл. из К...ског округа В... Г...
         Кад је се почело говорити о томе међу варошанима, Глишину кућу ухватила је опет она стара гордост, но кад је изишао указ, онда је опет наступило очајање. Унапред се знало да је тај новајлија ожењен, не зато што би се могло судити по томе што је I класе, дакле је мор’о бити у годинама, но и зато, што су га многи познавали јер је био у суседном срезу писар и још тада је био ожењен. Глишини га дакле нису очекивали с нестрпљењем. И он је најзад дошао са женом и са осморо женске деце, и тада се у ч’а Глишину кућу усели некаква ужасна свађа. Једнако су се свађали он и Јула. Он је наваљвивао да се дете уда ма за кога, који се први јави, а Јула је се изнајпре противила, но доцније се досети. Видела је да за ове две године нико није искао Кају па је се надала да и од сада неће, те је тако могла обрећи Глиши да пристаје да удаду дете за прву добру прилику која се укаже, а међутим је се надала да ће и овог капетана одгурати скоро, јер је већ стар па ће му морати дати повишицу, и на томе остаде.
         Хитро пролазе месеци за месецима а за њима и године. Хитро за све оне, који су срећни у животу, но не за оне, који се чему надају, који погледају месеци шта ће им донети. Њима се отежу дани као месец, ови пак као године, а године као цели векови. Тако је и у Глишиној кући. Три године су прошле у том варљивом надању, Каја се много изменула но ипак је још најлепша женска не само у А... но и у свом срезу, баш као и пре шест година. Она ипак не престајаше веровати да ће се скоро јавити замишљени идеал, све своје мисли посветила је томе »будућем« месији и тврдо вероваше да је тај дан близу.
         Но кад јој једног дана ч’а Глиша дође са вешћу да је премештен и овај капетан, а на његово место да долази чича М... стари срески писар, који је са практикантуром отпочео у А...у, па дође и до капетанства, е онда је та вест уби. Она леже у постељу и болова осам недеља, но опет је Бог не заборави, јер јој после поклони здравље и здрав разум. Чим се је предигла, прво што јој је било, рекла је мајци да је трпљењу њеном већ крај; више јој неће седети па да би знала да ће је министарски син узети, већ се мора удати макар за црна Циганина.
         Сирота Каја! ... Подлегла је току времена, које све ништи и обара, па и најсмелије замисли. И њену наду и њено уздање у ту златну и срећну будућност, сломило је време, сломила се управо сама та будућност у коју је она све своје уздање полагала. И она је горко и горко плакала, а сузе су се потоцима лиле. Та оне су оно једино, што је добро у тузи...
         Ч’а Глиша већ је почео да се улагује око калфица, за које мишљаше да ће скоро своје госе постати. Седам месеци је прошло после одласка старог капетана и још се нико не јави за Кају. Коме год помену, сваки тражи бар две стотине дуката. Снаша Јула оби ноге трчећи око баба Соке и молећи је да нађе какву било прилику. Једва једном дође бака и пита их: да ли би дали Кају за Милоша Ђурића, трговца. Оп је до душе удовац, две су му жене умрле а оставиле му четворо ситне дечице, па је рад човек да узме сироту девојку која ће му бити добар друг, а деци добра мајка. Он није богзна каквог имања, но није баш ни сиромах. Све то њој баба Сока ређа сасвим искрено, а она пита Кају. Каја уздише и пристаје на понуду. Баба Сока јој говори шта би јој фалило да је онда пошла за Васу, сад ето има најбољу радњу у вароши, има и своју кућу, па шта ћеш боље... Каја уздише и плаче...
         Баш беше некако после Мале Госпојине у недељу, леп јесењи дан, варош се напунила сељанима, трговци се узмували са муштеријама, све се то нашло у послу, мало ко да примети како се одозго са брешчића од цркве спушта једна гомилица људи и жена. То беше свадба Кајина. Око подне зазвонише звона на цркви, стадоше распитивати за узрок и најзад чуше да је се капетан М... упокојио. Снаша Јула се разболе тога дана, дозва Кају и рече јој: »Још ако сад несрећом дође неожењен, онда знај да ћу умрети«. Каја је ћутала и уздисала.
         — Ах, што не причекасмо бар за један месец! После два месеца дође у А... нови капетан. Он беше млад, леп и неожењен. Снаша Јула је одржала реч, јер није ни месец дана прошао од доласка капетанова, а њу су већ носили у вечну кућу.
         Но за дивно чудо, Каја је врло весела, све јој се мили, па да видите и газда Милошу пође радња на боље откако му она дође. Како да неће кад он, Глиша и Каја запели па раде као кртице. Капетана новог сви хвале и поштују, но ту скоро један Банаћанин младић проби му ногу куршумом из пушке, нашав га у својој брачној постељи. Сад га сви зову ћопа, а од то доба Каја је још веселија. Знам да сад не жели да буде капетаница.

Извор[уреди]

Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 103-119, ИП "Народна просвета", Београд


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 120 година.