Kapetanica

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Svetolik Ranković
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Kapetanica
Pisac: Svetolik Ranković


SvetolikRankovic.jpg

Kapetanica


         Među ostalim stanovnicima varošice A.... beše i neki čiča Gliša. On ne imađaše opredeljeno zanimanje, bio je čas pandur, čas trgovački veresijaš, čas baštovan, po nekad je mogao čak i ćatu opštinskog zameniti. No najradije i najčešće je bivao trgovački veresijaš. Išao je iz jednog sela u drugo i kupio veresiju svima trgovcima, koji su mu god punomoćije dali, a takvih je bilo dosta, te je tako čiča Gliša dobro izlazio na kraj. Srećom ne beše opterećen mnogom decom. Jedini spomen dvaespetogodišnjeg bračnog života njegovog i snaša Julinog beše im jedinica njihova osamnaestogodišnja Kaja. Lepotom svojom nadmašila je sve a...ke devojke, koje su joj za to mnogo zavidele, a ona je se time gordila. Čiča Gliša i Jula behu zadovoljni svojom sudbinom; a zašto i ne bi kad nikad ne znađahu šta je to sirotovati. Č’a Gliša je se u svakoj neprilici umeo vešto izvući i oni doista živeše bolje no mnoge ćifte a...ke. Njihova Kaja beše obučena kao prve trgovačke kćeri, pa kad prođe kroz varoš, kalfe da se polome, a ona bogme ni glave da okrene na njih; a kad prođe pored sreske kancelarije onda je tek vredno videti šta se od nje radi. Ustura se, Bože, pa se stane kočoperiti, pa vrtiti, pa još ako je kapetanica na prozoru e onda misliš sva se izlomi, al’ kapetanicu ni da pogleda. Vi sigurno i ne znate zašto to. Ta svi A...ni znadu da je se Kaja zarekla da mora biti kapetanica i to ne onako nepametno kao što se mnoge zariču: biću to pa makar odmah crkla; ili biću to makar za jedan dan. Ne, ne, ona je se rešila i da bude kapetanica i da kao takva poživi dugo. Hoće devojka da bude kapetanica, pa šta joj možete sad vi, druge, koje skromno i nežno izgledate: kad će ovaj ili onaj kalfica da otvori za sebe radnju! Sadanji kapetan oženjen je, a i u godinama je, pa se i on nada da će i njemu skoro zazvoniti ono radosno »po milosti Božijoj i volji naroda..... za načelnika okruga.....« a u takom slučaju Kaja se nada da će na njegovo mesto doći neki mlad, neoženjen pravnik, i onda već sigurno je kao dva i dva četiri, da bi ona odmah postala kapetanica. Nada se devojka, pa šta ćete joj, a nada je glavna vrlina hrišćanska i svaki hrišćanin treba da živi u nadi, pa zašto se ne bi i ona — kao dobra hrišćanka — pridržavala toga. Pri tom još je mlada, pa može za nuždu baš i pričekati, nije joj sablja za vratom. Snaša Jula već je unapred izabrala sobu u sreskoj kući, koju će ona kao kapetaničina majka zauzeti, a onda već neće ni pogledati tu naduvenu Perićku i Jovanovićku, koje neće sad ni da joj se jave; misle sva je sreća u njinim tepelucima, a posle će trčati i ulagivati se oko nje, al’ ona će već znati šta će raditi, samo, Bože, zdravlja da hoće ovog matorog crvenka gdegod da premeste. Č’a Gliša je se iznajpre smejao njihovim budalaštinama. No kad mu snaša Jula stade razlagati kako će to izgledati kad on bude posle kapetana prvo lice u varoši, pa kad stanu prvi trgovci a...čki Perić, Jovanović, Živković i drugi obletati oko njega i moliti ga da se zauzme za njih, ili da im pomogne, ili tako štogod, a on će se onda nećkati, a oni će onda sve poniznim glasom: »Ama molim vas pokorno, gospodine Glišo (onda ga već neće smeti zvati č’a Glišo, ili brat’ Glišo, ili prosto Glišo kao sad), budite mi na ruci: sudim se sa ovim mojim komšijom, pa gledajte molim vas nek ispadne povoljno za mene, biću vam blagodaran cela veka« i t. d. Č’a Gliši bi se u tim prilikama oči zasijale i on bi se zadovoljno smešio i već je uobražavao kako mu svi skidaju kape ulicom... No to bi trajalo samo dotle, dok je Jula uz njega, a čim se odmakne kud god, on stane zrelo razmišljati o tom, pa se najzad sam od sebe zastidi i onako u vetar promrmlja: »Ej luda Julo, nema od toga ništa, no gledajder ti ovoga kalfa Vasu kod Perića, taj je skuckao podosta u svoj džep, pa danas sutra biće svoj gosa, a vremenom može biti bolji i od samog Perića. Ta ja znam kad je Perić u jednom sandučiću sav espap donosio, a gle ga sad, prvi gazda...« Tako je č’a Gliša uvek razmišljao kad je sam, al’ kad je Jula uz njega, onda se drukčije misli, al’ šta ćeš joj, brate, nagovorila bi i samog sv. Petra da se još triput odrekne Hrista. Tako to sve trajaše među ovom punonadežnom porodicom. Evo se svrši i dugi božićni post, pa već nastaše i praznici. Baš na sv. Stevana dođe neka baba Soka kod snaša Jule u posetu. U koju kuću uđe baba Soka to se već zna radi čega je. Retko koji kalfa ili trgovac a...čki da se je oženio, a da baba Soka ne zasluži haljinu i dukat kao provodadžika. Ona je već dvaput dosad bila u č’a Glišinoj kući i iskala Kaju za dobre prilike, no snaša Jula obično je govorila da je još rano za to, da joj je dete još mlado a nije ni spremno, a što se tiče momka nema mu mane, i tako je ona dvaput baba Soku ispratila, pa sad evo i treći put dođe joj Soka u goste.
         — Hristos se rodi, Julo, čestiti sveti!
         — Vaistinu se rodi! Sedi, nano. Otkud se ti sad ukani čak ozgo iz Palilule ?
         — E pa šta ću, dijete, treba da obiđem dobre prijateljice, da izađem i ja malko među svet.
         — Baš dobro što si došla! Gliša mi ode, a i onaj vrag se odskita, pa već me muka uvati samu.
         — Dobro je što si sama, bar ćemo se slobodno razgovarati, a i onako sam imala nešto da ti kažem.
         — Znam već, valjda opet neka dobra prilika za moju Kaju.
         — Ta ti znaš da ja i ne sastavljam one, koji nisu jedno za drugo, ja gledam, sinko, da ne bude samo dar na prstenu, nego da se i docnije sećaju baba Soke i da je blagosiljaju; pa eto sad i onaj vrag kod Perića, ti ga znaš — Vasica, od Nove Godine otvara sam radnju, vredan i pamet an, a mudar, pa sačuvao bogme lep novac, espap je već sortirao gore. Sam mu Mesarović nudio za 500 # veresije no on nije hteo ni za deset para. Neću — veli — da počinjem odmah sa veresijom, hoću što vidim u mojoj kući da znam da je moje, da ne strepim svaki čas od toboša; pa znaš, čovek hoće da kući, a samom mu nije lako. Dođe meni pa me moli i kumi za vašu Kaju, ona mu je — veli — jednako u pameti, on zna da ona nema para, niti on to traži, njemu treba samo dobar drug, a lasno će se steći samo kad se hoće. Pa eto, Julo, sad se razgovori sa Glišom, nemoj te propustiti ovu priliku, jer bolje nećete dočekati, to vam ja jamčim. Propustili ste onako krasna dva mladića, pa sad vidite da će da prestignu stare trgovce. Vasa je najbolji od sviju njih, a neće para; pa još ako i njega propustite, onda vam se više neću javljati. Kata je lepa, sinko, a dok je mlada dotle je i lepa i dotle je možete usrećiti i bez novaca, a bogme kad prođe svoj vakat onda traže novaca, pa i to sve ide silom. Promislite se dobro pa mi javite, nemojte ovu krasnu priliku propuštati jer ćete se posle ljuto kajati...
         Tako je baba Soka govorila provodadžisko slovo svojoj snaša Juli i doista joj je iskreno govorila, nije pribegavala onim provodadžiskim šeretlucima i lažama, kojim sve provodadžike pribegavaju, pa kojima je se i ona u mnogim prilikama poslužila. Ima takvih žena koje stanu nabrajati hiljadama raznih dobara, kojima pritežava prosilac, i u svojoj besedi naprave ga milionarom, a kad tamo posle venčanja on se pokaže kao ubogi siromašak. Mnogima će — koji ne poznaju seljačke i palanačke običaje — ovo biti čudnovato, pa čak i neverovatno, no ja znam stotinama ovakih primera, pa ću evo jedan navesti. U istoj palanci A..... o kojoj govori priča naša, beše jedan bogat trgovac Petrović, koji je raspolagao grdnim imanjem. On imađaše jednog kalfu, koji htede naći ženu sa dobrim mirazom i s njim otvoriti radnju pošto svojih novaca nije imao. Ista ta baba Soka ode čak u treći srez našeg okruga, nađe tamo dobru devojku, koju je prosio jedan vojni kapetan I klase, no otac htede je dati za trgovca. Baba Soka stane brojati ocu njenom i njoj imanje »biti imajućeg« mu zeta. Ona je pobrojala sve što je znala da ima trgovac Petrović, pa čak i više. Otac devojčin pristane da dâ dete, samo prethodno će doći u A..... i videti momka i ostalo. U prvu nedelju posle toga on dođe, odvedu ga kući Petrovićevoj, gazda Petrović ode u selo, čeljad se raziđu i ostane sam momak, koji ga stane uvoditi u svoje odaje i pokazivati mu svoje dobro. Pozove tu komšije pa se stanu častiti, svi su hvalili momka, i tako se to sve lepo uredi i svrši se naodmah zatim venčanje. Dva dana posle svadbe momak zovne svoju mladu da se prošetaju; usput svrate u jedan kućerak i tu on njoj rekne: »Eto to je naš kvartir, ja nisam gazda — već sluga...« Takvih slučajeva ima, a naročito po selima; po palankama su retki taki krupni slučajevi.
         Baba Soka sad nije pribegla takom načinu, jer nije mogla; i Jula je znala Vasu kao god i ona sama.
         Dok je baba Soka govorila, Jula je se bila mnogo zamislila, premišljala je o Vasi i — o kapetanu, i nađe da je bolje biti kapetanica no trgovačka žena...
         — Hvala ti, nano, koja me učiš kao svoje dete, Bog ti dao, no šta da radim kad mi još i ne mislimo na to. Kaja nema ni jedne košulje nove. Otac joj sve viče da posedi još koju godinu da posluša nas stare, a i nije dobro ko se mlad zarobi, pa kad okupe dečurlija nicati ko pečurke...
         — Dobro, dobro, Julo, ja rekoh; pravo da ti kažem nadala sam se takom odgovoru od tebe; ja istina ne gledam na to što svet koješta govori, kô bajagi da vi mislite da će ona biti kapetanica...
         — Ju, Bog s tobom, nano, šta govoriš, zar ti možeš svetu zapušiti usta; svet kô svet, što mu padne na pamet to i govori, daleko smo mi od toga, moja nano.
         — Dabogda, sinko, da si to istinu kazala, no već ja sam moje svršila, neći ni s kim da imam zlu reč pa ni s vama. Zbogom, Julo, opet se ti razgovori s Glišom, pa mi odmah javite, jer momku nije do čekanja. Zbogom, Julo, pozdravi mi Kaju, žao mi što i ona ne beše da čujem šta će ona reći, no već svejedno i ti si rekla.
         I tako se svrši misija baba Sokina. Snaša Jula nasmeši se podrugljivo za njom, potom uđe u sobu i stade opet razmišljati; badava, kapetanica je najbolje biti...
         Dođe i Kaja kući, a u veče eto ti i č’a Gliše. Kad mu Jula sve ispriča šta je razgovarala s baba Sokom i šta joj je ona odgovorila, on se bogme strašno naljuti, stade vikati na sva usta i grditi ih, reče im da će on ići baba Soki i reći joj da pristaje; reče im kako su one budale, kako će Kaja zbog te ludosti postati usedelica i plesti sede kose devojačke i tako dalje, i tako dalje, — no kad ti se snaša Jula razgoropadi i otvori ona svoju bibliju, pa kad ona njemu stade čitati o kapetanstvu, e lepo mu, brate, pamet stade! Pomiriše se, pa sedoše za hladnu pečenicu. Posle večere Jula nastavi opet i najzad č’a Gliša leže zadovoljan misleći o svojoj budućoj važnosti, još jedared se zadovoljno osmehnu i zahrka. U snu je vikao : »E moj Periću, ne ide to tako, neću ja, brate, mito, ja hoću samo pravdu; naposletku daćeš mi pedeset dukata, pa mirna krajina«... Ućuta malo pa zatim poče obrtati glavom, sanjaše kako ide ulicom, svi trgovci sa strahom skidaju mu kape, a on se gordo drži, pa tek samo malko klimne glavom i otpozdravi ih. Tako je sanjao sve do zore, a u zoru zalupa neko na prozor.
         — Ko je? viknu on iz kreveta.
         — Ja sam, č’a Glišo, poslao me gazda da ti javim da ideš odmah u O.... da naplatiš veresiju od onih Nikoljaca, za koje ti je gazda dao račun. Danas imaju sastanak u opštini, pa treba da si tamo poranije.
         — Dobro, dobro, kaži gazda Živanu da ću sad poći, dâ ako ne bude uzalud. I otpočne žurno da se oblači; videlo mu se na licu da je ljut, a kako ne bi: dosad si bio kapetanov tast i uživao poštovanje sviju varošana, a gle sad po najvećem mrazu hajd’ u selo! Četiri sata pešice pa ili dobiti što il’ ne dobiti; ili ručati tamo, il’ skapavati gladan ceo dan.
         Taj dan su već sve žene znale da je Vasa prosio Kaju kapetanicu i da je odbijen. Čudili su se ludoj majci i devojci, a najviše ludom ocu. Svuda su ih ismevali, a Vasi su svi govorili da je srećan što je odbijen, i čudili su se šta je imao da zavoli. Njemu siromahu beše mnogo krivo, opet je šiljao baba Soku i rezultat opet isti. Najzad se i njemu to dosadi, te se obrati na drugu stranu. Posle Bogojavljenja isprosi jednu trgovačku ćerku i naskoro zatim bude i venčanje. Na svadbi bila je i Kaja s majkom.
         Baš kad je igra bila u najvećem jeku prođe poštar pored njih. Zapitaše ga ima l’ što novo, a on im izdiže jedan broj zvaničnih novina. Svi se skupiše oko njega, a on otpoče čitati: postavlja se načelnik I kl. sreza N-skog okruga N-skog A... J.... za načelnika okruga C...čkog...
         A za tim drugi ukaz:
         Postavlja se pisar I kl. sreza J. okruga S. T.. M.... za načelnika sreza N. okr. N-skog...
         Sad se začuše razni uzvici: neki žališe za ovim kapetanom, a neki se radovaše što odlazi — kako kome iđaše u račun. No Kaja i Jula?... Ta vi i sami znate, dragi čitaoci, šta su one osećale. Kao mornari, koje su nekoliko meseci bacali vali po pučini morskoj kad ugledaju zemlju, tako beše i njima. Došlo je dakle vreme da se ostvare davno sanjani sanci... Kaja kao da je već postala kapetanica, pa ti se uze pućiti i dizati nos, a Jula se samo širi. Devojke to primetiše na se stadoše gurkati i smejati, pa najzad i glasno hohotati, pa počeše i rečima peckati; najzad se Jula i Kaja oprostiše s mladencima i odoše kući celim putem gunđajući.
         Ah, neka ih, neka, blizu je već, videćete, naduvene škembare, ko je Julka, ta samo dok te vidi, Kajo, odmah će se u tebe zaljubiti. Moram samo reći Gliši da ti odmah uzme lice za haljinu, pa da bude gotova do dolaska kapetanova, a onda Kemo lako.
         — A jesi čula, nano Jocu Ilinog kako kaže, da zna njega, skoro je — veli — svršio prava, pa kaže da je mlad i lep i lane ga je, kaže, video u Beogradu, pa nije oženjen.
         — Ama zar to zaista Joca kaže?
         — Zacelo!
         — Pa jes’, on je učio tamo u Beogradu nauke, pa ga mora znati. E sad neka ih, nek se kikoću koliko hoće, još malo pa će se one smatrati srećnim, ako ih Jula udostoji i pogleda svog.
         U takom razgovoru one stigoše do kuće gde ih č’a Gliša veseo očekivaše, jer i on beše čuo tu vest od samog telegrafiste, koji dobro poznaje novog kapetana, zna da lane nije bio oženjen, a sigurno nije ni sad; a Miloš Đukin veli, da mu je on i neki rod, i video ga je pre dva meseca i tada nije bio oženjen. On je rekao da će mu kapetan sigurno javiti o svom dolasku, pa ako trebadne što da se sprema, onda će to snaša Jula s Katom.
         Sve ide ne može biti bolje.
         Srećna i zadovoljna, puna lepih sanjarija, leže ova porodica da slatko spava i — sanja... Laka im noć!...


         Prošlo je desetak dana od svadbe Vasine. Baš beše četvrtak. Stari kapetan otputovao je pre dva dana, a danas se nadaju novom kapetanu. Prvi trgovci i jedan pisar izašli su u prvo selo da pričekaju kapetana. U sreskoj kući žurno se sprema, jutros dođoše jedna kola sa stvarima novog kapetana. Tamo su Jula i Kaja kao domaćice. Nameštaju dva kreveta, stolice i astal, jer samo to beše došlo na jednim kolima. Snaša Jula briše stolice I sto Od prašine, a Kaji je stavila u dužnost da namešta krevete, pa kad ona beše skoro gotova, onda se Jula stade smešiti i dirati Kaju.
Posle se saže Jula nad krevet, stade šaptati neke nerazborite reči, tutnu u jastuk neki zamotuljak i opet ga zaši. Najzad kad sve bi gotovo odoše i one kući te se obukoše i nagizdaše i opet dođoše u sresku kuću. Taman one sele malo, kad se začu ozgo s brda pevane i larma. Proviriše i ugledaše petora kola i nekoliko konjanika gde ulaze u varoš, videše zatim kako prolazi sprovod ulicom, kako svet izlazi na vrata dućanska i ljubopitno posmatra.
         — Eto ih! Pazi na sebe, viknu snaša Jula pa zatim iziđoše u avliju, gde u isti mah zastadoše putnička kola iz kojih iskoči jedan mlad i lep, no vrlo naduven gospodin, koji pruži ruku u kola I viknu:
         — Ajde, Ljubo, silazi! ... i odmah zatim pomoli se jedna lepa, mlada ženska glavica i potom ukaza se i cela »persona« nove kapetanice, koja pridržavajući se za rame muža skoči s kola.
         U tom priđe iz drugih kola i Miloš Đukin, koji prestavi mladom paru našu Julu i Kaju, koje stajahu nepomične, blede kao krpa i jedva uzdržavahu dubok uzdah, koji im pođe iz grudi. S nekoliko jedva promrmljanih reči izgovoriše one dobrodošlicu i uputiše se uz stepenice za novodošavšima. Uđoše u sobu, razgledaše po sobi i kapetanica nađe da kreveti nisu namešteni gde treba i da će ih sutra premestiti u drugu sobu. Upita zatim Miloša šapućući: ko su ove ženske; on joj objasni u dve reči ko je č’a Gliša, a kapetanica ni pet ni devet, no se okrete skamenjenoj Kaji s pitanjem:
         — Ko li bi mogao sutra doći da oriba patos od soba?
         Jula odgovori da tu ima pandura, a inače ovde u varoši nema tako sirotnih žena, koje bi htele služiti, zatim poželi laku noć i ne dočeka da čuje blagodarnost kapetaničinu za učinjenu uslugu, uhvati Kaju za ruku i odoše dršćući i proklinjući sudbinu; za njima se čujaše dosta jasan kikot devojaka pa i pljeskanje ruku, a one iđahu ne osvrćući se ni na koju stranu i tek kad uđoše u sobu pogledaše se i briznuše u plač. Dugo su tako ležale plačući, nisu ni osetile kad je ušao u sobu č’a Gliša, koji, videći ih takve, sede za sto i dugo ćutaše, a zatim uzdahnu i poče da govori Juli:
         — E moja Julo, lepo je tebi Gliša govorio da se maneš ti te ludorije, al’ ti Glišu ne hte da poslušaš, onaku krasnu priliku propusti samo zbog ženske ludosti. Kad prođem sad pored Vasinog dućana pa pogledam unutra, srce me moje zaboli; sve puno, brate, ko kutija, pa te milina pogledati, pa još kad pomislim da je sve to moglo biti Katino. — Ej, Julo nesrećna, šta učini od našeg deteta! Znaš li da me je sad stid proći kroz varoš, svi će da namene pružaju prst k’o na belu vranu...
         No Jula nije mogla i dalje slušati da joj č’a Gliša čita lekciju, već se i ona pridiže i otpoče iznajpre govoriti tiho čisto kao da moli, no posle sve više u vatru dolažaše, stade razlagati kako to opet nije ništa a kako će Kaja tek na Cveti napuniti devetnaest godina, kako je ona još vrlo mlada,. a ovaj kapetan ko zna dokle će tu sedeti, možda će na leto dobiti premeštaj i tako suma sumarum ostade sve po starom da se čeka do boljih vremena...


         Prošle su već dve godine od tog vremena a Kaja još ne postade kapetanica. Mnogo bi bilo kad bi počeli sve po redu da pripovedamo šta je se za te duge dve godine desilo. Osim jednog opančarskog kalfe Niko se drugi nije za Kaju javljao. Najzad počeše A...ni zuckati kako će kapetana da premeste u užički okrug; i zaista posle mesec dana iziđe ukaz, kojim se on premešta po potrebi u užički okrug, a na njegovo mesto dolazi takođe po potrebi službe načalnik I kl. iz K...skog okruga V... G...
         Kad je se počelo govoriti o tome među varošanima, Glišinu kuću uhvatila je opet ona stara gordost, no kad je izišao ukaz, onda je opet nastupilo očajanje. Unapred se znalo da je taj novajlija oženjen, ne zato što bi se moglo suditi po tome što je I klase, dakle je mor’o biti u godinama, no i zato, što su ga mnogi poznavali jer je bio u susednom srezu pisar i još tada je bio oženjen. Glišini ga dakle nisu očekivali s nestrpljenjem. I on je najzad došao sa ženom i sa osmoro ženske dece, i tada se u č’a Glišinu kuću useli nekakva užasna svađa. Jednako su se svađali on i Jula. On je navaljvivao da se dete uda ma za koga, koji se prvi javi, a Jula je se iznajpre protivila, no docnije se doseti. Videla je da za ove dve godine niko nije iskao Kaju pa je se nadala da i od sada neće, te je tako mogla obreći Gliši da pristaje da udadu dete za prvu dobru priliku koja se ukaže, a međutim je se nadala da će i ovog kapetana odgurati skoro, jer je već star pa će mu morati dati povišicu, i na tome ostade.
         Hitro prolaze meseci za mesecima a za njima i godine. Hitro za sve one, koji su srećni u životu, no ne za one, koji se čemu nadaju, koji pogledaju meseci šta će im doneti. Njima se otežu dani kao mesec, ovi pak kao godine, a godine kao celi vekovi. Tako je i u Glišinoj kući. Tri godine su prošle u tom varljivom nadanju, Kaja se mnogo izmenula no ipak je još najlepša ženska ne samo u A... no i u svom srezu, baš kao i pre šest godina. Ona ipak ne prestajaše verovati da će se skoro javiti zamišljeni ideal, sve svoje misli posvetila je tome »budućem« mesiji i tvrdo verovaše da je taj dan blizu.
         No kad joj jednog dana č’a Gliša dođe sa vešću da je premešten i ovaj kapetan, a na njegovo mesto da dolazi čiča M... stari sreski pisar, koji je sa praktikanturom otpočeo u A...u, pa dođe i do kapetanstva, e onda je ta vest ubi. Ona leže u postelju i bolova osam nedelja, no opet je Bog ne zaboravi, jer joj posle pokloni zdravlje i zdrav razum. Čim se je predigla, prvo što joj je bilo, rekla je majci da je trpljenju njenom već kraj; više joj neće sedeti pa da bi znala da će je ministarski sin uzeti, već se mora udati makar za crna Ciganina.
         Sirota Kaja! ... Podlegla je toku vremena, koje sve ništi i obara, pa i najsmelije zamisli. I njenu nadu i njeno uzdanje u tu zlatnu i srećnu budućnost, slomilo je vreme, slomila se upravo sama ta budućnost u koju je ona sve svoje uzdanje polagala. I ona je gorko i gorko plakala, a suze su se potocima lile. Ta one su ono jedino, što je dobro u tuzi...
         Č’a Gliša već je počeo da se ulaguje oko kalfica, za koje mišljaše da će skoro svoje gose postati. Sedam meseci je prošlo posle odlaska starog kapetana i još se niko ne javi za Kaju. Kome god pomenu, svaki traži bar dve stotine dukata. Snaša Jula obi noge trčeći oko baba Soke i moleći je da nađe kakvu bilo priliku. Jedva jednom dođe baka i pita ih: da li bi dali Kaju za Miloša Đurića, trgovca. Op je do duše udovac, dve su mu žene umrle a ostavile mu četvoro sitne dečice, pa je rad čovek da uzme sirotu devojku koja će mu biti dobar drug, a deci dobra majka. On nije bogzna kakvog imanja, no nije baš ni siromah. Sve to njoj baba Soka ređa sasvim iskreno, a ona pita Kaju. Kaja uzdiše i pristaje na ponudu. Baba Soka joj govori šta bi joj falilo da je onda pošla za Vasu, sad eto ima najbolju radnju u varoši, ima i svoju kuću, pa šta ćeš bolje... Kaja uzdiše i plače...
         Baš beše nekako posle Male Gospojine u nedelju, lep jesenji dan, varoš se napunila seljanima, trgovci se uzmuvali sa mušterijama, sve se to našlo u poslu, malo ko da primeti kako se odozgo sa breščića od crkve spušta jedna gomilica ljudi i žena. To beše svadba Kajina. Oko podne zazvoniše zvona na crkvi, stadoše raspitivati za uzrok i najzad čuše da je se kapetan M... upokojio. Snaša Jula se razbole toga dana, dozva Kaju i reče joj: »Još ako sad nesrećom dođe neoženjen, onda znaj da ću umreti«. Kaja je ćutala i uzdisala.
         — Ah, što ne pričekasmo bar za jedan mesec! Posle dva meseca dođe u A... novi kapetan. On beše mlad, lep i neoženjen. Snaša Jula je održala reč, jer nije ni mesec dana prošao od dolaska kapetanova, a nju su već nosili u večnu kuću.
         No za divno čudo, Kaja je vrlo vesela, sve joj se mili, pa da vidite i gazda Milošu pođe radnja na bolje otkako mu ona dođe. Kako da neće kad on, Gliša i Kaja zapeli pa rade kao krtice. Kapetana novog svi hvale i poštuju, no tu skoro jedan Banaćanin mladić probi mu nogu kuršumom iz puške, našav ga u svojoj bračnoj postelji. Sad ga svi zovu ćopa, a od to doba Kaja je još veselija. Znam da sad ne želi da bude kapetanica.

Izvor[uredi]

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 103-119, IP "Narodna prosveta", Beograd


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 121 godina.