Као вихор/4
| ◄ III ЧИН | IV ЧИН | ► |
IV ЧИН
(Вече. У Татиној авлији на столовима горе неколике лампе, вјетрењаче. Двије велике лампе висе о жицама, по којима је испреплетена лоза. Однекуд, из даљине, допиру звуци звона и као да изумиру у ружама. Негдје у близини чује се цврчак).
ОЛГА (сједи покрај једнога стола, поднимљена. Око ње Симана и Петрија. Симани): Јеси ли видила онога... и црвендаћа?
СИМАНА: Јесам, болест га сатрала!
ОЛГА: Па?
СИМАНА: Каже да ће доћи. (Покупи са стола неколике чаше и уноси у кућу. Оде).
ПЕТРИЈА: Хајдемо у собу... Да нас гости не затеку овђе...
ОЛГА (немирна): Нека... Пусти ме!...
ПЕТРИЈА: А ако те Владо потражи у соби?...
ОЛГА (погледа је): Ако дође?... (Болно). Како ћу му сад у очи погледати?
ПЕТРИЈА: Ти нијеси крива ништа.
ОЛГА: Крива сам, јер сам од погане крви...
ПЕТРИЈА: Он те не прекорава... Он те ничим не прекорава.
ОЛГА: Не прекорава сад... Знам... Он је плах, напрасит, — право му рекла мати. Пјан је сада, у заносу је, не зна ни шта ради...
ПЕТРИЈА (упада): Тако ће и остати!
ОЛГА: Ко зна?... Ко зна, кад се растријезни, прибере, неће ли га свијет нагнати, неће ли се и сам сјетити да ми помене матер?...
ПЕТРИЈА: Чудна ми чуда!... Нека понекад и помене!
ОЛГА (жешће): То не бих могла отрпити!... (Ухватила Петрију за руку, стиска је). Од њега не бих могла отрпити!... (Отегне). Зар бих могла издржати и један презрив поглед његов?... Једну напомену!... Да макар и узгред набаци како ме узео са укаљаним именом, како се смиловао да ме подигне?... Нипошто!...
ПЕТРИЈА (у чуду): Да луда ли разговора!
ОЛГА: То се не може поднијети од оног кога волиш!... Па... (Прекидајући саму себе уздахне). Право му рекла мати: он не би био срећан...
ПЕТРИЈА: Дивље пророштво!
ОЛГА (оборила главу; полугласно): Отети сина оцу и матери!... Упропастити га!...
ПЕТРИЈА (пљесне рукама): Ето ти је сад!...
ОЛГА: Што да им се не врати?... Рашта?... Ако ћемо бивати несретни, боље ја сама него обоје... (Петрији). Је ли Петрија?... Да им га вратим?... Нијесу га могли отети, него им сама враћам.
ПЕТРИЈА (пријекорно): Испитај се!... Ти си у бунилу...
ОЛГА (прави се на силу мирна. Озбиљно): Видиш, ја сам мирна, ја сам одлучила!... (Повјерљиво). Читаву ноћ ломила се, читав дан мислила... И одлучила. (Јаче). Одлука се измијенити не може...
ПЕТРИЈА (уплашено): Да се нијеси...
ОЛГА (упада): осудила на смрт?... Нијесам, не бој се!... Мало је то!...
ПЕТРИЈА: Мало?... (Гледа је). Па шта би више?
ОЛГА: Смрт све прекраћује... А тешке гријехове треба откајати, откулучити!...
ПЕТРИЈА (живље): Шта ти имаш откајавати?
ОЛГА (у чуду): Шта имам?... Све! Ако ништа друго, а оно да откајем срећу што ме он волио!
ПЕТРИЈА (слегне раменима): Чудно!...
ОЛГА: И све јаде и муке што сам му задала!
ПЕТРИЈА (куша да је препане): Он ће кидисати себи, ако га оставиш. Вјеруј ми!
ОЛГА (одлучно): Неће.
ПЕТРИЈА: Зар га не познајеш?
ОЛГА: Кидисао би, можебити, кад бих ја кидисала себи прије њега... А то нећу!... Рекла сам да нећу...
ПЕТРИЈА: Па шта хоћеш?
ОЛГА: Хоћу да ме прокуне, да пљуне на ме.
ПЕТРИЈА (се крсти): Мало прије си рекла да ни презрив поглед његов не би могла отрпити.
ОЛГА: Не бих као његова жена. Али овако...
ПЕТРИЈА: Учинићеш грђе!
ОЛГА: Учинићу да ће ме назвати... Татином кћери, па се вратити оцу и матери... И биће сретан... (Одмахне руком). Мени како Бог да!
ПЕТРИЈА (живо): Ето Американца!...
ЖИВКО (улази клаљајући се): Добра вече, господична! Како сте?... (Гледа је). Рашта ли сте тако блиједи?... Што ли сте ме звали?...
ОЛГА (исправи се; мирно): Звала вас да Вам дам одговор.
ЖИВКО (зачуђен): Охо!... Тако брзо!...
ОЛГА: Хоћу да све буде брзо.
ЖИВКО: По американски!
ОЛГА: Тако.
ЖИВКО (гладећи брк): Елем, шта сте смислили?...
ОЛГА (упире се о сто; хладно): Бићу Ваша.
ЖИВКО (зачуђен): Охо!
ОЛГА: Чудите се?
ЖИВКО: Не чудим се, него... (Чупка брк). То је баш брзо...
ОЛГА (брзо): И хоћу да нико не зна о овом мом одговору... Нико... Ни мати ми...
ЖИВКО: Да буде, како се каже, тајанствено?...
ОЛГА: И да одмах ноћас идемо... Да бјежимо одавле...
ЖИВКО: Охо!...
ОЛГА (оштро): Пристајете?... Не пристајете?...
ЖИВКО (збуњен): То је пропито вртоглаво... Та бјежанија и то чудо!... Да се не умијеша полиција?
ОЛГА: Полиција нема посла. Ја сам пунољетна.
ЖИВКО (забринуто): И мати да не зна?... Да се наљути, прокуне и... искључи из нашљедства?
ОЛГА (подругљиво): Нашљедства? (Хоће да га умири). Јединица сам јој... Лако ћемо с њоме!...
ЖИВКО: Па барем да причекамо до сјутра.
ОЛГА: Ја хоћу ноћас... (Брзо, нестрпљиво). Хоћете?... Нећете?... Нећете ли ви, хоће други...
ЖИВКО (брзо): Хоћу, хоћу... Не одбијам ја... Ја сам на ријечи... (Као да размишља). За по уре могу спаковати ствари и наћи кароце... А тада...
ОЛГА: Дођите по ме, бићу готова.
ЖИВКО: Кад звизнем на прсте, да ми се одмах јавите... Немојте да чекам...
ОЛГА: Па одмах у Америку!...
ЖИВКО: Погодба готова!... Дајте руку!... (Рукују се). Сретно!... (Тапше је по рамену). Ја ћу одмах све уредити... Дакле, кад звизнем, да дођете... (Иде смијући се). Баш по американски!...
ПЕТРИЈА (скрстила руке, зачуђена. Затим је узела за рамена, па тресе): Шта радиш, Олга?
ОЛГА (тихо): Шути!
ПЕТРИЈА (узбуђена): Куд ћеш са овим сметењаком?
ОЛГА: Бољем не бих ни доликовала!
ПЕТРИЈА: Освијести се!... Промисли још!...
ОЛГА: Ништа више размишљати нећу... Што више размишљам, горе ми... Свршено!... (Петрији). А ти да нијеси ником ништа проговорила!
ПЕТРИЈА: Али...
ОЛГА (строго): Ни ријечи!... (Обгрли је). И прави се весела, шали се!... Нека нико ништа не позна!
ПЕТРИЈА: А ако Владо дође?
ОЛГА (као поплашена): Ако дође?... (Одлучно). Нека дође!... Да га барем још једном видим!... Да чујем... (Привија се уз Петрију. Тихо). Петрија, како ћу без њега?... Сад, кад га губим, кад знам да неће бити мој, сад видим колико ми је драг... Чини ми се вазда сам га овако волила... Само њега!... (Јаче). Петрија, како ћу без њега?...
ПЕТРИЈА (меко): Ето!... А не рекох ли ти мало прије да размислиш!...
ОЛГА (савлађује се): Нека... (Соколи саму себе). Треба да будем весела!... Видићеш како ћу бити весела!... Да пијем, пјевам, грохотом да се смијем!... Хахаха... (Наслони главу на Петријино раме и заплаче).
ПЕТРИЈА (брзо): Шта ти је?
ОЛГА (опет се савлађује): Ништа... Ништа... (Брише лице марамом). Познају ли се трагови суза?... Не познају?...
ПЕТРИЈА: Не...
ОЛГА (живо): Ето мајке!
ТАТА (улази, блиједа излабљена, невесела; брижно): Хладно је... А ти лако обучена... Хајде у собу...
ОЛГА (мирно): Нека ме, мајко.
ТАТА (глади је по челу и по коси): У ватри си!... Шта је?... Да нијеси болесна?...
ОЛГА: Ништа ми није... Здрава сам...
ТАТА: И очи ти мутне, влажне...
ОЛГА: Од смијеха сам засузила...
ТАТА (меко): Љутиш ли се и сад на ме?
ОЛГА: Љутим ли се?... Зар не видиш да сам весела?...
ТАТА: И остани ми весела! Вавијек!
ОЛГА: Остаћу... Не бој се! (Умиљава се око матере, шали). Весела као дијете!... Кад сам била мала... кад сам те љубила овако... овако!... (Љуби је). Пољуби и ти мене!...
ТАТА (осмијехне се): Да и ја подјетињим!
ОЛГА (мазећи се): Пољуби ме слатко... као кад си слала у Босну... (Живље). Сјећаш ли се: кад ме Симана узела у кола, а ти потрчала, отргла ме, привила на прси и почела љубити?...
ТАТА: Шта ти пада на памет?...
ОЛГА: Помисли да ме опет шаљеш...
ТАТА (љуби је): Ето!... Ето!...
ХАЏИ-ХАСАН (долази; тих, миран. Поздрави их по турски, нијемо и сједа за свој сто. Узме чибук. Запали): Ракију!... (Тата оде да послужи).
ПЕТРИЈА (тихо Олги): Како си непажљива!
ОЛГА: Како?...
ПЕТРИЈА: А зар се није могла досјетити?
ОЛГА: Да се досјети?... (Мирно). Не може се она досјетити... (Шапћу... Тата доноси ракију Хаци-Хасану).
ХАЏИ-ХАСАН (полугласно): Блиједа си ми, Тато... Нијесам навикнуо да те гледам таку...
ТАТА: Ништа... Од главобоље...
ХАЏИ-ХАСАН: Нешто си се промијенила... Друкчија си...
ТАТА: Ништа...
ХАЏИ-ХАСАН: Ако ме око и вара, ово овдје (показује на срце) не вара... (Гледа је). Може ли Хаџи-Хасан помоћи?...
ТАТА (суво, да га се опрости): Може и он...
ХАЏИ-ХАСАН: Говори... Да послушам...
ТАТА: Да ме и ти оставиш... Да не долазиш више!
ХАЏИ-ХАСАН (забленут): Аман, Тато!... Зар то?... (Тужно). Ако ће ти бити лакше... (Устаје) да идем...
ТАТА (погледа га и као да јој се сажали. Брзо): А шта ми то може помоћи?... Сада?... (Јетко). Зар да помисле како сам се препала?... (Живље). Остани, Хаџија!... Не иди!... Гони ме као нечиста савјест моја!... (Окрене се и пође Олги).
ОЛГА (Петрији): Не остављај ме ни часа ноћас... Требаћеш ми...
ПЕТРИЈА: Ако хоћеш, и бјежаћу с тобом... (Чим се Тата приближи, обје ућуте).
(Улази пекар са још тројицом некаквих радника. Сви понапити. Препиру се).
ПЕКАР: Ради чо’јек читава живота, мучи се, а никад ништа да скуцка... (Сједају за сто). Барем да нешто остане за црне дане... Ништа!...
ЈЕДАН РАДНИК: Штедњи треба народ учити... Ако не штеди, не наради!... Штедња ти је све... Нико не смије пару једну узалуд потрошити!...
ПЕКАР: Ђавола ћеш уштедити!... Троје ми ђеце на врату, па дај им ово, дај им оно... Не може се...
РАДНИК (клима главом): Штедња!... Штедња!... (Виче). Четири литра вина!
ПЕКАР: Немој ти звати!... Ја ћу ова четири литра и наредити и платити...
РАДНИК: Јок!... Ја ћу...
ПЕКАР: Ти си платио малоприје. .. Сад је мој ред... (Виче). Еј, четири литра! И мезе!... Доста мезе!... (Тата иде да лослужи. Напољу смијех, граја).
ОЛГА: Чују се гласови... (Немирна). Он је... Владо!!...
ПЕТРИЈА: Он је!!...
ОЛГА (дрмуса Петрију): Не знам како ћу се сусрести с њиме!... (Вуче ју). Хајдемо!... (Опет застане). Нећу... Остаћу... (Петрији). Петрија!... Изгледам ли весела?...
ПЕТРИЈА (брзо): Ево их!...
(Улазе Владо, Младен и Стево).
ВЛАДО (приступа Олги): Зар ти овђе?... А ја мислио да ме чекаш у соби! ...
ОЛГА (не смије да га погледа... Окренула се мало у страну и као да се љути сама на се, што не може да се потпуно савлада, да изгледа мирно. Осорно): Зажелила сам се друштва, разговора... Зато сам и сишла...
ВЛАДО (зачуђен): Шта ће нам друштво?... Најволим кад смо сами...
ОЛГА (кратко): Ја волим овако... Веселије је...
ВЛАДО: Веселије?
ОЛГА: Ја сам жељна весеља!...
ВЛАДО (пријекорно): А са мном, са мном зар нијеси весела?
ОЛГА (узвије раменом): Како кад!
ВЛАДО (хоће да јој загледа у очи): Шта је теби?...
ОЛГА (опет окреће главу): Шта је?... Ништа!
ВЛАДО (увријеђен): Данас као да се не може ни говорити с тобом!...
ОЛГА: Тхее... Ко неће, нека не разговара!...
ВЛАДО: Тако ли је?... (Јогунасто се окрене од ње. Сједне за сто са јаранима. Подними се. Ћути).
ХАЏИ-ХАСАН: Још једну!...
ПЕКАР (раднику): Скуп живот, брате!... Прескуп!... За што год прихватиш, — скупо! ... И ово проклето вино, и оно скупо!... Како се може штедити?...
РАДНИК: Кад бих им’о власт, ја бих свакога наћер’о да штеди!... Силом! ... Толико и толико мораш заштедити, макар те ђаво однио! Тако бих ја!...
ПЕКАР: А ја бих, брате, ударио намет на големаше!... Да им пропишти материно млијеко... Они су свему криви!...
ПЕТРИЈА (меко Олги): Зашто си така према њему?
ОЛГА: Рекла сам ти: хоћу да куне...
ПЕТРИЈА: Али вечерас...
ОЛГА: Одмах, одмах нека куне!... Нека увриједи!... (Стеже је за руку). И нека удари!... (Ватрено). Ах, да хоће ударити!
ХАЏИ-ХАСАН (Тати, која му је донијела ракију): Сад знам шта ти је, Тато!
ТАТА: Шта?...
ХАЏИ-ХАСАН: Гледаш како ти кћи ашикује, па уздишеш...
ТАТА (упада): ... што је моје прошло!...
ХАЏИ-ХАСАН: Није прошло, бре!... Није прошло, него ти жао што је тако рано прешло на њу... јер севдах не пролази... Он се подмлађује и вавијек подмлађен прелази с кољена на кољено... Ено твога севдаха у Олги!... Пламти од њега!... Гледај!... Благо теби, Тато!...
ВЛАДО (опет приступио Олги. Задиркујући): Кад си се зажелила друштва, зашто не приђеш коме столу, зашто не тражиш друге момке, да се забављаш?...
ОЛГА (пркоспо): Приступићу!
ВЛАДО (не вјерује): Збиља?
ОЛГА: Хоћу.
ВЛАДО: Ако приступиш столу, треба и да попијеш коју чашу!
ОЛГА: И то хоћу.
ВЛАДО (чуди се): И то?
ОЛГА: Не вјерујеш?...
ВЛАДО: Да видимо! (Хвата је за руку и води према јаранском столу). Ево!... Сједи!... (Олга сједне). Ево чаше!
ОЛГА (узима чашу): Да се куцнемо!... (Куца се с њиме). И с тобом, Младене!... И с тобом, Стево!... (Пије).
ВЛАДО (Олги тихо): Шта ли ти је вечерас?
ОЛГА (гласно): Лијепо друштво, па се развеселила! (Узела боцу, те точи вино у Стевину и Младенову чашу. Опази да је Младен закићен зумбулом). Ко те то закитио?
МЛАДЕН: Закитио се сам.
ОЛГА (обијесно): Дај ми тај цвијет!...
МЛАДЕН: Ево... (Даје јој зумбул).
ОЛГА (се закити. Диже чашу, обијесно): У твоје здравље! (Испија).
ВЛАДО (узбуђен, одскочи од стола. Петрији): Шта је с њом?
ПЕТРИЈА (збуњено): Не знам...
ВЛАДО: Она вечерас не зна шта ради!
ПЕТРИЈА: Весела је!
ВЛАДО (брзо): Младен је мој пријатељ, али ово... не могу поднијети!
(Свирач, муслиман, са хармоником под пазухом, долази. Пође
према Хаџи-Хасану и поче свирати).
ТАТА (приступа Влади и Петрији): О чему разговарате?
ВЛАДО: Ни о чему... (Опет се враћа за сто).
ПЕТРИЈА: О беспослицама!
ТАТА: Он је нешто љутит.
ПЕТРИЈА: Смириће се...
ТАТА (забринуто): Олга ми нешто необична... Не слути на добро... Пази на њу!...
ПЕКАР (виче): Још два литра!
РАДНИК (упада заплећући језиком): Сад ћу ја наређивати.
ПЕТАР: Ја ћу...
РАДНИК: Нипошто! (Туче по столу). Још три литра! (Свирач дошао близу Владина стола и почео свирати).
ВЛАДО (љутит): Досадна свирка!... Одлази!... Олга (обијесно). Нека га!... Нека свира!... (Свирачу). Знаш ли ону пјесму „Је л’ ти жао што се растајемо”?
СВИРАЧ: Знам.
ОЛГА: Свирај!... Да чујемо!...
ВЛАДО (љутито): Одлази!... (Обори главу и подупре је рукама).
(Свирач, не осврћући се на Владу, поче свирати. О л г а слуша. Погледа на Владу... Гледа га, гледа... Нагло устаје иза стола и стане уз Петрију).
ОЛГА (Петрији тихо): Не могу... Посрнућу...
ПЕТРИЈА: Пази!... Гледају на те!...
ОЛГА: Жао ми што се љути... Жао га, жао, жао!...
ПЕТРИЈА: Како се мучи!...
ОЛГА: А не зна шта га још чека!... Јадан!...
ПЕТРИЈА: Пази!...
ОЛГА (узбуђена): Нећу пазити!... Нека ме гледају!... Драг ми!... Волим га!... (Страсно). Волим га!... Његова сам!... (Трза се). Нећу га оставити!... Не дам га!...
ПЕТРИЈА: Олга!
ТАТА (се приближи, брзо): Шта је?
ОЛГА (привије се уза њу): Чувај ме, мајко!... Не дај ме!...
ТАТА: Од кога да те чувам?... (Сједа је на столицу и глади по образима).
ПЕТРИЈА: Воде!... (Отрча у кућу).
ВЛАДО (скочи иза стола. Приступи им. Поплашен): Болесна?... Је ли?... Познао сам ја одмах...
ТАТА (умирује га): Ништа није... Ништа није...
ВЛАДО: Да зовем доктора?
ТАТА: Не треба...
ОЛГА (опет га гледа... Мучи се... ломи... Заусти, као да би хтјела да викне, да га отјера, поново наљути... Као да би да изазове, да плане, прекори је... Ненадно као да се сажали... Скочи, одгурне матер, и страсно га обгрли): Само сам твоја!... Ничија више!...
ВЛАДО (изненађен, сметен): Олга!
ОЛГА (љуби га, махнито): Твоја, твоја, твоја!...
ВЛАДО (лако је одгурује): Олга!
ТАТА (брзо Петрији која доноси воду): Петрија, одведи је у собу!... Пази на њу!...
ОЛГА (јогунасто): Нећу у собу... Овдје ћу...
ПЕТРИЈА: Ево ти воде!... (Нуди је).
ТАТА (гласније да сви чују): Има грозницу.
ОЛГА (испила воду): Јес' ... Грозница је... (Савлађује се). Сад је боље...
ВЛАДА (хвата је за руке): Нема ватре!...
ОЛГА (задршће, брзо): Боље је... Боље!... (Трза руке из његових). Остави ме сада! ...
ВЛАДО: Зар болесну да те оставим!... (Шапће јој, тепа).
СТЕВО (тихо): Чудна болест!
МЛАДЕН: Татина крв!
СТЕВО: Није то... Она пати...
МЛАДЕН (подругљиво): Пати?... (Намигне). Штета што и мене не загрли! ...
(Петар и радници заспали).
ОЛГА (мирније): Ништа је... Ништа.. . (Тихо Петрији). Овако добар, па да ме узме и буде несрећан због мене!... (Гласније). Ништа је!...
ВЛАДО: Али...
ОЛГА (опет се уозбиљи, оштро, јогунасто): Немој бити досадан!
ВЛАДО: Досадан?
ОЛГА (жешће): Остави ме!...
ВЛАДО: Ко би те разумио?...
(Чује се оштар звиждук).
ОЛГА (стресе се као од студени; осорно): Не треба ни да ме разумијеваш!... (Петрији). Хајдемо, Петрија!...
ТАТА (меко): Да отпочинеш? (Пође за њом).
ОЛГА (оштро): Остави ме саму!... Малаксала сам!... Хајдемо, Петрија!... (Дође до врата, застане). Немој!... Не требаш ми ни ти!... Остани!...
ТАТА: Ја ћу...
ОЛГА (раздражено, као кроз плач): Не идите за мном!... Могу ја... (Малаксала, прихвати за канат од врата. Гледа на Владу и као да би опет да полети, да га загрли. Погледа и на матер и као да би хтјела нешто да каже. Опет се чује звиждук... Нагло се исправља, поправља косу. Оде).
ВЛАДО (живо): Идем за њом...
ТАТА: Пусти је...
ВЛАДО: Бојим се нешто... Стрепим...
ТАТА: Не бој се ништа. Сјутра ће бити добро... (Шапне му на ухо, он се смири, сједне).
ХАЏИ-ХАСАН (гледајући, слутећи; Симани која му донијела ракију): Голема ће некаква несрећа Тату да задеси... Кроз ову кућу бјесни махнити севдах, некакав као вихор планински... Све чупа, кида, ломи, крши. (Уздахне)... Ех, јадна ти мене! Нити ме хтједе раскинути, ни прекрхати овако... Остави ме проклета да сагњијем к’о сув, увео лист у блату... Ех...
— Завјеса. —
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|