Kao vihor/4

IV ČIN

►

IV ČIN

(Veče. U Tatinoj avliji na stolovima gore nekolike lampe, vjetrenjače. Dvije velike lampe vise o žicama, po kojima je isprepletena loza. Odnekud, iz daljine, dopiru zvuci zvona i kao da izumiru u ružama. Negdje u blizini čuje se cvrčak).
OLGA (sjedi pokraj jednoga stola, podnimljena. Oko nje Simana i Petrija. Simani): Jesi li vidila onoga... i crvendaća?
SIMANA: Jesam, bolest ga satrala!
OLGA: Pa?
SIMANA: Kaže da će doći. (Pokupi sa stola nekolike čaše i unosi u kuću. Ode).
PETRIJA: Hajdemo u sobu... Da nas gosti ne zateku ovđe...
OLGA (nemirna): Neka... Pusti me!...
PETRIJA: A ako te Vlado potraži u sobi?...
OLGA (pogleda je): Ako dođe?... (Bolno). Kako ću mu sad u oči pogledati?
PETRIJA: Ti nijesi kriva ništa.
OLGA: Kriva sam, jer sam od pogane krvi...
PETRIJA: On te ne prekorava... On te ničim ne prekorava.
OLGA: Ne prekorava sad... Znam... On je plah, naprasit, — pravo mu rekla mati. Pjan je sada, u zanosu je, ne zna ni šta radi...
PETRIJA (upada): Tako će i ostati!
OLGA: Ko zna?... Ko zna, kad se rastrijezni, pribere, neće li ga svijet nagnati, neće li se i sam sjetiti da mi pomene mater?...
PETRIJA: Čudna mi čuda!... Neka ponekad i pomene!
OLGA (žešće): To ne bih mogla otrpiti!... (Uhvatila Petriju za ruku, stiska je). Od njega ne bih mogla otrpiti!... (Otegne). Zar bih mogla izdržati i jedan prezriv pogled njegov?... Jednu napomenu!... Da makar i uzgred nabaci kako me uzeo sa ukaljanim imenom, kako se smilovao da me podigne?... Nipošto!...
PETRIJA (u čudu): Da luda li razgovora!
OLGA: To se ne može podnijeti od onog koga voliš!... Pa... (Prekidajući samu sebe uzdahne). Pravo mu rekla mati: on ne bi bio srećan...
PETRIJA: Divlje proroštvo!
OLGA (oborila glavu; poluglasno): Oteti sina ocu i materi!... Upropastiti ga!...
PETRIJA (pljesne rukama): Eto ti je sad!...
OLGA: Što da im se ne vrati?... Rašta?... Ako ćemo bivati nesretni, bolje ja sama nego oboje... (Petriji). Je li Petrija?... Da im ga vratim?... Nijesu ga mogli oteti, nego im sama vraćam.
PETRIJA (prijekorno): Ispitaj se!... Ti si u bunilu...
OLGA (pravi se na silu mirna. Ozbiljno): Vidiš, ja sam mirna, ja sam odlučila!... (Povjerljivo). Čitavu noć lomila se, čitav dan mislila... I odlučila. (Jače). Odluka se izmijeniti ne može...
PETRIJA (uplašeno): Da se nijesi...
OLGA (upada): osudila na smrt?... Nijesam, ne boj se!... Malo je to!...
PETRIJA: Malo?... (Gleda je). Pa šta bi više?
OLGA: Smrt sve prekraćuje... A teške grijehove treba otkajati, otkulučiti!...
PETRIJA (življe): Šta ti imaš otkajavati?
OLGA (u čudu): Šta imam?... Sve! Ako ništa drugo, a ono da otkajem sreću što me on volio!
PETRIJA (slegne ramenima): Čudno!...
OLGA: I sve jade i muke što sam mu zadala!
PETRIJA (kuša da je prepane): On će kidisati sebi, ako ga ostaviš. Vjeruj mi!
OLGA (odlučno): Neće.
PETRIJA: Zar ga ne poznaješ?
OLGA: Kidisao bi, možebiti, kad bih ja kidisala sebi prije njega... A to neću!... Rekla sam da neću...
PETRIJA: Pa šta hoćeš?
OLGA: Hoću da me prokune, da pljune na me.
PETRIJA (se krsti): Malo prije si rekla da ni prezriv pogled njegov ne bi mogla otrpiti.
OLGA: Ne bih kao njegova žena. Ali ovako...
PETRIJA: Učinićeš grđe!
OLGA: Učiniću da će me nazvati... Tatinom kćeri, pa se vratiti ocu i materi... I biće sretan... (Odmahne rukom). Meni kako Bog da!
PETRIJA (živo): Eto Amerikanca!...
ŽIVKO (ulazi klaljajući se): Dobra veče, gospodična! Kako ste?... (Gleda je). Rašta li ste tako blijedi?... Što li ste me zvali?...
OLGA (ispravi se; mirno): Zvala vas da Vam dam odgovor.
ŽIVKO (začuđen): Oho!... Tako brzo!...
OLGA: Hoću da sve bude brzo.
ŽIVKO: Po amerikanski!
OLGA: Tako.
ŽIVKO (gladeći brk): Elem, šta ste smislili?...
OLGA (upire se o sto; hladno): Biću Vaša.
ŽIVKO (začuđen): Oho!
OLGA: Čudite se?
ŽIVKO: Ne čudim se, nego... (Čupka brk). To je baš brzo...
OLGA (brzo): I hoću da niko ne zna o ovom mom odgovoru... Niko... Ni mati mi...
ŽIVKO: Da bude, kako se kaže, tajanstveno?...
OLGA: I da odmah noćas idemo... Da bježimo odavle...
ŽIVKO: Oho!...
OLGA (oštro): Pristajete?... Ne pristajete?...
ŽIVKO (zbunjen): To je propito vrtoglavo... Ta bježanija i to čudo!... Da se ne umiješa policija?
OLGA: Policija nema posla. Ja sam punoljetna.
ŽIVKO (zabrinuto): I mati da ne zna?... Da se naljuti, prokune i... isključi iz našljedstva?
OLGA (podrugljivo): Našljedstva? (Hoće da ga umiri). Jedinica sam joj... Lako ćemo s njome!...
ŽIVKO: Pa barem da pričekamo do sjutra.
OLGA: Ja hoću noćas... (Brzo, nestrpljivo). Hoćete?... Nećete?... Nećete li vi, hoće drugi...
ŽIVKO (brzo): Hoću, hoću... Ne odbijam ja... Ja sam na riječi... (Kao da razmišlja). Za po ure mogu spakovati stvari i naći karoce... A tada...
OLGA: Dođite po me, biću gotova.
ŽIVKO: Kad zviznem na prste, da mi se odmah javite... Nemojte da čekam...
OLGA: Pa odmah u Ameriku!...
ŽIVKO: Pogodba gotova!... Dajte ruku!... (Rukuju se). Sretno!... (Tapše je po ramenu). Ja ću odmah sve urediti... Dakle, kad zviznem, da dođete... (Ide smijući se). Baš po amerikanski!...
PETRIJA (skrstila ruke, začuđena. Zatim je uzela za ramena, pa trese): Šta radiš, Olga?
OLGA (tiho): Šuti!
PETRIJA (uzbuđena): Kud ćeš sa ovim smetenjakom?
OLGA: Boljem ne bih ni dolikovala!
PETRIJA: Osvijesti se!... Promisli još!...
OLGA: Ništa više razmišljati neću... Što više razmišljam, gore mi... Svršeno!... (Petriji). A ti da nijesi nikom ništa progovorila!
PETRIJA: Ali...
OLGA (strogo): Ni riječi!... (Obgrli je). I pravi se vesela, šali se!... Neka niko ništa ne pozna!
PETRIJA: A ako Vlado dođe?
OLGA (kao poplašena): Ako dođe?... (Odlučno). Neka dođe!... Da ga barem još jednom vidim!... Da čujem... (Privija se uz Petriju. Tiho). Petrija, kako ću bez njega?... Sad, kad ga gubim, kad znam da neće biti moj, sad vidim koliko mi je drag... Čini mi se vazda sam ga ovako volila... Samo njega!... (Jače). Petrija, kako ću bez njega?...
PETRIJA (meko): Eto!... A ne rekoh li ti malo prije da razmisliš!...
OLGA (savlađuje se): Neka... (Sokoli samu sebe). Treba da budem vesela!... Vidićeš kako ću biti vesela!... Da pijem, pjevam, grohotom da se smijem!... Hahaha... (Nasloni glavu na Petrijino rame i zaplače).
PETRIJA (brzo): Šta ti je?
OLGA (opet se savlađuje): Ništa... Ništa... (Briše lice maramom). Poznaju li se tragovi suza?... Ne poznaju?...
PETRIJA: Ne...
OLGA (živo): Eto majke!
TATA (ulazi, blijeda izlabljena, nevesela; brižno): Hladno je... A ti lako obučena... Hajde u sobu...
OLGA (mirno): Neka me, majko.
TATA (gladi je po čelu i po kosi): U vatri si!... Šta je?... Da nijesi bolesna?...
OLGA: Ništa mi nije... Zdrava sam...
TATA: I oči ti mutne, vlažne...
OLGA: Od smijeha sam zasuzila...
TATA (meko): Ljutiš li se i sad na me?
OLGA: Ljutim li se?... Zar ne vidiš da sam vesela?...
TATA: I ostani mi vesela! Vavijek!
OLGA: Ostaću... Ne boj se! (Umiljava se oko matere, šali). Vesela kao dijete!... Kad sam bila mala... kad sam te ljubila ovako... ovako!... (Ljubi je). Poljubi i ti mene!...
TATA (osmijehne se): Da i ja podjetinjim!
OLGA (mazeći se): Poljubi me slatko... kao kad si slala u Bosnu... (Življe). Sjećaš li se: kad me Simana uzela u kola, a ti potrčala, otrgla me, privila na prsi i počela ljubiti?...
TATA: Šta ti pada na pamet?...
OLGA: Pomisli da me opet šalješ...
TATA (ljubi je): Eto!... Eto!...
HADžI-HASAN (dolazi; tih, miran. Pozdravi ih po turski, nijemo i sjeda za svoj sto. Uzme čibuk. Zapali): Rakiju!... (Tata ode da posluži).
PETRIJA (tiho Olgi): Kako si nepažljiva!
OLGA: Kako?...
PETRIJA: A zar se nije mogla dosjetiti?
OLGA: Da se dosjeti?... (Mirno). Ne može se ona dosjetiti... (Šapću... Tata donosi rakiju Haci-Hasanu).
HADžI-HASAN (poluglasno): Blijeda si mi, Tato... Nijesam naviknuo da te gledam taku...
TATA: Ništa... Od glavobolje...
HADžI-HASAN: Nešto si se promijenila... Drukčija si...
TATA: Ništa...
HADžI-HASAN: Ako me oko i vara, ovo ovdje (pokazuje na srce) ne vara... (Gleda je). Može li Hadži-Hasan pomoći?...
TATA (suvo, da ga se oprosti): Može i on...
HADžI-HASAN: Govori... Da poslušam...
TATA: Da me i ti ostaviš... Da ne dolaziš više!
HADžI-HASAN (zablenut): Aman, Tato!... Zar to?... (Tužno). Ako će ti biti lakše... (Ustaje) da idem...
TATA (pogleda ga i kao da joj se sažali. Brzo): A šta mi to može pomoći?... Sada?... (Jetko). Zar da pomisle kako sam se prepala?... (Življe). Ostani, Hadžija!... Ne idi!... Goni me kao nečista savjest moja!... (Okrene se i pođe Olgi).
OLGA (Petriji): Ne ostavljaj me ni časa noćas... Trebaćeš mi...
PETRIJA: Ako hoćeš, i bježaću s tobom... (Čim se Tata približi, obje ućute).
(Ulazi pekar sa još trojicom nekakvih radnika. Svi ponapiti. Prepiru se).
PEKAR: Radi čo’jek čitava života, muči se, a nikad ništa da skucka... (Sjedaju za sto). Barem da nešto ostane za crne dane... Ništa!...
JEDAN RADNIK: Štednji treba narod učiti... Ako ne štedi, ne naradi!... Štednja ti je sve... Niko ne smije paru jednu uzalud potrošiti!...
PEKAR: Đavola ćeš uštediti!... Troje mi đece na vratu, pa daj im ovo, daj im ono... Ne može se...
RADNIK (klima glavom): Štednja!... Štednja!... (Viče). Četiri litra vina!
PEKAR: Nemoj ti zvati!... Ja ću ova četiri litra i narediti i platiti...
RADNIK: Jok!... Ja ću...
PEKAR: Ti si platio maloprije. .. Sad je moj red... (Viče). Ej, četiri litra! I meze!... Dosta meze!... (Tata ide da losluži. Napolju smijeh, graja).
OLGA: Čuju se glasovi... (Nemirna). On je... Vlado!!...
PETRIJA: On je!!...
OLGA (drmusa Petriju): Ne znam kako ću se susresti s njime!... (Vuče ju). Hajdemo!... (Opet zastane). Neću... Ostaću... (Petriji). Petrija!... Izgledam li vesela?...
PETRIJA (brzo): Evo ih!...
(Ulaze Vlado, Mladen i Stevo).
VLADO (pristupa Olgi): Zar ti ovđe?... A ja mislio da me čekaš u sobi! ...
OLGA (ne smije da ga pogleda... Okrenula se malo u stranu i kao da se ljuti sama na se, što ne može da se potpuno savlada, da izgleda mirno. Osorno): Zaželila sam se društva, razgovora... Zato sam i sišla...
VLADO (začuđen): Šta će nam društvo?... Najvolim kad smo sami...
OLGA (kratko): Ja volim ovako... Veselije je...
VLADO: Veselije?
OLGA: Ja sam željna veselja!...
VLADO (prijekorno): A sa mnom, sa mnom zar nijesi vesela?
OLGA (uzvije ramenom): Kako kad!
VLADO (hoće da joj zagleda u oči): Šta je tebi?...
OLGA (opet okreće glavu): Šta je?... Ništa!
VLADO (uvrijeđen): Danas kao da se ne može ni govoriti s tobom!...
OLGA: Thee... Ko neće, neka ne razgovara!...
VLADO: Tako li je?... (Jogunasto se okrene od nje. Sjedne za sto sa jaranima. Podnimi se. Ćuti).
HADžI-HASAN: Još jednu!...
PEKAR (radniku): Skup život, brate!... Preskup!... Za što god prihvatiš, — skupo! ... I ovo prokleto vino, i ono skupo!... Kako se može štediti?...
RADNIK: Kad bih im’o vlast, ja bih svakoga naćer’o da štedi!... Silom! ... Toliko i toliko moraš zaštediti, makar te đavo odnio! Tako bih ja!...
PEKAR: A ja bih, brate, udario namet na golemaše!... Da im propišti materino mlijeko... Oni su svemu krivi!...
PETRIJA (meko Olgi): Zašto si taka prema njemu?
OLGA: Rekla sam ti: hoću da kune...
PETRIJA: Ali večeras...
OLGA: Odmah, odmah neka kune!... Neka uvrijedi!... (Steže je za ruku). I neka udari!... (Vatreno). Ah, da hoće udariti!
HADžI-HASAN (Tati, koja mu je donijela rakiju): Sad znam šta ti je, Tato!
TATA: Šta?...
HADžI-HASAN: Gledaš kako ti kći ašikuje, pa uzdišeš...
TATA (upada): ... što je moje prošlo!...
HADžI-HASAN: Nije prošlo, bre!... Nije prošlo, nego ti žao što je tako rano prešlo na nju... jer sevdah ne prolazi... On se podmlađuje i vavijek podmlađen prelazi s koljena na koljeno... Eno tvoga sevdaha u Olgi!... Plamti od njega!... Gledaj!... Blago tebi, Tato!...
VLADO (opet pristupio Olgi. Zadirkujući): Kad si se zaželila društva, zašto ne priđeš kome stolu, zašto ne tražiš druge momke, da se zabavljaš?...
OLGA (prkospo): Pristupiću!
VLADO (ne vjeruje): Zbilja?
OLGA: Hoću.
VLADO: Ako pristupiš stolu, treba i da popiješ koju čašu!
OLGA: I to hoću.
VLADO (čudi se): I to?
OLGA: Ne vjeruješ?...
VLADO: Da vidimo! (Hvata je za ruku i vodi prema jaranskom stolu). Evo!... Sjedi!... (Olga sjedne). Evo čaše!
OLGA (uzima čašu): Da se kucnemo!... (Kuca se s njime). I s tobom, Mladene!... I s tobom, Stevo!... (Pije).
VLADO (Olgi tiho): Šta li ti je večeras?
OLGA (glasno): Lijepo društvo, pa se razveselila! (Uzela bocu, te toči vino u Stevinu i Mladenovu čašu. Opazi da je Mladen zakićen zumbulom). Ko te to zakitio?
MLADEN: Zakitio se sam.
OLGA (obijesno): Daj mi taj cvijet!...
MLADEN: Evo... (Daje joj zumbul).
OLGA (se zakiti. Diže čašu, obijesno): U tvoje zdravlje! (Ispija).
VLADO (uzbuđen, odskoči od stola. Petriji): Šta je s njom?
PETRIJA (zbunjeno): Ne znam...
VLADO: Ona večeras ne zna šta radi!
PETRIJA: Vesela je!
VLADO (brzo): Mladen je moj prijatelj, ali ovo... ne mogu podnijeti!
(Svirač, musliman, sa harmonikom pod pazuhom, dolazi. Pođe
prema Hadži-Hasanu i poče svirati).
TATA (pristupa Vladi i Petriji): O čemu razgovarate?
VLADO: Ni o čemu... (Opet se vraća za sto).
PETRIJA: O besposlicama!
TATA: On je nešto ljutit.
PETRIJA: Smiriće se...
TATA (zabrinuto): Olga mi nešto neobična... Ne sluti na dobro... Pazi na nju!...
PEKAR (viče): Još dva litra!
RADNIK (upada zaplećući jezikom): Sad ću ja naređivati.
PETAR: Ja ću...
RADNIK: Nipošto! (Tuče po stolu). Još tri litra! (Svirač došao blizu Vladina stola i počeo svirati).
VLADO (ljutit): Dosadna svirka!... Odlazi!... Olga (obijesno). Neka ga!... Neka svira!... (Sviraču). Znaš li onu pjesmu „Je l’ ti žao što se rastajemo”?
SVIRAČ: Znam.
OLGA: Sviraj!... Da čujemo!...
VLADO (ljutito): Odlazi!... (Obori glavu i podupre je rukama).
(Svirač, ne osvrćući se na Vladu, poče svirati. O l g a sluša. Pogleda na Vladu... Gleda ga, gleda... Naglo ustaje iza stola i stane uz Petriju).
OLGA (Petriji tiho): Ne mogu... Posrnuću...
PETRIJA: Pazi!... Gledaju na te!...
OLGA: Žao mi što se ljuti... Žao ga, žao, žao!...
PETRIJA: Kako se muči!...
OLGA: A ne zna šta ga još čeka!... Jadan!...
PETRIJA: Pazi!...
OLGA (uzbuđena): Neću paziti!... Neka me gledaju!... Drag mi!... Volim ga!... (Strasno). Volim ga!... Njegova sam!... (Trza se). Neću ga ostaviti!... Ne dam ga!...
PETRIJA: Olga!
TATA (se približi, brzo): Šta je?
OLGA (privije se uza nju): Čuvaj me, majko!... Ne daj me!...
TATA: Od koga da te čuvam?... (Sjeda je na stolicu i gladi po obrazima).
PETRIJA: Vode!... (Otrča u kuću).
VLADO (skoči iza stola. Pristupi im. Poplašen): Bolesna?... Je li?... Poznao sam ja odmah...
TATA (umiruje ga): Ništa nije... Ništa nije...
VLADO: Da zovem doktora?
TATA: Ne treba...
OLGA (opet ga gleda... Muči se... lomi... Zausti, kao da bi htjela da vikne, da ga otjera, ponovo naljuti... Kao da bi da izazove, da plane, prekori je... Nenadno kao da se sažali... Skoči, odgurne mater, i strasno ga obgrli): Samo sam tvoja!... Ničija više!...
VLADO (iznenađen, smeten): Olga!
OLGA (ljubi ga, mahnito): Tvoja, tvoja, tvoja!...
VLADO (lako je odguruje): Olga!
TATA (brzo Petriji koja donosi vodu): Petrija, odvedi je u sobu!... Pazi na nju!...
OLGA (jogunasto): Neću u sobu... Ovdje ću...
PETRIJA: Evo ti vode!... (Nudi je).
TATA (glasnije da svi čuju): Ima groznicu.
OLGA (ispila vodu): Jes' ... Groznica je... (Savlađuje se). Sad je bolje...
VLADA (hvata je za ruke): Nema vatre!...
OLGA (zadršće, brzo): Bolje je... Bolje!... (Trza ruke iz njegovih). Ostavi me sada! ...
VLADO: Zar bolesnu da te ostavim!... (Šapće joj, tepa).
STEVO (tiho): Čudna bolest!
MLADEN: Tatina krv!
STEVO: Nije to... Ona pati...
MLADEN (podrugljivo): Pati?... (Namigne). Šteta što i mene ne zagrli! ...
(Petar i radnici zaspali).
OLGA (mirnije): Ništa je... Ništa.. . (Tiho Petriji). Ovako dobar, pa da me uzme i bude nesrećan zbog mene!... (Glasnije). Ništa je!...
VLADO: Ali...
OLGA (opet se uozbilji, oštro, jogunasto): Nemoj biti dosadan!
VLADO: Dosadan?
OLGA (žešće): Ostavi me!...
VLADO: Ko bi te razumio?...
(Čuje se oštar zvižduk).
OLGA (strese se kao od studeni; osorno): Ne treba ni da me razumijevaš!... (Petriji). Hajdemo, Petrija!...
TATA (meko): Da otpočineš? (Pođe za njom).
OLGA (oštro): Ostavi me samu!... Malaksala sam!... Hajdemo, Petrija!... (Dođe do vrata, zastane). Nemoj!... Ne trebaš mi ni ti!... Ostani!...
TATA: Ja ću...
OLGA (razdraženo, kao kroz plač): Ne idite za mnom!... Mogu ja... (Malaksala, prihvati za kanat od vrata. Gleda na Vladu i kao da bi opet da poleti, da ga zagrli. Pogleda i na mater i kao da bi htjela nešto da kaže. Opet se čuje zvižduk... Naglo se ispravlja, popravlja kosu. Ode).
VLADO (živo): Idem za njom...
TATA: Pusti je...
VLADO: Bojim se nešto... Strepim...
TATA: Ne boj se ništa. Sjutra će biti dobro... (Šapne mu na uho, on se smiri, sjedne).
HADžI-HASAN (gledajući, sluteći; Simani koja mu donijela rakiju): Golema će nekakva nesreća Tatu da zadesi... Kroz ovu kuću bjesni mahniti sevdah, nekakav kao vihor planinski... Sve čupa, kida, lomi, krši. (Uzdahne)... Eh, jadna ti mene! Niti me htjede raskinuti, ni prekrhati ovako... Ostavi me prokleta da sagnjijem k’o suv, uveo list u blatu... Eh...

— Zavjesa. —

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.