Калуђер се грохоће,
Јад га наш'о, што оће?
Гледа коло ђе игра,
А у коло ђевојке;
Зове једну, па другу 5
Да шњим кротко поигру.
Одвоји се најпрва
И поигра с калуђер'.
Кад калуђер поскочи,
Мантија му одскочи; 10
Кад калуђер започе,
Тад ђевојка одмаче.
Расрди се калуђер,
Па говори ђевојци:
„Бог т’ убио, ђевојко, 15
Кад ме на гр'јех намами,
Што ме сама остави?”
Говори му ђевојка:
„Јадан кале, не лудуј —
За те није игрица 20
Него б’јела црквица!”
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 171-172.
