Калуђер и четири грјешника

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Био некакав богоугодни калуђер, бијеле браде и главе, који се вазда Богу мољаше. Путујући једном нотњо нанесе га пут покрај једне цркве ђе се Хришћани копају. Кад дође пред врата од авлије црковне угледа три коња, једнога црљена као крв, другога црна као угаљ, а трећега жута као чафран, ђе обигравају тамо амо около гробова и около цркве. Али кад виђеше калуђера, не знаде им се стрва као да их земља прождрије. Калуђер пошто виђе шта би, уклони се мало за једно дрво, док ево ти опет она иста три коња, дођоше на један гроб и над њим стадоше ногама тући и у сву вриску дријети се, док ево ти изађе из гроба један чоек средовијечан, но громорадна стаса, онако прекрштенијех рука и нога као што су га кад је умрьо у гроб вргли. Коњи около њега једнако скакаху и вриштијаху, ма га не дотицаху, нити он њима што одговараше но све плакаше. Калуђер бојећи се да коњи што не учине чоеку, притрчи к њима изненада, и закле их небом и земљом да сваки стане на своме мјесту, те коњи стадоше. Онда калуђер таче штапом најприђе чоека, па коње редом. Тек што којега такну, мртви оживље а коњи се у људе провргоше; па их упита: "Који сте и што сте ви? Један по један исповједите ми се на тајно или пред свијема, ако могох да вам помогнем." Онда рече они чоек: "Оче духовни! ово су били моји несретњи синови, и ја сам сва три једну вечер кад су спавали заклао својом руком, пак сам тајао и никад никому казао, па ни попу на исповијести, него сам мислио исповиђети при смрти, али ме уграби прије него поп приспје." – "А вама шта је?" упита калуђер она три сина. "Ми родитеља својијех нијесмо шћели слушати, него противу њихове воље све друкчије радили, а не покајали се." Тадар калуђер извади из торбице петраиљ и требник, па најприђе рече оној тројици: "Питајте оцу својему проштење," а оцу: "Сада ти покај се од гријехова;" те тако учинише, па поткупи сву четворицу под петраиљ и очита им опроштену молитву. По том они пољубише калуђера у руку и пошто се између себе изгрлише и ижљубише сузе ронећи отидоше сваки у свој гроб, а калуђер својим путем казујући народу да се каје и да не би који без исповијести пошао с овога свијета.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 97–98.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.